Komentar Predsednika Naučnog veća
Odbrana Instituta ili priča o tri praseta
Proteklih skoro godinu dana bili smo svedoci nevidjenih pritisaka na nauku u
Srbiji, njene institucije i dostojanstvo naučnika. Kako je svima poznato o
čemu je reč, skoro da posle ove konstatcije ne bih išta više imao da dodam.
Ipak, radi budućih dana i svega što tek čeka ovu zapostavljenu delatnost,
rešio sam da ostavim zapisan jedan suma(o)rni utisak o dogadjajima koji su
iza nas.
Namerno nisam počeo sa konstatacijom o Institutu "Vinča" i njenim
istraživačima. To bi, naravno, bilo toliko pojednostavljeno da se zaista od
drveta ne bi videla šuma. I vodilo bi pogrešnom zaključivanju, kome su
toliko skloni oni koji u nauci nisu uspeli. A jedan od aksioma logike je da
pogrešne premise obavezno vode do pogrešnog zaključka. I zato ću ogoliti te
premise, da bi ostao bolje ocrtan poraz pokušaja da se rasturanjem našeg
najvećeg instituta zada završni udarac teško ranjenoj nauci. I to ne poraz,
nego pravi fijasko, bez obzira na i dalje prisutne pokušaje da se isti
ublaži.
Suprotstavljene strane
Prvo logično pitanje glasi: ko su suprotstavljene strane? Ko su ti ljudi,
kolege (?), naučnici, korifeji nauke koji su, znajući i videći bolje od
ostalih, rešili da prečicom "postave" stvari na svoje mesto? Da li su to
bili Ministar i njegovi pomoćnici, ili nasilno postavljeno rukovodstvo? Ili
su to neki drugi unutar Instituta, ili van njega? Ko su ti naučnici od
karijera i referenci proglašavani većinom, a koji izuzev pobrojanih, uz
nekoliko eksponiranih izuzetaka, ostadoše do kraja misteriozni? Odgovor može
stati u dve reči.
Sa druge strane imamo "šačicu lenjih i razmaženih naučnika, koji čuvaju
svoje privilegije". To je Naučno veće Instituta u svoja dva saziva, sa 2/3
svih doktora nauka prisutnih u Institutu, sa 3/4 svih rukovodilaca
projekata, sa 2/3 direktora laboratorija, sa onima konačno, koji po
objektivnim merilima naučne kompetentnosti čine 4/5 od prvih 100 u
Institutu. To je još preko stotinu potpisnika peticije naših naučnika iz
zemlje i inostranstva predvodjenih Jasminom Vujić (University of California,
Berkeley, USA). To su (ali ne na kraju) još aktivni Ružica Nikolić, Vladimir
Ajdačić, Vladimir Glišin, sa koma bi možda da se mere oni iz prethodnog
pasusa? Penzioneri "koji čuvaju svoje privilegije"! A imali su dovoljno
iskustva, znanja i integriteta da jasno i javno iznesu svoj stav, dok su
mnogi u Institutu i van njega još šićardžijski prebrojavali pluseve i minuse
svog izjašnjavanja. A ta uporna, više nego moralna podrška Naučnom veću,
bila je veliki podstrek i velika škola sadašnjim i budućim naučnicima. Na
kraju izjasnila se i Zajednica instituta Srbije, sa zakašnjenjem, ali i
jasnim stavom, da se ne može van zakona i van stručnosti. Naravno, sve je
ovo bilo poduprto od strane Sindikata (izvanredno zalaganje i poznavanje
zakona Mr Srboljuba Stankovića) i tihe i ubedljive većine neistraživačkog
kadra u Institutu, bez obzira na brojne pritiske u vidu pretnji, ucena i
obećanja od onih iz prethodnog pasusa.
Po znanju i brojnosti to su bile dve neravnopravne strane, ali ću ih
definisati kao slabija i jača strana ne zbog toga, već zbog snage njihovih
argumenata, motivacije i postupaka.
