Ustaljeno preživljavanje običnih ljudi Otvoreno pismo Borisu Tadiću
Ne bih dalje remetio ustaljen način preživljavanja običnih ljudi - neokrznutih Pinkom (iz 92. ulice), i podgojenih (velikom braćom i sestrama). Ne bih brisao tragove izanđale šminke, izanđalog kloniranja naše polit-kunst elite - jednom proslavljen, zauvek - u domaćoj, medijsko-bulevarskoj igri - slavan! Međutim, moram, Borise, zbog tragova cipela, reči, slova, boja, znoja, vere, iluzija, nada, uspomena, vazduha koga dišem, asfaltom beogradskim. Pa ja sam rođen u ovom gradu, Borise! Pokušavam da branim njegovo ime, ko je po sebi podrazumeva bogatstvo i složenost života (ovog-ih naroda) na raskrstu. Govorim ti i zbog ljudi koje godinama znamo i ti i ja. Zbog iskrenog poznanstva kojim su se ponosili. Sreli smo se na poslednjem velesajmu knjiga. Tvoja uobičajena srdačnost. Predajem ti pred zabrinutim obezbeđenjem fotografije slika koje sam radio ovog leta na granici Austrije, Nemačke, Švajcarske. Da se pohvalim. Ja sam čudan umetnik. (Kao takav se pokušavam svrstati u ovom preozbiljnom administrativno-socijalnom galimatijasu zvanom Srbija i zamalo (oslobođena) umetnost. Mučan, nedorečen, šapat. Pravim sliku kao moj odgovor, stav, potvrdu prosutih snova. Tragovi još postoje. Srbija koja razgovara sa svetom ravnopravno, na više jezika (bez obzira na to što Evropa još nije naučili srpski) koja ne veliča mišice, sportsku polu-srčanost bez znanja, aroganciju lepote erotizovanog turbo-folklora - sa i bez trube - kao najveći, na probitačniji domaći brend?! Srbiju koja je izašla, najzad, ispod mračne i zaprložene suknje - Gospođe ministarke - genijalnog Nušića. Srbiju koja traga i nalazi reč jasnu svima jer je, baš zbog mesta na kome je, neraskidivi deo Evrope, svih! Srbiju bez nepismenog kriminala u sprezi sa diplomcima. Ljudi shvataju reči Zorana Đinđića polako, tek sada. No, nije mi cilj da se svrstavam uz "sivosakoirane", stalno podmlađivane članove DS-a, tako lepo i odmereno nasmejane, tako lepo umivene, ispeglane, uljudno odmerene, sa ciljem koji tiho svetli na njihovim negovanim licima. Imamo ljude koji se kriju iza odela i one kojima odelo lepo stoji. Borise, koji li su koji? Zoran Đinđić je bio revolucionar u ovom bućkurišu svakojakih nasleđa, pameti, uspomena, zajedljivosti, inertnosti, nerada, bezvoljnosti, gorko-osvetničkog... Zoran Đinđić nije reklamirao poziv političara. Tumačio ga je kao sredstvo boljitka. Gorki lek. Medijsko pojavljivanje koristio kao novi domaći zadatak, trezveno objašnjavao problem, do akcije. Ona je onda jednostavna, podrazumevajuća. Kao što znamo, strogost prema sebi u ostvarivanju cilja, podrazumevao je i kod "partijskih drugova". Veliki deo je to, nažalost, koristio, podvukao se pod rigidnu poslušnost, njegovu strogost prevodio u pedantnu bezdušnost, podvaljujući ratom zatečenom narodu: "... tako je to na Zapadu"?! i radio, tiho, sitno-sopstveničko-osvetnički pos'o. Zoran Đinđić se sam borio da kaže ko je, kako radi i kako da se radi. Niko nije (hteo, umeo...) da ga razume. Od njegovih drugova niko nije umeo da ga prevede (rođenom narodu). Drugima su bila zapušena usta. "Nisu se stvorili uslovi..." da mu se poveruje (?!) aludira jedna polit-prof. užasna, bezbojna fraza vremena. Povod moga pisma je, nadam se, jasan. (... U ime govora slika koje pripremam za izložbu). Na kraju, Borise, pomenuo si cara Lazara u jednom od javnih obraćanja. Ne slažem se sa aluzijom o izboru smrti koju si mu pridodao. I on i Zoran Đinđić su je prevazišli svojim životom. Dakle, želim da se vidimo i na miru posavetujemo, pa makar i na sledećem Sajmu knjiga. No đe ćemo?! Slobodan J. Čvorović, književnik, Beograd http://www.glas-javnosti.co.yu/ [Non-text portions of this message have been removed]
