Tempiranje bombe Mnogobrojni povratnici dobijaju prebivalište u Srbiji uz samo dva svedoka koja će potvrditi da su državljani Srbije i policijskom proverom na terenu u nehigijenskim naseljima bez adrese i kućnog broja
Problem olakšica viznog režima za Srbiju sveo se na kraju u ravan problema čekanja na poštanskim šalterima. I jedan i drugi gotovo je nemoguće rešiti bez centralne baze podataka o građanima i jednostavnog umrežavanja državnih institucija. Da bi Srbija što pre ušla na takozvanu belu šengensku listu, naime, potrebno je da prihvati nazad svoje državljane koji u Evropi ilegalno žive. Da bi ih prihvatila i omogućila im da ostvare svoja prava, Srbija mora da im omogući i da prijave svoj boravak. A da svoja prava ne bi ostvarivali na više mesta, što kod većine povratnika znači i socijalnu pomoć, potrebna je jedna baza podataka koja bi sprečila tu vrstu zloupotrebe. No kako je državna uprava od te baze daleko vekovima, za potpisivanje sporazuma o readmisiji sa Evropskom unijom iznalaze se druga, alternativna rešenja. Od 1996. kada je prvi sporazum o readmisiji potpisan sa Nemačkom, potpisano je još četrnaest sporazuma od kojih se jedan odnosi na tri zemlje Beneluksa. Evropska unija je za olakšice viznog režima zatražila zajednički sporazum kojim bi se osim srpskih državljana u Srbiju vraćali i svi oni koji su iz nje ušli u Evropsku uniju. Tačan broj mogućih povratnika još je nepoznat, ali se prema podacima UNHCR-a koji kažu da je samo u 2005. godini 25 hiljada srpskih državljana tražilo azil u zemljama Zapadne Evrope, a prethodnih je pet godina ta cifra bila slična, pretpostavlja se da se radi o oko 100 hiljada građana. Ista je bila procena i Saveta Evrope, bez obzira što je samo Nemačka ustanovila da od 600 hiljada srpskih državljana u toj zemlji 100 hiljada nema pravo na boravak. „Kako Srbija već ima pojedinačne sporazume sa većinom zemalja EU u kojima naši građani borave ilegalno, ovaj sporazum praktično već postoji”, kaže Marija Vujnović, pomoćnik direktora Službe za ljudska i manjinska prava. „U platformi ne postoji mnogo prostora za manevrisanje, to je uslov za ulazak u Evropsku uniju i liberalizaciju viznog režima, koja nam je sada najvažnija da bismo građanima omogućili da putuju. S druge strane, sporazum je šablon, jer se potpisuje svuda slično sa zapadnim zemljama.” Srbija treba da usvoji strategiju o readmisiji, ali to ne može da učini dok ne zna s kolikim brojem povratnika treba da računa. Dok pokušava da prebroji povratnike, Evropska unija se zainteresovala da novčano pomogne integraciju tih građana u Srbiji. Najveće muke ovdašnjih pregovarača o readmisiji, međutim, nije broj povratnika, mada bi i on mogao biti pretnja makar po ionako visoku stopu nezaposlenosti, nego to što se već zna da je najveći broj tih povratnika romske nacionalnosti. To dalje znači da većina nema nikakav dokument, ni rođake u legalnim naseljima, ni zaposlenje, ni decu koja govore srpski da bi mogla da krenu u školu. Prema poslednjem popisu stanovništva Roma je u Srbiji oko 110 hiljada, a istraživanja nevladinih organizacija, romskih udruženja, pa čak i Ministarstva za ljudska i manjinska prava kažu da je najmanje tri do pet puta više. Povratnici Romi bi se, dakle, mahom vraćali kod svojih rođaka koji, takođe, nisu prijavljeni. Samo u Beogradu je desetak nehigijenskih naselja u kojima živi nešto više od petnaest hiljada Roma. I prema upitnicima IOM-a, programa jednokratne pomoći vlade Nemačke povratnicima, od ukupnog broja dobrovoljnih povratnika (11 131 osoba, od 2000. do 2004. godine) čak 63,37 odsto bilo je romske nacionalnosti, 19 odsto Muslimani/Bošnjaci i 11 odsto izjasnilo se da su