Argumenti
Drugo pitanje koje se postavlja: koji su argumenti ovako definisane dve
neravnopravne strane? Slabija strana izabrala je naizgled dobre startne
argumente. Institut je prevelik (!), skup (!), ima velikih problema sa
radioaktivnim otpadom i nuklearnim gorivom (!), takvi instituti više u svetu
ne postoje tj. gase se (!), slabiji rezultati u naučnom smislu nego ranije,
tržišna logika će naterati naučnike da više rade (!), nema više velikih
multidisciplinarnih projekata (!), Naučno veće ima velika ovlašćenja, a
slabo radi, jer je izloženo klanovima i različitim interesima naučnih i
nenaučnih delatnosti i organizacionih celina (!), Institut, njegovo
rukovodstvo i Naučno veće, nije u stanju sam da definiše programski i
kadrovski razvoj (!), ima mnogo, u pravnom i ekonomskom smislu, nezavisnih
laboratorija (!), direktori i neki naučnici imaju velike plate (!), mnogi
naučnici nemaju tačno definisano radno vreme, dodju kad hoće i ostanu koliko
hoće (!). Za ovim argumentima sledili su još "ubedljiviji". Institut umesto
dvadeset jednog (21!) treba da predstavlja skup od bar 5-7 pravnih lica (!),
treba razdvojiti fundamentalne od primenjenih nauka (!), preglomazne i skupe
zajedničke službe treba staviti u posebno pravno lice, kako bi cena njihovih
usluga naučnicima bila tržišna (!), oformiti kao posebno pravno lice
Univerzitet "Vinča" kao pandan Beogradskom Univerzitetu (!), akceleratorsku
instalaciju u izgradnji treba proglasiti nacionalnim dobrom bez obzira na
dosadašnje i buduće rezultate, a obzirom da su zakinuti u svakom pogledu
sadašnjim ustrojstvom Instituta (!), tržišno orijentisani centri biće
oslobodjeni stega Ministarstva i biće prepušteni zakonima našeg i stranog
tržišta (!). Takva efikasna i za državu (Ministarstvo) jeftinija
organizacija bila bi bliže Evropi i privlačna mladim kadrovima da više ne
odlaze u inostranstvo (!!).
Jača strana izabrala je iste argumente, sa suprotnim predznakom i drugačijom
logikom. Institut nije prevelik, ima mesta za još toliko naučnika.
Najefikasniji je bio upravo u vreme kad je bio toliki. To je brana sledećem
očiglednom argumentu da i naučnika u Srbiji ima previše. Institut je u
startu skup za državu onoliko koliko i ostale naučne institucije, jer dobija
pare iz projekata. Ono što država mora da odvaja za održavanje nuklearnog
pogona, odvajala bi svakako dokle god taj postoji, bez obzira na postojanje
samog Instituta i nauke u njemu. Problemi sa nuklearnim gorivom i
radioaktivnim otpadom nisu problemi Instituta već državni, uvek i bili, a
danas jasnije nego ikad. Druga je stvar što saradnici Instituta, kao
najkompetentniji i najodgovorniji, ukazuju državi na taj problem, a ona sama
nevoljno odvajajući minimalna sredstva i to pokušava da prikaže kao ulaganje
u nauku ostatka Instituta i povlašćeni položaj u očima kolega iz drugih
naučnih institucija. O jedinom (i to lošem) navedenom primeru i argumentima
da takvi instituti u svetu ne postoje, nepotrebno je trošiti reči. Praksa je
sasvim suprotna.
Argument o slabijim naučnim rezultatima povezan je sa skupoćom i zahteva
posebnu pažnju. Da li to slabija strana po tom istom aršinu prebacuje jačoj
i pokušava da je oceni? Ne ulazeći u istorijat nauke u Srbiji i doprinos
Instituta "Vinča" druga strana je uzela nepotpune i iskrivljene podatke o
objavljenim rezultatima samo jedne i to 2002.godine. Nepotpuni su jer su,
namerno ili slučajno, preuzeti iz institutskog Godišnjaka u kome nedostaje
četvrtina objavljenih rezultata za tu godinu. Bilo je jednostavnije sabrati
podatke iz godišnjih izveštaja institutskih projekata, koji se već nalaze u
Ministarstvu. Ali, to bi opet značilo sredjivanje samog Ministarstva.
