БиХ – повратак у деведесете
Да ли се БиХ вратила у 90. године прошлог века, питање је које се ових дана
може чути у Сарајеву, уз коментаре да је њена будућност тек сада неизвесна. Све
структуре власти у РС успостављене су брзо, на нивоу државе споро а у
Федерацији још трају преговори. Бошњачки званичници више се баве РС него
својим проблемима а за све неспоразуме које имају унутар тог ентитета, у
властитим редовима или у комуникацији са хрватским странкама, пребацују на
Бањалуку и Милорада Додика који је омиљена тема овдашњих политичких структура,
медија и кафанских наглабања.
Од новоизабраних државних органа власти прво је конституисано Председништво
БиХ које се већ показало да делује као „раштимани трио” уз стални „игру” два
према један при чему су Комшић и Силајџић на једној а Радмановић на другој
страни.
Њихови политички неспоразуми дошли су до изражаја посебно после пресуде
Међународног суда правде у Хагу што је Харису Силајџићу дало повода да, ко
зна који пут, најави „укидање РС, као геноцидне творевине” а Жељку Комшићу да
он и поред поменуте пресуде и скидања одговорности са Србије „зна како ће своје
дијете васпитавати”. Тако се из државног врха најављује ново сејање мржње не
само међу садашњим него и међу будућим генерацијама.
Да ће њихов став наићи на погодно тло показало се већ пар дана касније на
протестном скупу у Сарајеву када су саопштени ставови и захтеви организатора
протеста који су се у потпуности подударали са већ познатим порукама бошњачког
члана Председништва , укључујући и „законску забрану негирања геноцида”, па и
кажњавање онога ко тако нешто изговори. Тако Силајџић тумачи демократију и
право грађана на мишљење и јавно исказивање свог става, што је подсетило на
методе управљања БиХ, овде познато као период Бранка, Хамдије и Миланка. Осим
дисциплине које су у напону своје политичке моћи увели у БиХ не ретко су се
обрачунавали са званичним Београдом и Загребом, убеђујући јавност да отуда
долази претња, семе раздора које се убацује међу три равноправна народа. Они
који су тумачили њихове ставове знали су рећи „пси лају, караван пролази”.
Актуелни бошњачки врх наставља овде познату праксу да за своје унутрашње
проблеме оптужује увек некога другог. Уосталом лакше је оптуживати Београд и
Бањалуку а понекад и Загреб, него решавати проблеме 40 одсто незапосленог
становништва или 60 одсто младих који би радо напустили БиХ. Таква политика не
доноси ништа добро ни Бошњацима ни Босни али ни читавом региону. Ову државу још
увек придржава међународна заједница – политички, материјално, војно... али
питање до када. Овакву је не може ни напустити али ни вечно придржавати. У
сваком случају политички односи су „гори данас него што су били јуче”.
Мирко Капор
http://www.politika.co.yu/
[Non-text portions of this message have been removed]
