L A M E N T
Neću glasati za Mićuna
Zašto dr Dragoljub Mićunović u svom nedavno objavljenom sažetku biografije nije naveo da je bio logoraš na Golom otoku. Treba li državi predsednik bez pamćenja
Neću glasati za predsedničkog kandidata krnjeg DOS-a, profesora dr Dragoljuba Mićunovića. Ne samo zato što ga je predložila jedna neprincipijelna koalicija bezličnih partija i njihov predvodnik Demokratska stranka, koju slepo, bespogovorno slušaju. Što s njom, zajedno, da bi opstali na grbači građana, po tuđem nalogu, hapse i isporučuju nelegalnom sudu u Hagu, najbolje sinove našeg naroda.
Rasprodaja
Ratnike protiv agresije NATO. Ne samo zato što njegovi predlagači, s njime skupa, prodadoše maltene sve što je radna ruka stvorila u proteklih šest decenija. Ne zato, ali i zato, što je bez posla blizu milion radnika, preko noći pretvorenih u proletere, prodavce radne snage poput svojih prethodnika iz doba prvobitne akumulacije. Što su mnogi, zbog iščilile moralno-fizičke snage, podigli ruku na sebe. Što su neki, u nastupu očaja, skočili u užarenu peć.
Stopili se s plamtećim gvožđem i tako izrasli u tužni spomenik nesrećnog perioda svoje ogoljene zemlje. Što naš živalj na Kosmetu živi u najcrnjem getu, na sopstvenoj zemlji. Što pati pod orgijom šiptarskih terorista i danas, protiv čega su se borili upravo oni koje moj nekadašnji drug Mićun, njegovi mandatori, podanički isporučuju samovolji haškog tribunala.
Neću glasati ni zato što velikodušno deli obećanja za koje i sam zna da ih ne može ispuniti. "Zaštiti ću Srbe i druge od progona", busao se u prsa na jednom od inače slabo posećenih mitinga. Smetnuo je da je samo nekoliko dana ranije njegov ministar odbrane, bojovnik s leptir mašnom i u šimi cipelama jasno izjavio da država nema mogućnosti da zaštiti svoje sunarodnike na sopstvenom tlu, danas okupiranom od NATO i terorista.
Gola istina
Što javno ne ukori svoje zapadne saveznike, ako sme, što dopuštaju takav zulum? Gde su "prijateljstvo", "razumevanje", spremnost na pravednu podršku njegovih današnjih ikona - predsednika Buša, Solane, Kolina Pauela, generala Klarka, Ričarda Holbruka? I, Madlene Olbrajt, naravno. Istopilo se "prijateljstvo" koje nikad nije ni postojalo. Ostala gola istina - podrška Šiptarima, saveznicima u nanošenju nepravde Srbiji.
Vrhunac zaboravnosti je izostavljanje dva dela njegove biografije ("Glas", 5. Hú, str. 3). Počeo je da se bavi politikom još dok je bio u kratkim pantalonicama od 14. godine. Ne reče u kojoj grupaciji. Zašto? Zar se stidi što je, možda, bio član SKOJ-a ili neke brigade omladinske organizacije pod okriljem komunističke partije? Zar ga je sramota ili nema snage da to prizna. Ili je u pitanju i jedno i drugo. Predsednik ne treba da ima zatvorenu dušu pred narodom.
Još teži vid zaboravnosti, nesećanja je boravak u žicama Golog otoka. Knjige su napisane o tamošnjim mučenjima i nesreći. On prećutkuje da je tamo izdržavao kaznu. Pravi se sanćim. Kao da se ništa nije dogodilo. Zašto se predsednički kandidat ne seća? Ne grize li ga savest ili je posredi nešto drugo.
Ne znam, da završim, kome treba predsednik bez sećanja. Meni svakako ne. Još manje zemlji koja, zbog svega što su joj zlotvori činili, i čine, nikad, i ništa, ne sme da zaboravi.