Iskrivljeni podaci proizilaze iz neznanja ili namernog zabilaženja činjenice
o ustrojstvu i prihodovanju Instituta. Po zvaničnim podacima koje priznaje,
u toj istoj 2002.godini udeo Ministarstva u ukupnom prihodu Instituta
iznosio je svega 47%. U Institutu postoji veliki broj istraživača, koji nisu
u obavezi prema Ministarstvu da publikuju rezultate. Od navedenih skoro 400
istraživača, kao argument stoji svega 180. Skoro stotinu postdiplomaca u
projektnom periodu, kao i oni koji učestvuju u nacionalnim tehnološkim
projektima i izgradnji akceleratora nemaju tu obavezu. Naučnici u Institutu
se bave pretežno eksperimentalnim istraživanjima. Uzimajući u obzir ulaganja
u opremu za osnovna istraživanja, u toj i nizu prethodnih godina, u odnosu
na broj projekata, jasno je da uloženi novac po istraživaču i objavljenom
rezultatu pruža daleko povoljniju sliku u poredjenju sa drugim
institucijama. Šta reći dalje o broju mladih koji su otišli iz Instituta i
uspešno prave karijere u inostranstvu? Da li je to zato što nisu prošli
dobru školu i da nije imao ko da ih nauči? Koliko je to procentualno u
odnosu na druge institute? Možemo samo zamisliti kako bi se taj argument
upotrebio pri eliminisanju ostalih manjih instituta nego što je "Vinča". Da
li je poznato da je u Srbiji podneto 160 inicijativa preko evropskog
programa FP6? Odobreno je svega 6, četiri iz Instituta "Vinča", a od toga
samo jedan u glavnom programu, takodje iz Instituta "Vinča". Kako bi se tek
taj argument upotrebio pri "učenju pameti" ostalih instituta? A sve to u
uslovima desetogodišnje izolacije, školujući mlade i kasnije dopisujući se
sa njima, pa opet školujući nove i tako redom, švercujući eksperimentalni
materijal i sitnu opremu, radeći poslove za treća lica. Pa gde su onda te
pare? Trebalo je putovati i čitati literaturu. Trebalo je objavljivati
eksperimentalne rezultate bez naknade za direktne materijane troškove od
Ministarstva. Tamo su otišle, finansirali smo državu. Neko je u isto vreme
imao i pare bez obaveza tj naučnih rezultata, neko se bavio politikom,
biznisom, neko je bio u inostranstvu. Pa su onda rešili da nam ukažu kako to
ustvari treba uraditi. Kako smo lenji i razmaženi. Možda pri tome misle na
saradnika Instituta koji nema doktorsku titulu, a poznatiji je napolju nego
ovde, koji okupi u Beogradu najveća imena iz svoje oblasti u svetu, dobije
laboratoriju u vrednosti od skoro 200 hiljada dolara, dobije evropski
projekat od 100 hiljada dolara? Da li je on skup i da li takvi treba da ga
uče? Toliko o rezultatima i skupoći.
Interesantan argument potegnut je u vidu ne postojanja velikih
multidisciplinarnih projekata u Institutu. Za multidisciplinarne nije sasvim
tačno, ali je za ono "velikih" interesantno to što je došlo od Ministarstva,
koje je od početka forsiralo manje projekte.i nije htelo ili uz velike muke
da finansira projekte gde je više od 15 učesnika. Naravno da je to bilo
upereno protiv Instituta i od početka smo bili protiv, ali smo smatrali da
je to samo prolazna faza u snalaženju Ministarstva u jednom složenom i
odgovornom poslu. Još jedan propali argument.
Prvi znak da nije sve dobronamerno došao je iz stava da Naučno veće ima
prevelika ovlašćenja po Statutu. Tačno je da ta ovlašćenja nisu zanemariva,
ali su jasno usmerena na naučnu politiku i sve zakonske regulative koje se
na to odnose. Nije rečeno ko to treba da radi u naučnoj ustanovi umesto
Naučnog veća. O zameni teza, da prvi problem koji treba rešavati u
Institutu, jeste način ustrojstva Naučnog veća, ne treba dalje trošiti reči,
bar ne na ovom mestu. Jedini donekle opravdani prigovor na rad Naučnog veća
je postojanje interesnih grupa i neefikasnosti usled neslaganja i svadja.
Dobrim delom izazvano nedostatkom materijalnih stredstava - delo je države,
ali to kao argument, a ni kao naše opravdanje, nije umesno jer se slične
pojave dešavaju iz istog razloga i u drugim naučnim institucijama. Drugi
važan razlog je pokušaj nedopustivog nametanja nenaučnih aršina i nenaučnika
u radu Naučnog veća tokom niza godina. Pokušaj svodjenja uloge Naučnog veća
na puko usvajanje izveštaja komisija pri predlaganju kandidata u naučna
zvanja, dugo nije bio dobro definisan razlog ovakvom stanju duha u Naučnom
veću, ali je danas savim prepoznatljiv. I zato je propao. Kao i taj
argument.
