Изазов империји
Кина је приредила још једно изненађење и потврдила раније стечен утисак како
жури да створи већу равнотежу између своје економске снаге и војне моћи.
Погодак у орбити – уништавање сопственог сателита ракетом са земље – несумњиви
је допинг њеном самопоуздању, али је, са друге стране, нови стрес за Америку,
која је, од свог последњег теста ове врсте обављеног још 1985, била уљуљкана у
уверењу да је не само овоземаљска, већ и свемирска империја.
Главна порука кинеске демонстрације новостечених технолошких способности зато
је и војна и политичка. Порука је адресирана пре свега америчком председнику,
који је у много већој мери него његови претходници заговорник провокативне
доктрине по којој САД узимају себи за право да приступ у свемир оспоре сваком
ко може да запрети америчким интересима.
Кинези су урадили управо то: показали су да и оружјем могу да добаце до орбите
у којој кружи 845 сателита у поседу четрдесетак нација, од којих су највећи
број (53 одсто) амерички – комерцијални, војни (основа система за навођење
„паметних” ракета чије смо дејство искусили и на својој кожи), и шпијунски.
Те свемирске очи и уши су се и овога пута показале непоузданим. У рапорту о
безбедносним претњама САД који су обавештајне службе недавно предочиле
Конгресу, ниједном речју нису поменути кинески изазови у технологији која је
још средином осамдесетих добила име по популарној филмској саги о галактичкој
империји, мрачној сили и многобројним побуњеницима који јој се супротстављају.
Улазак Кине у подручје „звезданих ратова” тако је, као и сваки потез који
нарушава постојећи поредак, подстакао лавину протеста, са разних страна.
Објашњење траже и Вашингтон, и Лондон, и Канбера, и Токио. Сви Пекингу
пребацују „нетранспарентност” у реализацији војних амбиција и страхују од
почетка нове трке у свемирском наоружању, полазећи од уверења да после овога ни
Русија ни Европа неће желети да заостану. Кинези на то скрушено одговарају – да
се прави много буке ни око чега.
Погодивши сопствени метеоролошки сателит лансиран још 1999, Кина је, међутим,
имала у виду још неколико мета. Једна је свакако јачање сопствених аргумената у
акцији коју у Уједињеним нацијама (заједно са Русијом) води да испослује
глобални споразум о забрани оваквих проба у свемиру. Америка досад није
показивала спремност да о овоме разговара, полазећи од сопствене супериорности
и жеље да задржи слободу акције.
Друга мета је Јапан, регионални ривал, који је управо започео реорганизацију
својих оружаних снага уз најаву промене уставних начела којима је, после пораза
у Другом светском рату, спутавана његова војска.
Кинези су, дакле, показали шта знају, али мало је вероватно да ће Американци
одмах после овога сести за преговарачки сто. Мораће, ипак, да се суоче са новим
реалностима: да Кина улази у трку и у хај-тек категорији.
Њен овогодишњи војни буџет биће званично за око 15 одсто већи од лањског и
достићи ће своту од 36,4 милијарди долара. На први поглед импресивно, али то је
само 1,4 одсто од њеног БНП-а и само делић – шест одсто – од онога што за
војску годишње издваја Америка.
Милан Мишић
http://www.politika.co.yu/
[Non-text portions of this message have been removed]