Srbi. Miodrag Shresta, predsednik Grupe 484, smatra da bez ozbiljnog programa države kojim bi povratnici bili zbrinuti readmisija ne može da se sprovede a da ne izazove „udar” na sistem. U ovoj NVO smatraju da bi i zakonski okvir za dodele pasoša i za azil morao da se promeni. - S Romima je problem karakterističan osim po tome što ih je najviše među povratnicima i zbog toga što su im deca tamo gde su živeli išla u škole i mahom ne znaju ni reč srpskog jezika. Taj bi se problem mogao rešiti nekom vrstom oslobađanja od nostrifikacije diploma. Potom, svi programi za povratnike bi morali da uzmu u obzir posebne veštine, pa makar i samo jezik. Većina Roma koji se vraćaju iz inostranstva radila je na crno i kada bi se svi oni prijavili u službe socijalne zaštite to bi bila socijalna bomba za ceo sistem. Naši zakoni su za sada takvi da postoji teška procedura dobijanja dokumenata. Preporuke Službe za manjinska prava institucijama da se posebna pažnja obrati na povratnike su dobre, ali bez zakonske regulative ovaj se problem neće rešiti brzo, kaže Shresta. „Nevidljivost” Roma je, dakle, najveći problem s njihovim masovnim povratkom. S tom nevidljivošću se bore lokalni ogranci MUP-a, a novopazarskom je dozvoljeno i jedinstveno rešavanje problema. Od kada je potpisan prvi sporazum o readmisiji iz Nemačke je, naime, u Srbiju stiglo između 40 i 50 hiljada povratnika, najvećim delom iz Sanyaka i okoline Niša. Prebivalište mnogobrojni povratnici u Novom Pazaru zato dobijaju uz samo dva svedoka koja će potvrditi da su državljani Srbije i policijskom proverom na terenu u, takođe, nehigijenskim naseljima bez adrese i kućnog broja. Novopazarski model nije moguće primeniti na celu Srbije, jer bi u nedostatku centralne baze podataka, povratnik mogao da se prijavi u više gradova i u svakom od njih dobije pravo na socijalnu pomoć. - Počeli smo da razmišljamo o drugim mehanizmima izdavanja dokumenata. Dokument koji se izdaje povratnicima je putni list čije je trajanje mesec dana, pa bi mogao da im služi kao identifikacioni dokument i da ostvare svoja prava, dok se u tih mesec dana ne snađu. S Romima je situacija utoliko teža što se ni kod rodbine ne mogu snaći za tih mesec dana, jer ni ova mahom nema adresu. Zato smo oformili radnu grupu samo za Rome povratnike koja bi trebalo da pripremi izmene uredbe o dodeli kućnog broja. A to je, dalje, zadatak Ministarstva za kapitalne investicije. Da pronađu rešenje koje ni drugima ne bi škodilo, kaže Marija Vujnović. A drugima bi, na primer, škodilo kada bi se povratnicima obezbedila prednost u ionako opustošenim službama socijalne zaštite. Jer bi, kako tvrde u Službi za manjinska pitanja, osim ozbiljno ugroženih povratnika pravo na poseban tretman koristili i „klasični gastarbajteri”, na uštrb ugroženog domicilnog stanovništva. Zato ni u buyetu Srbije ne postoji posebna stavka u koju je uračunata integracija povratnika, niti će postojati. Postojećim socijalnim službama su poslate preporuke kako da se ophode prema povratnicima, ali im formalno nisu date nikakve olakšice. Otvaranje posebnih službi za povratnike bilo bi prema mišljenju vlade, skupo i neisplativo, a moglo bi izazvati i gnev birača na predstojećim izborima. Srbija se, tako, za sada drži mogućnosti da članice Evropske unije svaka po malo i svaka onoliko koliko povratnika šalje finansijski pomognu integraciju građana. Kao što je učinio Luksemburg koji im plaća stan na čak godinu dana. Nijedna od zemalja članica, međutim, za sada nije potpuno spremna da na taj način odreši kesu, najpre jer su „detektovani” samo oni srpski državljani koji su već zatražili azil i dobili odbijenicu. Takvih je šest hiljada