Naredni argumet se nadovezuje na prethodni. Upravo kad su Institut, Naučno
veće i na kraju i Naučni odbor ozbiljnije krenuli u definisanje polaznih
tačaka za budući razvoj Instituta, sve ove aktivnosti su grubo prekinute
čuvenom julskom sednicom UO i zavodjenjem vanrednog stanja. Valjda po ugledu
na Sablju. Nije dobar argument. Naprotiv, rečeno je prethodno od strane
Ministarstva da Institut, ima dovoljno vremena, skoro narednih godinu i po
dana, naravno, posle usvajanja Strategije i Zakona o naučnoistraživačkoj
delatnosti. Nemoguće je uzimati kao argument obrnuti redosled poteza. To je
danas i stav većine u Zajednici instituta Srbije.
Netačan je i ne sasvim dobronameran stav da ima mnogo nezavisnih
laboratorija i da one čine nezavisne institute, njih čak 21. Institut je
jedno pravno lice sa jednim žiro računom, što se lako može utvrditi uvidom u
dokumentaciju. To što postoje podračuni je interna organizacija u cilju što
čistijih medjusobnih odnosa u Institutu. I da, neki imaju velike plate?
Kolike plate treba da imaju da bi smo svi bili zadovoljni? Onima koje takve
plate nije obezbedilo Ministarstvo, nemaju sa takvom konstatacijom nikakve
veze. Onima kojima jeste, za to je odgovorno samo Ministarstvo. Ako postoje
i oni koji su zloupotrebili položaj ili na bilo koji način prekršili zakon,
postoje mere koje treba preduzeti. To Ministarstvo nije uradilo. Umesto toga
dalo je paušalnu ocenu, koja je uvredljiva za veliku većinu rukovodilaca u
Institutu i koja, kad se upotrebi kao argument za sistemsku promenu, postaje
izuzetno opasna. To se iz do sada priloženog može lepo videti u svoj svojoj
ružnoći. Ružan argument.
Najsmešniji je, ili najtužniji, argument o radnom vremenu naučnika. Radi se
o totalnom nepoznavanju tehnologije laboratorijskog rada. Naravno da nas
niko ne pita kad ostajemo do kasno uveče, dolazimo vikendom i noću do kasno
radimo kod kuće. Posao ove vrste nikad nije kontinualan, kakav bi bi na
nekom bankarskom šalteru. Rezultati periodično iskazani su jedino merilo
uspešnosti. Kaže se čak da Institut deluje sablasno kada se ide kroz njega,
jer nigde ne možete videti istraživače. Valjda bi trebalo da rade na livadi.
Ni ja Ministra, obično, ne mogu da zateknem u kabinetu. Dakle, smešan
argument.
Naravno da ovi nazovi principijelni argumenti, kad se pretoče u praktične
poteze-argumente, izgledaju još jadnije. To se pre svega odnosi na
pravljenje gomile pravnih lica, koja nikakve veze jedno sa drugim nemaju i
prvo pitanje iz toga bi bilo sasvim logično: zašto su sva ona na jednom
mestu? To je kao da država jednu veliku zgradu izdaje različitim firmama, pa
ko da više. O motivima ćemo kasnije. Za projekat država-nauka-Vinča to bi
bio preskup eksperiment. Sa teško izlečivim posledicama. Još osećamo
posledice nasilne OOURizacije Instituta, iako je od završetka tog perioda
prošlo više od 15 godina. Institut "Jožef Štefan" nikad nije imao OOURe,
iako u najbližem Kardeljevom susedstvu. Jednostavno su rekli da to ne
odgovara naučnom institutu kakav je njihov. I dalje učimo od njih. Nastranu
već pomenuti izmišljeni argument o postojanju 21 pravnog lica u okviru
Instituta, nebuloza o sopstvenom Univerzitetu (bar u dogledno vreme) i
tržišnoj orijentisanosti zajedničkih službi prema Institutu, čini se da
najmanje znanja i logike upotrebljeno pri fizičkom razdvajanju
fundamentalnih od primenjenih istraživanja. Samo razmišljanje o takvoj
opciji izazvalo je pravu konsternaciju u mnogim laboratorijama, jer bi
neminovno vodilo njihovom rasturanju. Ne mogu ni da zamislim sadašnje stanje
sa ispoštovanim odlukama UO. O ugroženosti procesa rada nekih, po društvo
važnih službi, kao što je radiološka zaštita na primer, pogotovo. Nemoguća
zamisao je pretočena u nemoguć argument. Razmatranja argumenata u vezi
intencija u svetu, "balkanizaciji" nauke, brige o mladim kolegama itd. bi
bila zgodno dopunjena intervjuom Dr Stevana Jokića objavljenim u "Politici".
