Kurir
12 maj
NEBOJŠA JEVRIĆ - NE PUCAJ, BRATE
Sindrom poslednjeg ispita
Obučen u crno, sa dve devojke u belim minićima, ušao je Veliki Kockar u
kockarnicu Sveti Stefan. I za jednu noć pokupio sve. Razastro crne
čaršave na stolove sa ruletom.
Ista se stvar desila sledeće noći i u Budvi. I dok je pio jutarnju kafu,
prišla su mu dva novinara i upitala ga u čemu je tajna njegovog uspeha.
Smeškajući se, odgovorio im je sabrano: "Devedeset devet posto ljudi
proživi život baveći se poslom kojim se bavi a da nikada ne upoznaju
onoga ko je najbolji u njihovom zanatu. Kad upoznaš najbolje, shvatiš da
je sve moguće". I istog dana otputovao je Veliki Kockar, kojem je bio
zabranjen ulaz u većinu evropskih kockarnica. A na Svetom Stefanu i u
Budvi za to nisu znali.
Često pričam prijateljima ovu priču: "Upoznaj najboljeg u svom zanatu i
shvatićeš da je sve moguće." Kako ŠUP (Škola učenika u privredi), tako
se to nekad zvalo, može da da najbolje zanatlije? Gde je tu školovanje,
gde je "šegrtsko uvo", staž kalfe?
Gledam ih na televiziji kako prepuni sebe izigravaju vladajuću klasu. Od
znanja njihovog, od njihovog poznavanja politike, zavisi naša sudbina.
Ako je politika zanat, a jeste, oni još ni do "šegrtskog uva" nisu došli.
Ako je politika zanat, oni su spremni samo da nešto pokvare, skrljaju,
unište, što im, mora se priznati, polazi za rukom. To su hiljade i
hiljade izgovorenih reči, uzaludnih, praznih, važnih samo njima. Umesto
da su poslušali đeda Mićuna, glasali i gotovo. Valjda su se kamera
uželeli. Ne razumem. Ili je, pre će biti, počela predizborna kampanja,
pa bi svak da iskoristi besplatnu minutažu.
"Upoznaj najboljeg" za njih ne znači ništa. Zamislite te mozgonje, te
umove, te naduvane glave, kojima je prvo radno mesto u životu bilo
ministar ili predsednik opštine, ili predsednik vlade, kao u Crnoj Gori.
Pri tom, svi gaje "sindrom završnog ispita". O tome sindromu sam, jednom
davno, slušao predavanje Vladete Jerotića. Ne znam tačno, ali ogroman je
broj onih koji su došli do poslednjeg ispita na fakultetu i taj ne mogu
da polože. Misle mrzi ih profesor. Ne razumeju gradivo. A duboko u sebi
užasnuti su, prepadnuti, šta će se desiti kad i taj poslednji ispit daju.
Dobri profesor Vladeta tvrdio je te noći da je tipično oboljenje srpskog
naroda "sindrom završnog ispita". Kao primer naveo je šahovski meč naše
i ruske reprezentacije. Naši šahisti imali su odlične pozicije, figure
više, i očekivalo se čudo. A onda ih je uhvatio strah i svi do jednog su
izgubili.
Po našim fabrikama mogle su se videti mašine od milion maraka koje
godinama ne rade samo zbog nekog šrafa. Šta reći o narodu koji u
dvadeset prvom veku nema zaokružene granice, pa makar to bile granice
distrikta Beograd ili, na srpskoturskom jeziku rečeno - beogradskog
pašaluka?
Tranzicija nije dobra, ali je najgora ona koja najduže traje. Što je
kraća, bolji su efekti. Brže i lakše se preboli.
Ne možemo da izaberemo vladu. Kako da je izaberemo kad nema majstora,
kako da je izaberemo kad je to neka vrsta "završnog ispita", nama tako
omraženog?
"Je li ovo igra?", pita me jedan pred Skupštinom, uz blag naklon,
skidajući šeširić, jedan bulumbać.
"Sve je igra!", pokušavam da budem pristojan. Od početka je i bila igra.
Samo što mi igrače ne vidimo. Samo što se pravi igrači sklanjaju sa
svetla pozornice. Igračima niko ni imena ne zna. Nemaju lica ni
biografije. I kad imaju, toliko su daleko od mesta događaja da ih je
nemoguće povezati sa onim što se na pozornici dešava.
Posle potpisivanja Dejtonskog sporazuma Milošević je pitao: "Šta još
treba da uradimo da biste nas ponovo voleli?" Dobio je odgovor: "Reći
ćemo vam kad za to dođe vreme!" Izgleda da još nije došlo vreme. Zato se
ovi nesrećnici toliko i muče oko vlade. Niko im jasno i precizno ne
govori šta treba da rade. Igraju se njima.
A naši vajni poslanici, koji nikad neće upoznati one "najbolje od
zanata", jedni drugima bacaju vruć krompir. Za džaba im ga duvaju. Ni
krompiri više nisu isti. Ne hlade se tako brzo. Barem ne ovi naši, serbski.