ukupno. MUP Srbije kao državljane uvažio je tek 4 300. Ta cifra dalje se odnosi samo na one koji su ili će biti deportovani uz policijsku pratnju, ne i na one koji su dobrovoljno pristali da odu. Od 2003. godine, od kada je Ministarstvo unutrašnjih poslova preuzelo nadležnost za readmisiju građana, do novembra 2006. godine u ovdašnju policiju je iz zemalja sa kojima Srbija ima potpisane sporazume o readmisiji stiglo ukupno 21 962 zahteva za vraćanje srpskih državljana u zemlju. Od toga su 16 832 zahteva odobrena. „Dobrovoljcima” se pasoš ne oduzima i dobijaju od Nemačke ili od Luksemburga, na primer, pravo na pomoć. Ali tu nastaju nove muke za Srbiju. Jer, u aerodromskoj kancelariji Službe za manjinska prava većina povratnika kaže da će pronaći način da se vrati. Neretko, oni su odvojeni od porodica koje su ostale u inostranstvu. Takvi se, prema nezvaničnim podacima Grupe 484, vraćaju nazad švercerskim kanalima i to za 200 do 1500 evra. „Često se ne vraćaju ni u zemlju iz koje su došli, već u neku drugu u kojoj takođe imaju rođake i prijatelje. To često ne mora biti ni ilegalan put, jer za jednu zemlju ne dobiju vizu, ali dobiju za drugu,” kaže Shresta. Sekundarnom migracijom se povratak samo odlaže, a država stavlja na trošak duple reintegracije. I UNMIK je u ime kosovske vlade potpisao sporazume o readmisiji sa Nemačkom i Švedskom, ali uvid u njih, kao ni u pregovore nije imala i Vlada Srbije. Iako je Savet Evrope preporučio da se zbog nepovoljnih bezbednosnih uslova sačeka sa povratkom nacionalnih manjina na Kosovo i Metohiju, ta se preporuka preterano ne poštuje. Pa se manjine, Srbi i Romi, po povratku na Kosovo sele u centralnu Srbiju. „Svi oni treba da se vrate i mi ne bežimo od toga, ali smo tražili da zemlje koje ih vraćaju sudeluju u njihovoj integraciji u Srbiji,” kaže Vujnović. „Romi se, međutim, često vrate na Kosovo, pa pređu u centralnu Srbiju. Tako bivaju duplo izmešteni i tek onda nemaju nikakav papir pomoću koga bi ostvarili svoja prava. Oni ne mogu da uđu ni u interni sistem zbrinjavanja raseljenih lica, a njihova deca i ako se uključe u školski program, bez identifikacionog dokumenta roditelja ne mogu da dobiju svedočanstvo.” Za razliku od vremena kada su potpisani prvi sporazumi i kada je sistem bio „labaviji” za Albance s Kosova i Metohije, jer se smatralo da su na Kosovu ugroženi, pa su mogli da biraju gde će se vratiti ukoliko su uopšte bivali deportovani, danas Albanci s Kosova, osim što su primorani da se vrate u mesto prebivališta, nemaju nikakav interes da prelaze granicu prema centralnoj Srbiji. Sporazumi o readmisiji do sada su potpisani sa Nemačkom, Švajcarskom, Švedskom, Danskom, Italijom, Belgijom, Holandijom, Luksemburgom, Austrijom, Slovačkom, Mađarskom, Bugarskom, Slovenijom, Hrvatskom, Bosnom i Hercegovinom. Sistematsko odbijanje da se srpskim državljanima dodeli pravo na azil usledilo je posle petooktobarskih promena kada je ona makar formalno prestala da bude zemlja koja na bilo kojoj osnovi ugnjetava svoje građane. Ni za privremenim merama zaštite koje su u većini zapadnih zemalja uvedene sa ratovima na prostoru bivše Jugoslavije više nije bilo potrebe. Srpska delegacija se u pripremama za pregovore koji se ovih dana nastavljaju, a okončavaju tokom sledeće godine, rukovodila primerom Rusije koja se temeljno i pažljivo spremala za proces povratka svojih mnogobrojnih azilanata. Od tih ruskih priprema do danas Srbija je, međutim, i kao demokratska zemlja, ali ni izbliza tako moćna, po broju mogućih povratnika uveliko pretekla Rusiju. http://www.nin.co.yu/index.php?s=free&a=2921&rid=3&id=7266 [Non-text portions of this message have been removed]