Dakle, argumenti slabije strane, što bi se od nje i dalo očekivati, i jesu
bili slabi.
Motivacija i postupci
Pa ipak, nekome je bilo potrebno da se sve to ostvari. Sledeće pitanje koje
se postavlja: koji su motivi ovako definisane dve neravnopravne strane?
Pretpostavimo da su namere u početku bile časne. Ako govorimo o
Ministarstvu, da se smatralo, na temelju nedovoljnog poznavanja činjenica,
da je stanje mnogo lošije od onoga što zapravo jeste i da se pokuša
popraviti na njemu dostupan način. Medjutim, kako je vreme odmicalo,
pobijanjem argumenata jača strana dovela je slabiju u poziciju da samo
upornim ponavljanjem izvrnutih činjenica pokuša da izbori izgovor za ono što
je nameravala da učini. I da se gubitak, ako je i postojala, časne
motivacije, napravi vidljivim. Prvo, naše (resorno) Ministarstvo ima jedan
od najjačih i najlakše definisanih argumenata za sredstva koja nedostaju.
Ulazak u Evropsku uniju košta tačno 3% BND izdvajanja za nauku i tačka.
Nesposobnost Ministarstva da se izbori za sredstva uz iskrivljene
informacije, koje su mogle doći jedino iz samog Instituta, stvorile su
sjajan spoj uskih interesa obe strane. Smanjenjem broja istraživača povećaće
se ulaganja po glavi istraživača, a pomagači, ili inspiratori svejedno,
dobiće svoj sigurni deo kolača, sa kojim će moći mirno da sačekaju penziju.
Gde je tu nauka? Pa, nema je, čitave oblasti nauke biće sahranjene, a onaj
procenat izdvajanja ćemo već nekako prikazati kad dodje vreme. Ulagaćemo u
ono što mi definišemo kao nauku. Zašto tvrdim da su u pitanju parcijalni
interesi? Zato što se nisu pokazali ispravnim argumenti slabije strane. Da
jesu bili bi prihvaćeni kao polazište (premise) od opšteg interesa. Ali
nisu.
I onda slede postupci. Nezakoniti, kakvi samo mogu i da budu u situaciji kad
argumenti ne važe. Nasilni, bahati i uvredljivi u svojoj prirodi. Sa
pozicije sile i prinude, mogli su da uplaše samo one koji nisu sigurni u
sebe i svoje vrednosti. U stilu "Kad ja dunem i vatru sunem srušiću ti
kućicu!". Naravno da je stvar propala kod trećeg praseta. Uvek vredno i
ispravno, sposobno je za svaku situaciju odbrane i svoje i ona druga dva. I
za naravoučenije. Nije jača strana branila svoje privilegije. Biće da je
obrnuto. Pravo na silu, pravo na rad i nagradu bez rezultata, pravo na
šuškanje i odlučivanje u četiri oka. To su opšta mesta vezana za bilo koju
struku. Ugrožena prava radnika bila su alarm i za angažovanje sindikalne
organizacije. Ali nauka i obrazovanje jednog društva je nešto više. Samim
tim, slabija strana je prigrlila i pravo na neodgovornost prema društvu i
deci njegovoj. Prema moralu, bez čega je prava nauka nezamisliva.
Šta bi bio motiv jače strane? Penzionera, naših istaknutih naučnika u zemlji
i inostranstvu? Koje su to njihove privilegije? Ili većine naučnika
Instituta sa najjačim referencama? Da rade i dalje pošteno, objavljuju
rezultate, edukuju mladje saradnike, uspostavljaju saradnju sa svetom,
savetuju državu. Ako su to te privilegije, neka su. Svi oni dobro znaju kroz
šta su sve prošli, baveći se ovim poslom na ovom mestu. I znaju odlično kad
je šta produktivno a šta ne, u pogledu uslova i rezultata istraživanja. A
najbolje od svega znaju da tu eksperimenti nisu dozvoljeni. Čak i da su se
dve strane nagodile oko argumenata, eksperiment je uraditi za nekoliko
meseci ono za šta je potrebno nekoliko godina. To je ono što je jača strana,
budući potkovanija znanjem, svakako bolje shvatila od malog Mikice. To su
mahom shvatila i javna glasila, mada je probijanje medijske blokade bilo
teško. Zbog istog prava na silu druge strane. U startu je rečeno da je stav
jače strane stav odgovornih ljudi, i tako je i ostalo. Sledstveno tome
postupci su išli otvoreno, u skladu sa zakonom i moralom, i tako je i
ostalo. Nemamo čega da se stidimo. O tome neka razmišljaju oni drugi.
