Ne postoji koncept sveobuhvatnog rešenja za Kosovo i Metohiju Pod pretpostavkom da je Tanjug verodostojno interpretirao "političku suštinu" dokumenta, kojim Vlada Srbije nudi kosovsko-metohijskim Albancima kompromis, šira javnost je uskraćena za obrazloženje da li je ona imala mandat da nudi nešto što predstavlja uvod u postepeno prihvatanje plana Martija Ahtisarija, koji predviđa nadziranu nezavisnost za južnu srpsku pokrajinu, pogotovo što se tada radilo o "tehničkoj vladi", a novi saziv Skupštine Srbije još nije bio konstituisan.
To je neophodan preduslov da pregovarački tim podnese Skupštini izveštaj o dosadašnjem toku pregovora, ukoliko je njih uopšte i bilo i dobije mandat za nastavak pregovaračkih aktivnosti na bazi platforme koja bi bila usvojena ili potvrđena prethodna. Pre svega, šta znači "politička suština" kompromisa? To upućuje na zaključak da, pored političke, postoje i druge "suštine" na koje bi se vratio naš pregovarački tim predvođen koordinatorima kroz dvadeset godina. Ukoliko bi se to ostvarilo, bio bi to veoma dugoročan aranžman, ali i angažman. Svuda u svetu postoji primat ekonomije nad politikom. Kod nas, nažalost, ne. Tako je nekada bilo. Tako je još uvek. Naglašava se da se dokument "ne bavi ustavno-pravnom razradom, niti bliže određuje njegovu međunarodno-pravnu formu, kao što, s jednim izuzetkom, uopšte ne ulazi u ekonomsku problematiku". S tim u vezi je i pitanje: pa čime se on bavi? Dokument reljefno oslikava sastav našeg pregovaračkog tima. Kod njegovog formiranja došao je do punog izražaja kriterijum partijske, odnosno, političke podobnosti, što je za posledicu imalo politički, a ne državotvorni pristup izradi dokumenta. Strah Albanaca je propaganda Druga tačka podrazumeva da bi "predloženo ustavno rešenje bilo međunarodno garantovano uz mogućnost ponovnog pregovaranja posle, recimo, dvadest godina". Da li je međunarodna zajednica spremna da toliko dugo čeka? Otkuda toliki komoditet? Nije li to druga krajnost u odnosu na insistiranje SAD da se do rešenja za Kosmet (pod njihovim diktatom) dođe za mesec do dva. Samo pominjanje tako dugog roka devalvira validnost ponuđenog rešenja. U svemu tome ključno je pitanje zbog čega se dokument ne bavi razradom predloženog rešenja, niti bliže određuje njegovu međunarodno-pravnu formu. Ako postoji niz međunarodnih dokumenata, koji nedvosmisleno i izričito definišu Kosovo kao deo Srbije, onda nije jasno kako se može nuditi "suština" bez takve forme koja treba da oblikuje suštinu. Ukoliko Srbija nema pravnih eksperata u tom domenu (a verujem da ima), onda je moguće formirati tim priznatih pravnih međunarodnih stručnjaka. Ako su to učinili kosovsko-metohijski Albanci, ne vidim razlog zašto to i Srbija ne bi učinila. Zato nije jasno zbog čega se našoj javnosti servira teza pojedinih zapadnih zvaničnika o strahu Albanaca "uzimajući u obzir istorijske okolnosti". O kojim istorijskim okolnostima je reč? Navodni strah Albanaca je proizvod propagande koja se vodi u pojedinim zemljama Zapada. Da je on u ovom slučaju izmišljen, a kod ostalih etničkih zajednica u južnoj srpskoj pokrajini evidentan, pokazuju migraciona kretanja u dužem periodu. Kako se može objasniti radikalno smanjenje učešća Srba u ukupnoj politici na Kosovu i priliv imigranata iz Albanije ne samo u toku Drugog svetskog rata, već i po njegovom završetku, a naročito posle NATO agresije 1999. godine. Primenom nasilja nad njima, Srbi su napuštali pokrajinu ili islamizovani i albanizovani. U trećoj tački se ističe da je Beograd spreman da Kosovo dobije nezavisan pristup međunarodnim finansijskim institucijama. Ako su u pitanju Svetska banka, Međunarodni monetarni fond i Evropska banka za obnovu i razvoj, koji se najčešće pominju, onda to nije u nadležnosti Srbije, još manje grada Beograda. To je konstanta koja ne podleže promeni. Svetska banka i Međunarodni monetarni fond, kao što je poznato, jesu specijalizovane institucije UN, osnovane davne 1944, a Jugoslavija je jedan od osnivača. Bivše Ju-republike, iako federalne jedinice, nisu imale (nesmetan) pristup ovim