14. maj 2006.
СНЕЖАНА БЕРИЋ О СЛУЧАЈУ ГЛАВАШ
Само један од многих
Бивша дописница „Политике” из Осијека тврди да је у Хрватској
реч о политичком обрачуну са Главашем, а не о истрази о српским жртвама
„Рећи ћу вам две важне ствари. Прво, није уопште реч само о
Главашу и Осијеку. Злочини над српским цивилима дешавали су се широм
Хрватске, то могу да посведочим. Друго, сви су то знали, од мале деце до
стараца. Сада су тобоже шокирани, а многи су у томе учествовали, било да су
тукли, убијали, командовали, цинкарили или само ћутали и гледали (а неки чак
и свесрдно навијали с прозора). Главаш је, због унутрашњих политичких
несугласица у Хрватској, постао жртвени јарац на коме би случај српских
жртава требало и да се заврши. Дакле, случај Главаш је хрватски политички
обрачун са њим, а не истрага о српским жртвама”.
Ово тврди Снежана Берић, бивша дописница „Политике” из Осијека,
која је и сама била привођена и мучена у време када је Бранимир Главаш,
против кога се води поступак због ликвидације Срба у Осијеку 1991. године,
био секретар Општинског секретаријата за народну одбрану у том граду. Она
додаје да су просторије тог секретаријата биле стециште привођења Срба, које
су касније тукли и мучили у гаражама, и да се они који су преживели данас
налазе у Београду, мада их је мало.
Главашев „почасни гост”
Снежана Берић тврди да су у Осијеку малтретирања и отпуштања с
посла почела још 1990. године, која су 1991. прерасла у премлаћивања и
убијања Срба.
– Комшије Хрвати били су наоружани, а после су добијали и
униформе, да би се врло брзо појавили и Главашеви момци који су се међу
собом звали „зенге”. У јулу 1991. напали су кућу једне породице, тврдећи да
је то „четничко легло” да би на крају пронашли мртвог човека и његову тешко
израњављену жену коју су заробили, док је ХТВ преносила цео напад као горућу
ствар. Месецима сам истраживала тај случај и писала о томе у „Политици” –
каже Снежана, коју су дуго крили у Загребу, а данас живи у Београду.
Упркос томе што су је свакодневно прозивали по хрватским
новинама и називали најпогрднијим именима, а дописништво „Политике” често
минирали, Снежана Берић каже да није хтела да напусти Осијек све до дана
када је на то била приморана, јер је Бранимир Главаш привео целу њену
породицу.
– Чула сам да ме Главаш тражи и углавном сам се крила, а када се
6. септембра 1991. ујутро нико није јавио не телефон у стану мојих родитеља,
знала сам шта се десило. Њих и мог брата тог су јутра одвели. Када сам пошла
да се сама предам, сустигли су ме његови људи, лоцирани свуда око зграде, и
почели да ме туку. Тукли су ме и вукли све до седишта ХДЗ-а, док су
пролазници Хрвати то одобравали. Никада нећу заборавити жену која је изашла
на балкон и довикнула им „Закољите српску кују!”, а памтим и лепо одевеног
дедицу који ме је шутнуо. То су они који се данас „ишчуђавају” над
Главашевим злочинима.
Као Главашев „почасни гост” (како су јој рекли његови људи када
су је довели у двориште испред његове канцеларије) требало је да буде одмах
примљена, али је због посетилаца из загребачког Врховништва морала да
сачека. У међувремену, Главаш је изашао, рекао њеним родитељима да се
поздраве са кћерком, ударио њеног оца, коме се одузела десна страна тела, а
њу ошамарио, прича Снежана Берић. Њеног брата су пре тога пустили, рекавши
да ће, ако доведе сестру, поштедети његов и живот родитеља, а у супротном да
ће их све троје убити.
Убрзо је дошао човек у цивилу (касније је сазнала да је из
Службе за заштиту уставног поретка) који се свађао са Главашем тражећи да
Берићеву одведе у СУП на испитивање. На крају ју је и одвео, тамо јој
показао све чланке које је објавила у „Политици”, питао је о сарадњи са
„агресором” и о томе где ставља експлозив. Пошто је два пута излазио из собе
да телефонира, прича Снежана Берић, дошао је и рекао јој да је подигла
велику прашину.
„Видим, жива си”
– Био је то први случај да је ухваћен новинар у тек започетом
сукобу између бивших југословенских република, што је звучало крајње
непопуларно за „хрватску демокрацију” у коју је нова држава желела да увери
свет – истиче Снежана Берић. Вест о случају приведене новинарке се, наиме,
брзо прочула и изван граница. Побунили су се новинари у свету и то је
забринуло хрватски државни врх.
– Свесна сам да ме је спасло, заправо, то што сам новинар. Једно
је убити новинара на ратишту, то може да се оправда залуталим метком, а
друго је привести га и мучити – каже Снежана Берић, присећајући се те
најстрашније ноћи у свом животу.
– После другог изласка из собе, човек који ме је испитивао рекао
ми је да позовем родитеље, које су у међувремену пустили, и поздравим се с
њима. То сам и учинила. Касније ми је рекао да ће ме пустити, али да пре
јутра морам да нестанем из Осијека, иначе сам мртва. Тресле су му се руке –
сећа се Снежана Берић.
Исте ноћи, заједно с братом, напустила је Осијек. После месец
дана опоравка у Србији вратила се на ратиште и почетком 1994. године на
граници између Крајине и Хрватске, приликом састанка Међународног комитета
Црвеног крста, поново срела Главаша који јој је рекао: „Видим, жива си”.
Срели су се још неколико пута у сличним ситуацијама, и каже да се увек
смејао ономе што јој се десило када је приведена у Осијеку.
Она сматра да је о његовим, и не само његовим, злочинима требало
да се покрене питање још давно и да није требало чекати да га покрену у
Хрватској.
Г. П.
===============
Group Moderator: [EMAIL PROTECTED]
page at http://magazine.sorabia.net
for more informations about current situation in Serbia http://www.sorabia.net
Slusajte GLAS SORABIJE nas talk internet-radio (Serbian Only)
http://radio.sorabia.net
SPONSORED LINKS
| Human rights | Human rights watch | Cause and effect essay |
| Causes of depression |
YAHOO! GROUPS LINKS
- Visit your group "sorabia" on the web.
- To unsubscribe from this group, send an email to:
[EMAIL PROTECTED]
- Your use of Yahoo! Groups is subject to the Yahoo! Terms of Service.
