Politika У фокусу КОСМЕТ И „СИНТЕТИЧКИ” СРБИ Било једном у Охају
*„Лоренс Иглбергер је рекао да је сасвим лоше проценио Слободана Милошевића, кога је срео на почетку његове каријере. Наставио је гласно да размишља да ли би било боље да је одобрио атентат на Милошевића додавши, да када је у питању обавештајни рад важно је познавати особе којима се бавите”. * * Дејвид Бајндер* Дејтон, Охајо, новембар 1995. Југословенско-српска делегација тек је напустила базу после договора о прекиду рата у БиХ и обавештајна служба америчког ратног ваздухопловства, АИА, у сарадњи са Центром за одбрамбене студије из Александрије у Вирџинији, одлучила се за малу политичко-војну игру под радним насловом: „Слободан Милошевић и сузбијање нестабилности на Балкану”. Током боравка у бази сваки корак српског председника био је „покривен” невидљивим камерама, сензорима и микрофонима. Сви отпаци у корпама за ђубре у тоалетима скупљани су и сортирани, анализирани, као и чаршави с кревета пре него што су их носили на прање. Чаше из којих је Милошевић пио, такође, су лабораторијски обрађене, као и остаци јела. Сви резултати добијених анализа похрањени су у централним компјутерима АИА, ДИА и ЦИА са строгом селекцијом њиховом приступу. Југословенско-српски „црвени” тим чинили су бивши амерички дипломати, стручњаци за Балкан, који су глумили „синтетичке” Србе, док су чланови „плавог”, односно америчког тима били истраживачи „Ренд” корпорације из Санта Монике у Калифорнији. „Црвени”, односно Милошевић, био је пуковник Френк Голдштајн, „плавог”, заправо америчког председника, играо је др Филип Хокинс. Обојица су имала и неке личне додирне тачке са простором бивше Југославије. Пуковник Голдштајн имао је рођаке у Загребу, а др Хокинс је годинама, између својих честих боравака у Хелсинкију за потребе „Ренда”, а заправо за ЦИА, био у Лос Анђелесу врло чест гост Виолете Садлер, једне дивне Загрепчанке. Сада су обојица били на заједничком послу: рат у БиХ је завршен, шта ће бити с Косметом? Контролор симулационе игре био је директор Центра из Александрије, пуковник Виљем Форест Крен. Компјутери су избацили гомилу података, од стања здравља, менталног и идеолошког склопа, навика и хобија, до односа у породици и породичне прошлости, школовања, пословних успеха и неуспеха и имена из круга породичних и партијских пријатеља српског председника. Ту је била и анализа стања југословенске привреде, армије и полиције, међусобни односи војске и полиције, односи Београда са Србима у БиХ, проблем избеглица у економском, али још више у политичком контексту будућих избора у Србији, релације Београда, Москве и Пекинга, те студија Стенфорд института о стању духа просечног Србина пет година после пада Берлинског зида и нестанка СССР-а. Пуковник Голдштајн имао је тежак задатак: како верно „играти” Слободана Милошевића? Какав је његов психолошки, а какав идеолошки профил? Ауторитарни диктатор, просвећени апсолутиста, кадровик-апаратчик, „мек” или „тврд”, ортодоксни комуиниста, или српски националиста? Ко су субверзивни фактори против Милошевића? Војска, полиција? Који су могући потези Милошевића у некој евентуалној новој кризи на Балкану и колико они зависе од главних питања српског националног темперамента, филозофије и вредносних судова? Да би верно проигравао Милошевића, Голдштајн мора да зна реалне ставове Милошевића о самом себи, својој странци и плановима. Да ли су ти ставови заиста реални, или Милошевића околина и саветници већ годинама држе изоловано од правих информација о стању у држави и народу? Голдштајн уз помоћ компјутера мора да креира и како стварно Милошевић види Америку, што је наравно различито како од онога како Америка види себе, али јесте у вези с дилемом има ли Милошевић поуздане податке о томе како Америка види њега и процењује његове будуће потезе. Ако Голдштајн, који глуми Милошевића, игра под претпоставкама које су у нескладу са стварним Милошевићем, компјутерска је вежба промашена. Јер, или ће Америка градити погрешна стратешка решења за Србију која неће дуго опстајати у реалном животу, или ће Вашингтон прибећи претњама, па и употреби силе. „Црвени”пуковник_ _одлучио се да на свом компјутеру „пир-2030”, спареном са „АСЦИ”_ _компјутером са 8.192 микропроцесора, изабере фајл са релативно кружном теоремом финалног решења: Американци и Милошевић стоје између два искривљена огледала у серији побрканих одраза у оба. То је резултат информативних и грешака увида. Прве се односе на укупно стање у Србији, друге на америчко несхватање националног духа и система вредности код Срба. Пуковник Голдштајн је укуцао и питање ко ће платити те америчке грешке? Компјутер је кратко одговорио: „Срби”. *Мирослав Лазански * [објављено: 30.12.2006.]