institucijama. Postale su članice tek sa sticanjem međunarodno-pravnog subjektiviteta. Teško je poverovati da naši pregovarači mogu da ubede nekoga u međunarodnoj zajednici da olako prepuštamo članstvo Kosova u ovim institucijama UN, ali ne i u svetskoj organizaciji! Zapostavljen ekonomski problem Četvrtom tačkom izgleda da smo kosovsko-metohijske Albance stavili na "velike muke" u pogledu veze Kosova sa Beogradom: "nema potrebe, pa samim tim ni opravdanja da Pokrajina u punoj meri bude predstavljena u Skupštini i vladi Srbije"! Ovim se praktično potkrepljuje izjava ambasadora SAD Majkla Polta na TV B92 (1. 4. 2007.) da niko od srbijanskih zvaničnika nije tražio vraćanje suvereniteta Srbije nad pokrajinom i da Srbija nije ponudila plan reintegracije Kosova. U petoj tački se navodi da je Srbija spremna da prihvati dalje funkcionisanje posebnog mehanizma približavanja pokrajine Evropskoj uniji, uz odgovarajuću koordinaciju sa Beogradom. U vezi sa ovim Albanci se mogu zapitati šta će im koordinacija Srbije, ako je već dala saglasnost za poseban mehanizam približavanja. Takav pristup je dezintegrativnog karaktera. Logično bi bilo da predstavnici Kosmeta, albanci ali i predstavnici ostalih etničkih zajednica budu deo pregovaračkog tima Srbije na putu ka EU. Ali nije logično kada nas iz kancelarije Vlade Srbije za pridruživanje EU uporno ubeđuju da pitanje statusa nema veze sa pridruživanjem Srbije ovoj asocijaciji. Kako može da nema veze kada je u pitanju deo Srbije? Nije objašnjeno zbog čega dokument (sa jednim izuzetkom) ne ulazi u ekonomsku problematiku. A i te kako je trebalo da uđe. Ekonomski aspekt problematike je važan ne samo za pokrajinu, već i njene odnose sa ostatkom Srbije. Svojevremeno je i plan Vlade Srbije za političko rešavanje situacije zapostavio ekonomsko-finansijski i pravni aspekt problema. Razvoj događaja je pokazao koliko je bio u pravu profesor Stiven Majer sa Univerziteta u Vašingtonu koji je, svojevremeno, sugerisao potrebu da Vlada Srbije ponudi adekvatno rešenje, da je prostor sužen, ali da ipak postoji i da će biti mnogo teže ako nam rešenje bude ponuđeno spolja. Mora da se nađe alternativno rešenje Stiče se utisak da na našoj strani ne postoji koncept sveobuhvatnog rešenja. Za oblikovanje takvog jednog predloga potrebno je znanje i odgovarajuće iskustvo. Koncept bi trebalo da se zasniva na sveobuhvatnom planu privrednog razvoja Kosmeta, razvoja saobraćajne infrastrukture u najširem smislu reči, kao i ostalih privrednih grana, domaće i strane izvore finansiranja, rešavanje problema ogromne nezaposlenosti, obnovu socijalne i zdravstvene infrastrukture, povratak izbeglih i sporazum sa Albanijom o readmisiji ilegalno useljenih. Nezaobilazno je pitanje decentralizacije i restitucije, zatim zastupljenost svih etničkih zajednica u strukturama vlasti na nivou Republike, u Savetu Evrope, u diplomatsko-konzularnim predstavništvima, međunarodnim organizacija, uključujući i finansije institucije UN (Svetska banka, MMF, EBOR i dr). Umesto naglašene retorike pojedinih savetnika kojom se parira izjavama pojedinih zapadnih zvaničnika, čini se da bi mnogo veći efekat proizveo jedan kompleksan alternativni predlog koji bi pošao od dva aksioma: da je Kosovo i Metohija deo Srbije i da su Albanci sa Kosova (ali ne i oni iz Albanije) naši građani. Razmotriti da li bi alternativno rešenje moglo da bude zasnovano i na Ustavu iz 1974. godine, uz neophodne modifikacije zbog promena do kojih je došlo u međuvremenu (raspad jugoslovenske federacije i promena u društveno-političkom sistemu) uz otklanjanje anomalije, koja se sastojala u tome da je pokrajina mogla blokirati svaku odluku republike, dok ova nije imala nikakvog uticaja kod donošenja odluka na nivou pokrajine. Dobro utemeljen koncept koji bi imao za cilj reintegraciju Kosmeta u ustavno-pravni i ekonomski sistem mogao bi, eventualno, dobiti podršku pored Rusije, Kine i nekih drugih zemalja, i SAD. Milisav Stanković, doktor ekonomskih nauka, Beograd http://www.glas-javnosti.co.yu/ [Non-text portions of this message have been removed]
