http://www.politika.co.yu/detaljno.php?nid=15920&lang=2
Politika 1.1. *Neobična životna priča našeg čoveka iz Japana* *Srbin u jazbini OVK * *Otišao najboljem drugu na svadbu u Maleziju, a potom se nastanio u Japanu. – Zašto novinar Džon Bosnić želi da se nastani na Kosmetu* U istoriji studentskog organizovanja u Kanadi ostaće upamćen kao lider akademaca sa najdužim stažom. Sa 22 godine bio je kandidat za gradonačelnika, ali iako je izgubio izbore i dobio samo 36 odsto glasova, uspeo je da protiv sebe ujedini socijaliste, desničare i liberale, što se nikada, ni pre ni posle toga, nije dogodilo. Otišao je najboljem drugu na svadbu u Maleziju, a potom se nastanio i zaposlio u – Japanu. Bez znanja ijedne srpske reči, došao je kao novinar na područje bivše Jugoslavije čim je počeo raspad, a u Beogradu se za nekoliko dana zaljubio i oženio. Posle Tokija u Japanu, Frederikstona u Kanadi i Beograda, namerava da bude među prvima koji će se u organizovanom talasu srpskog povratka nastaniti negde na Kosmetu. *Azil u Aziji* Neobični detalji iz biografije novinara srpskog porekla Džona Bosnića, rođenog Kanađanina, dopisnika nekoliko japanskih radija, TV stanica i novina, s prostora bivše SFRJ, upućuju na čudnu životnu priču čoveka koji je u međuvremenu postao srpski zet, uspeo da se sporazumeva sa Srbima, svoje dvoje dece naučio jeziku predaka. Njegov otegnuti govor odaje poreklo: otac mu je iz Sremske Mitrovice, odakle je kao oficir Jugoslovenske vojske u otadžbini pobegao preko Italije, Švajcarske, gde je studirao, do Kanade, za koju je dobio stipendiju, a u kojoj će se kasnije oženiti Kanađankom i dobiti – sina Jovana. Kao unuk pripadnika kraljeve garde i sin izbeglog oficira večito je vodio svoje bitke. Od onih za vreme studija, preko kandidovanja za gradonačelnika rodnog Frederikstona, prestonice provincije Nju Brenzvik, pa do čuvenog sudskog procesa dvojici policajaca u Kvebeku koji su prvi put u istoriji kanadskog pravosuđa osuđeni zbog preterivanja u korišćenju službenih ovlašćenja, zahvaljujući jedinom očevicu koji je pristao da svedoči. Bio je to mladi Bosnić. – Posle toga i tužilac i advokat oštećenog lica su mi savetovali da napustim Kanadu ako hoću da preživim. Iskoristio je poziv na venčanje svog najboljeg druga, koji mu je poslao besplatnu kartu, jer je ceremonija bila zakazana u Maleziji. – Prošao sam skoro celu Aziju u sledećih šest meseci. Na tom putu upoznao sam dvojicu ljudi koji su imali puno novca, bez prtljaga i odeveni u primetno čiste košulje. Rekli su da se vraćaju iz Indije, da rade u Japanu dva-tri meseca, a sve ostalo vreme se zabavljaju. Tako sam stigao u Japan i našao sam posao kao novinar. Profesionalni zadatak i raspad Jugoslavije dovode ga na Balkan. U Beogradu sreće svoju sadašnju suprugu. – Naš prvi i jedini sastanak bio je na stepenicama ispred Narodnog pozorišta. Kao i uvek, kasnio sam. Išli smo u bioskop, a posle projekcije rekao sam joj da bih voleo da imamo četvoro dece. Nisam hteo ni da ponovo zakazujem sastanak, ni da je pitam da mi bude devojka, ni verenica, nego sam je odmah zaprosio. Bila je to ljubav na prvi pogled. *Kosovo do Tokija* Vesna iz Peći i Džon Bosnić iz Tokija venčali su se u julu 2000. godine u manastiru Studenica, svatovi su zajedno sa mladencima stigli u autobusu na sprat, praćeni muzikom ciganskog orkestra, a usput su odgledali i film „Ko to tamo peva”, po izboru mladoženje. Tokom ratnih godina Bosnić je najmanje jednom godišnje dolazio i krstario Balkanom. Bio je tu sve vreme tokom bombardovanja, pratio sve što se događalo na Kosmetu, a bio je i u jazbini OVK. – Najupečatljivije mi je ostalo koliko pojedini Albanci mrze Srbe, tako nešto nisam nikada doživeo. Svi su me odvraćali od odlaska na albansku stranu, ali nisam mogao da shvatim šta se događa ako sam samo na jednoj strani. Na licu mi ne piše da sam Srbin, ja sam Džon. Našao sam prevodioca koji je bio Albanac i zaljubljen u elektronsku muziku, što mi je govorilo da je to čovek koji drugačije misli. Ušli smo zajedno u Prištinu i na područje pod kontrolom OVK. Svi su bili naoružani i pušili marihuanu. Razgovarao sam na engleskom, a poslednje pitanje je bilo – šta bi mi uradili da sam Srbin. „Ubio bih te odmah”, dobio sam odgovor. Boravci na Kosmetu učvrstili su ga u uverenju da se tamo mora uraditi nešto praktično i jednostavno. – Svetu moramo da poručimo da ostajemo na Kosmetu i da to i uradimo. Pogledajmo jedni drugima u oči i kažimo: „Vraćamo se”. Zajedno sa onima koji to hoće da učine dobrovoljno, trebalo bi da krenu patrijarh, predsednik države i vlade, a onda bi tim primerom pošli i drugi. Moja žena i ja spremni smo da budemo među prvima. Ako bismo svi tako zajedno radili mogli bi da napravimo plan koji nije samoubilački i da istovremeno deset hiljada ljudi uđe i ostane na Kosmetu, i tako u nekoliko talasa. Treba da imaš svoj san, a onda i da ga živiš – veli Džon Bosnić, koji renovira dedinu kuću u Sremskoj Mitrovici i namerava da se vrati iduće godine u Srbiju. *Radivoje Petrović* [objavljeno: 01.01.2007.]