Neuspeh i uspeh
Izgubljeno je dragoceno vreme od 9 meseci za pripremu dokumenata o budućem
programskom razvoju, za pripremu za evropske i domaće projekte, za
učestvovanje u izradi Strategije i Zakona, za rešavanje nekih očiglednih
neracionalnosti i nezakonitosti u radu Instituta. Dobijeno je jasnije
saznanje o sopstvenim vrednostima, mogućnostima i položaju u društvu. Kako
pojedinaca, tako i nauke u celini. I izgubljeno i dobijeno važi za obe
strane, ali će samo jača uspeti da izvuče pouke. Kako i priliči. Slabija će
se pritajiti i pokušati opet isto u drugim okolnostima. Kako i priliči.
Mladi istraživači mahom nisu bili akteri ove priče, ali jesu njena srž. Oni
su ta jedina privilegija koju smo ljubomorno čuvali.
I neuspeh i uspeh u ovoj priči smo već doživeli. Sledeći neuspesi i uspesi
biće vezani za neko drugo vreme, ljude i dogadjaje. Neuspeh je svakako bio
dozvoliti da o vama i vašem poslu odlučuju neki drugi, koji to rade lošije
od vas. Uspeh je svakako sačuvan Institut i ljudsko i profesionalno
dostojanstvo. To će verovatno i ubuduće biti merila neuspeha i uspeha u
drugačijim okolnostima.
Kao predsednik Naučnog veća u ovom sazivu, mogu biti samo ponosan na njegove
članove, pristup radu i odgovornosti koju su pokazali. Moguće je, opet, da
se neki od njih neće složiti sa svim stavovima ovde iznetim. Nije uvek bilo
unisono ni u proteklom periodu. Ovo je komentar autora koji je, po prirodi
svog posla, bio najdirektnije i u svim fazama prisutan u onome što je tema
komentara. Zbog toga, kao i zbog nedovoljne vremenske distance, moguće i
nedovoljno objektivan. Ipak..."Voleti ovaj Institut i svoj poziv" je ono što
se svih ovih meseci nije mnogo pominjalo, ali je vrlo važno za razumevanje
onoga što se dešavalo i zašto se uopšte dešavalo. Prosto, ne bi se ni
desilo, da su obe strane imale isti stav u tom smislu. Taj stav će biti i
važna prethodnica svakog našeg budućeg uspeha.
Dragan Alavantić, n.savetnik
ZAŠTO JE SPORNA PREDLOŽENA TRANSFORMACIJA VINČE - iz intervjua Dr Stevana
Jokića datog listu "Politika"
Bez strategije naučnog razvoja
Srbiji su potrebni ljudi novih zanimanja bez kojih je nemoguća bilo koja
vrsta razvoja
Našem jedinom multidisciplinarnom i jednom od najstarijih i najvećih
instituta u zemlji, s najvećim brojem magistranata i doktoranata, nameće se
transformacija koja, po mišljenju mnogih zaposlenih u Vinči, nije u
saglasnosti s tendencijama Evropskog istraživačkog i obrazovnog prostora.
Ovaj prostor briše granicu između fundamentalnih i primenjenih istraživanja,
koja je i ranije bila fiktivna, a odlukom Upravnog odbora Vinče formira se
Institut za fundamentalna i Institut za primenjena istraživanja.
- U Evropi se velike mašine, poput akceleratora u Vinči, grade samo po
zahtevu i potrebama Evropskog istraživačkog prostora i položaja te zemlje u
njemu. Zbog svih istraživača u Srbiji, a ne samo onih u Vinči, potrebno je
jasno da se kaže, koja je dugoročna strategija u vezi ove dugogodišnje
investicije i kako se sagledava njen realni položaj u našem bližem i širem
okruženju, a time i značaj za Srbiju - kaže za "Politiku" dr Stevan Jokić,
naučni savetnik u Institutu Vinča.
