RADIVOJ CVETIĆANIN: Prošlost nije Černobil i ne možemo je zatrpati betonom
http://www.dnevnik.co.yu/themes/ABD/images/tabs/empty.gif
http://www.dnevnik.co.yu/themes/ABD/images/tabs/empty.gif
http://www.dnevnik.co.yu/themes/ABD/images/tabs/empty.gif
http://www.dnevnik.co.yu/themes/ABD/images/tabs/empty.gif
http://www.dnevnik.co.yu/themes/ABD/images/tabs/empty.gif
http://www.dnevnik.co.yu/themes/ABD/images/tabs/empty.gif
http://www.dnevnik.co.yu/themes/ABD/images/tabs/empty.gif
<http://www.dnevnik.co.yu/modules.php?name=News&new_topic=14>
http://www.dnevnik.co.yu/modules/htmlarea/upload22/admin_357.gifNedavni sukob
zagrebačkog gradonačelnika Milana Bandića i tamošnjeg paroha Milenka Popovića,
a u čijoj je osnovi nacionalizovana imovina Srpske pravoslavne crkve, nije, po
oceni našeg ambasadora u Hrvatskoj Radivoja Cvetićanina, ozbiljno poremetio
proces otopljavanja odnosa SPC i hrvatskih vlasti. – Taj spor, dakako, nije
doprineo poboljšanju odnosa, ali ih nije mogao dovesti u pitanje, budući da
nije bio doktrinarnog karaktera i da je bio lokalnog formata.
Putanja kojom SPC ide u Hrvatskoj nije lagana, ali saobraćaja na njoj ima, čak
vrlo živog. Crkva sređuje svoje redove, s jedne strane, i sređuje svoje odnose
s državom, s druge, i to je svakako ozbiljan posao.
I za SPC je sadašnja hrvatska situacija nova, i treba se prilagoditi – kaže za
„Dnevnik” ambasador Cvetićanin.
Po njegovoj oceni, legislativa otvara Crkvi dobre mogućnosti, mada ne uvek i
javni govor. Ambasador Cvetićanin pri tome kao tek jedan u nizu negativnih
primera navodi frapantne reči izvesnog kolumniste da je SPC u Hrvatskoj
„remetilački faktor“.
– Ipak, vidim značajne mogućnosti Crkve u izgradnji novog poverenja između Srba
i Hrvata, i nalazim da, protivno izvesnim predrasudama, u krilu SPC ima mnoštvo
raspoloženih za delovanje u tome pravcu. Takvi u meni imaju saveznika. Inače,
kada je reč o povraćaju crkvenih dobara, to pitanje je vrlo složeno.
Ne toliko u načelnom, koliko u praktičnom smislu. Toga nije malo, a uglavnom je
reč o dobrima koja su uzurpirana za ustaškog ili komunističkog režima. SPC
traži da se primenjuju ista merila kao kad se imovina vraća Katoličkoj crkvi,
čemu se teško može prigovoriti. Dijalog je otvoren, a uspeha kad više, kad
manje – navodi ambasador Srbije u Zagrebu.
Unazad već duže do matice stižu vesti kako SPC i organizacije Srba u Hrvatskoj
nisu u najvećoj ljubavi, iako bi, možda, prirodno trebali biti upućeni jedni na
druge. Koliko tu u nekoj pomiriteljskoj misiji može da pomogne država Srbija,
ili je ipak bolje da se ne meša?
– Kad posmatramo tu stvar, mislim da ne smemo dozvoliti sebi da upadnemo u
zamku sitnih intriga. To je ono prvo, možda i najvažnije. Drugo, imam razvijene
kontakte sa najvažnijim činiocima na obe strane, i uvek nastojim sagledati ono
što je bitno, da ne kažem magistralno, u njihovim pozicijama.
Krenemo li odatle, onda ne bismo mogli kazati da su hrvatski Srbi podeljeni,
nego da i jedni i drugi dele brigu za srpsku manjinu i pravoslavni narod u
Hrvatskoj. Svako, razume se, na svoj način. Crkva orijentacijom i na suštinske,
ne samo na obredne potrebe ljudi, a manjinske organizacije orijentacijom da
kroz sudelovanje u vlasti učine maksimum mogućeg.
A mi, i ako se, kako vi kažete, mešamo, onda se mešamo utoliko što promovišemo
jednu političku platformu koja naglašava punu odgovornost svih srpskih lidera
za status srpske zajednice. Svih, bez razlike, i bez izuzetka. Mi njome ne
uvodimo u igru otrcanu parolu o „srpskoj slozi“, nego afirmišemo načelo
moderne, demokratske verodostojnosti vođa. Prostor za surevnjivosti realno je
tu onda vrlo sužen. A ko je praktikuje – gubi na značaju u samoj zajednici.
Saradnja je neizbežna
Može li se dogoditi da se odnosi Srbije i Hrvatske vrate u vreme 90-tih ukoliko
se Zagreb prikloni stavu EU kada je reč o Ahtisarijevom planu?
– Ne verujem da se to može dogoditi. Saradnja je danas neizbežna, i njena se
neizbežnost pokaže čim se pokuša izbeći. To je moje gledište, a naša Vlada će
odlučiti o tome šta će se činiti ako se desi ovo ili ono.
Od Srba koji su ostali u Hrvatskoj, ili su se nakon godina izbeglištva tamo
vratili, sve češće se čuju tvrdnje da su oni, kada je briga matice u pitanju, u
zapećku?