Naš sagovornik održava višegodiąnju naučnu saradnju s više naučnih
institucija sveta, posebno sa Francuskom, za šta je dobio odlikovanje Viteza
akademske palme. On je, istovremeno, odgovoran za sekciju Euroscience za SCG
i potpredsednik Društva fizičara Srbije.
Predložena transformacija, po oceni dr Jokića, ne uzima u obzir nijedan od
pomenutih zahteva, a akcelerator takođe postaje novi Institut ili centar, i
to sa skoro svim poljima istraživanja koja imaju prethodna dva instituta.
"Balkanizacija" nauke
- Evropski istraživački prostor teži integraciji. Predloľena transformacija
Vinče je najbliža onom što političari nazivaju "balkanizacija", pošto je
namera da se pored pomenuta tri instituta formira još i Kompleks Vinča koji
bi ih sve "objedinjavao" u nezavisne uslužne delatnosti - kaže dr Jokić.
Skoro svi naučni instituti u svetu organizovani su tako da predstavljaju
naučno-obrazovne institucije, što podrazumeva tesnu saradnju Instituta i
Univerziteta. U slučaju Vinče, transformacijom se nameće formiranje
magistarskih, odnosno doktorskih studija nezavisno od Univerziteta.
Naš sagovornik tvrdi da je transformacija suprotna savremenim tendencijama
organizacije nauke u svetu, jer sve one u prvi plan ističu istraživača, koji
u ovako značajnim odlukama ima presudnu ulogu. Svuda u razvijenim zemljama
je istraživač na ceni. U slučaju Vinče to nije tako, jer da jeste, ne bi se
značajne odluke donosile bez strategije naučnog razvoja, usvojenog zakona o
nauci i u vreme praznika van Instituta, s nekompletnim sastavom. On, takođe,
dodaje da se ne vodi računa o onom što jedino imamo: o istraživačima koji su
u ovim teškim vremenima ostali u zemlji, uradili ono što je jedino bilo
moguće - održali vezu sa savremenim naučnim istraživanjima.
Dugoročni procesi
Realnom i prihvatljivom transformacijom dr Jokić i njegove kolege ocenjuju
onu koja bi usledila tek posle usvajanja strategije naučnog razvoja zemlje,
tako što bi svoja istraživanja Vinča orijentisala na usvojene strateške
pravce, što je ova ugledna institucija u svojoj relativno dugoj istoriji već
jednom uradila i to vrlo uspešno.
- Istraživačima koji imaju najveći broj projekata u Srbiji, vode najveći
broj magistranata i doktoranata, imaju zavidnu međunarodnu saradnju treba
omogućiti da se ovom uzvišenom poslu maksimalno posvete, a Srbija će, za
uzvrat, dobiti formirane ljude novih zanimanja bez kojih je njen razvoj
nemoguć - tvrdi dr Stevan Jokić. - Ovo su dugoročni procesi i svaka brza
odluka donosi nesagledive posledice.
Ljudski resurs i multidisciplinarnost Instituta Vinča, uz ulaganja primerena
ekonomskoj moći Srbije, sačuvaće njen visok renome u svetu nauke i omogućiti
uspešno uključenje Srbije u Evropski istraživački i obrazovni prostor.
Predložena "balkanizacija" Instituta odvešće nas, smatra dr Jokić, u
suprotnom pravcu, jer ćemo u procesima nametnute transformacije i deobnih
bilansa izgubiti dragoceno vreme, ali i veći broj mladih najtalentovanijih
školovanih ljudi. Još više ćemo izgubiti korak sa susedima i sve ono što je
sada uz osmišljene poteze, koji u prvi plan stavljaju ljude i vreme, moguće
da se uradi lakše i bolje.
Gde smo u Evropi
Srbija ima oko 15 istraľivača na 10.000 radno sposobnih stanovnika, Mađarska
30, a Finska čak 99. Srbija za nauku izdvaja svega oko 0,3 procenta iz
nacionalnog dohotka, što je jedna od najmanjih stopa u Evropi. Takođe nema
usvojenu Strategiju naučnog razvoja.
Dragan Alavantic
------------------------
Srpska Informativna Mreza
[EMAIL PROTECTED]
http://www.antic.org/
Serbian News Network - SNN
[EMAIL PROTECTED]
http://www.antic.org/