– Mada okupirana drugim problemima, i mada i sama u teškoćama, Srbija bi
sigurno mogla više. Trideset traktora koji su ovamo stigli prošle godine, kao
poklon Vlade Srbije povratnicima, najavili su drugačiji odnos matice. Ali, to
ne sme ostati incident, i izolovani projekt, još manje biti znak milostinje. Mi
to jednostavno moramo pretvoriti u uredan funkcionalan sistem, u novo
„partnerstvo za razvoj“, za šta u Hrvatskoj kao državi postoji raspoloženje. Mi
na tome radimo.
Povratak u Hrvatsku je gotovo utihnuo. U kojoj meri je za to kriva realnost da
je većina izbegličke populacije za proteklih deceniju i kusur, koliko je
proteklo od okončanja ratnih dejstava, našla neko svoje mesto u Srbiji ili
trećim zemljama, a koliko se ni Zagreb, ali ni Beograd, nisu svojski potrudili
da se tim ljudima omogući održiv „povratak kući”?
– Naporedo s tim da je entuzijazma za povratak sve manje, ide još nekoliko
nepovoljnih činjenica. OEBS razmatra opciju da zatvori svoju misiju u
Hrvatskoj, UNHCR takođe, ili barem da smanji kapacitete. Hrvatska ozbiljno
zaostaje u ispunjavanju obaveza koje joj nalaže Sarajevska deklaracija, i to
najmanje u dva sektora: oko stanarskih prava i konvalidacije radnog staža.
Sve to zatvara perspektivu konačnog rešenja ovoga pitanja i uvodi stvar u slepu
ulicu. Ali, niko odgovoran nije spreman da odsvira kraj, jer realni kraj
procesa i nije blizu. Ohrabruje to što je u ovome počela aktivnije da se
postavlja Evropska unija, čija reč ovde ima izvesno dostojanstvo. Mi u svome
delovanju tražimo saveznike i nudimo vrlo pozitivno savezništvo.
Protivimo se odlasku međunarodnih principala, ne zato što neko drugi treba da
radi naš posao nego naprosto zato što su njihove mogućnosti uticaja na događaje
objektivno veće i efikasnost izglednija. Ideje da se sve prebaci na bilateralni
kolosek Beograd - Zagreb deluju privlačno, ali samo spolja, kao eventualni znak
zrelosti naših političkih elita da svoje poslove uzimaju u svoje ruke.
Suštinski, međutim, stvari stoje drugačije: bio bi to potencijalni izvor novih
napetosti u našim odnosima. Jer, mi ne bismo sedeli skrštenih ruku, niti bismo
ćutali. Naprosto, imali bismo obavezu da stalno iznova postavljamo pitanje
notornih ljudskih prava izbeglica.
Prema podacima Ambasade Hrvatske u Beogradu, u sudskom postupku je samo 71
slučaj zauzete imovine. Pojedine organizacije u Srbiji, koje se bave ovom
problematikom, navode da zapravo svakodnevno prime toliko zahteva i ukazuju na
opstrukciju sudskih procesa koje pred hrvatskim sudovima vode građani srpske
nacionalnosti.
– Ne bih se želeo upuštati u „polemiku s brojevima“. Nama su se javljali
predstavnici više stotina ljudi, državljana Srbije, koji se po sudovima bore za
svoju imovinu. Paradigmatičan je, na primer, „slučaj Pirovac“. I naš je utisak
da se sudski procesi otežu i da reč ’opstrukcija’ lako doleti na jezik.
Skrećemo na to pažnju našim hrvatskim sagovornicima, mada se mora znati da je
situacija delikatna: pravosuđe je nezavisno i, ako poštujemo to načelo, vraški
je teško naći legitiman ugao iz kojeg bi se moglo argumentovano delovati na to
da se stvari makar efikasnije, ako već ne i pravednije, rešavaju.
Nakon nekoliko susreta na najvišem nivou, stiče se utisak da odnosi Hrvatske i
Srbije napreduju samo u ravni komunikacije, dok kao da škripi na sve strane čim
se dotakne neko sporno pitanje?
– Prošle smo godine zaista imali izuzetno dinamičnu fazu odnosa na najvišem
nivou, i to je nesumnjivo podstaklo mnoge pozitivne procese i u našim dvema
zemljama, i u našim odnosima.
Trgovina je drugu godinu zaredom imala skok od trideset odsto, vojske koje su
pre deceniju izašle iz rata imaju ugovor o saradnji i solidnu komunikaciju,
carina i policija imaju plodne odnose, tužilaštva za ratne zločine deluju
zajedno prema jednom ugovoru, neke regije, kao što su Istra i Vojvodina, vrlo
blisko sarađuju (sve manje kao solo igrači), aktivni smo sudeonici u
multilateralnim projektima kao što su Cefta i Panevropski naftovod...
Sporna, ili, kako mi to kažemo, otvorena pitanja, nisu tabu, ona stoje na
stolu, stalno su na dnevnom redu. Ona su rezultat bliže i dalje prošlosti, i
stalni su izazov. Delovi ovdašnje javnosti prošlošću se opsesivno bave, toliko
i tako da ponekad imate utisak da ste pod svojevrsnom diktaturom prošlosti. S
druge strane imamo glasove o tome da se trebamo okrenuti budućnosti. Naravno,
prošlost nije Černobil da se može zasuti sa milion tona betona pa da prestane
da zrači. Prošlost je jača i od Černobila, s njom ne možete tako. Ali, može se
iz kliničkog bavljenja njome preći na jedan racionalni tretman. To je ono što
nam sad treba.
Slađana Gluščević
Miroslav Stajić
http://www.dnevnik.co.yu/themes/ABD/images/tabs/empty.gif
http://www.dnevnik.co.yu/
[Non-text portions of this message have been removed]
