NSPM
http://www.nspm.org.yu/ekonomskapolitika/2007_mldjordjevic3.htm
Ekonomska politika
Mladen Đorđević
Domaćini i raspikuće
Prosečnom srpskom seljaku moglo bi se uputiti puno zamerki i kritika,
ali i pored toga ne može se poreći činjenica da je moderna srpska država
nastala, opstala i napredovala na temelju sitnog seljačkog poseda.
Međutim, upravo je napredak praćen industrijalizacijom doveo do
neminovnog propadanja sela i prouzrokovao veliko prelivanje
stanovništva. Trend odlaska nastavlja se i danas, ali, seoba Srba u
gradove (i prigradska naselja) u poslednje vreme polako se bliži kraju.
Stanovnika po selima je sve manje, i usled pada nataliteta ona ne mogu
da se obnavljaju. Mnoga sela po Srbiji, posebno u udaljenijim krajevima
često stoga pružaju tužnu sliku mentalne i materijalne bede, iz koje
svako ko može beži glavom bez obzira. Prema prema nekim crnim
prognozama, u Srbiji će u narednih 20 godina odumreti oko 15 000 sela.
Odumiranje sela nije neobično za današnju industrijsku civilizaciju, i
po tome se Srbija uklapa u svetske trendove. Nedavno su objavljeni
podaci da je prvi put ove godine u svetu više ljudi živi u gradovima
nego po selima, dok u razvijenim industrijskim zemljama u poljoprivredi
radi svega oko dva do tri posto radno sposobnog stanovništva. Da je
industrija u Srbiji na nivou razvijenih zemalja, nestajanje sela ne bi
trebalo da izazove preveliku uzbunu, ali, opšte je poznato da je
privreda u najvećem broju srpskih gradova godinama u kolapsu, a da se
broj nezaposlenih u svakoj većoj opštini meri hiljadama, ako ne i
desetinama hiljada.[1] Još tragičnije je to što su čak 48 odsto ljudi
bez posla mladi – prema statistici prosečan nezaposleni ima 37 godina.
U isto vreme, u selima postoji veliki broj zapuštenih ili napuštenih
seoskih domaćinstava, koja niko ne želi da obrađuje, i koja se sa kućom,
pomoćnim prostorijama i hektarima obradive zemlje, često nude na prodaju
po bagatelnim cenama.
Prirodno bi stoga bilo da država koja razmišlja o svojoj budućnosti,
učini sve da u takvoj situaciji očuva selo, omogući okruženje za
poboljšanje uslove života i privređivanja koliko je to moguće, i u njega
vrati bar deo nezaposlenog stanovništva, naravno, onaj deo koji to
želi. Dobrobiti od takvog poteza bile bi mnogostruke.
Nažalost, pokazuje se da država nema nameru da se ozbiljnije pozabavi
ovim pitanjem, na neki drugi način osim privlačenja stranog (a često i
prljavog) kapitala, koji bi prema vladajućoj neoliberalnoj doktrini,
trebalo da stvori radna mesta za armiju nezaposlenih. Međutim,
dosadašnja iskustva pokazuju da toliko željena strana ulaganja često ne
dovode do pada nezaposlenih, već imaju upravo suprotan rezultat. U isto
vreme, kolika je i kakva briga države za selo pokazuje najnoviji
izveštaj Instituta za ekonomiku poljoprivrede o problemima primarnih
poljoprivrednih proizvođača, koji je pokazao da su nakupci
najpovlašćenija kategorija poljoprivrednih "proizvođača", a da je
najunosnija delatnost u poljoprivredi - skidanje kajmaka. [2]
U ovakvim okolnostima, kada su sela i nezaposleni obeleženi kao žrtve
tranzicije i prepušteni sami sebi, inicijativa koja je nedavno pokrenuta
u Kraljevu od strane opštine i jednog bogatog bivšeg Kraljevčanina budi
nadu da u Srbiji ipak postoje ljudi koji su u stanju da razmišljaju
dalje od svog džepa i da se uzdignu iznad egoizma bogatih i bavljenja
provincijskim političkim kombinacijama.
Naime, neimenovani uspešni Kraljevčanin je preko svoje fondacije
obezbedio 400 000 evra za otkup seoskih domaćinstava koje vlasnici ne
mogu ili ne žele da obrađuju.[3] Ova imanja će zatim fondacija pokloniti
opštini, a ona zatim dodeliti na korišćenje socijalno ugroženim
porodicama i porodicama bez sopstvenog doma i izvora egzistencije. Na
ovaj način će nepoznati dobrotvor zajedno sa Opštinom omogućiti da jedan
deo nezaposlenih obezbedi egzistenciju sebi i svojim porodicama. Prema
predviđenom planu, svi koji na korišćenje dobiju otkupljena imanja
moraće da ih uredno održavaju, unapređuju i plaćaju redovno troškove,
što će kontrolisati posebna zajednička komisija. Ako se utvrdi da se
dodeljena imanja ne koriste kako treba, biće oduzimana i poklanjana
drugim boljim domaćinima.
Početna sredstva u fondu za ovu namenu trenutno su relativno mala, a za
predviđenu sumu se može trenutno obezbediti oko dvadeset seoskih
domaćinstava, pošto prosečno napušteno ili zapušteno seosko imanje,
kojih na području Kraljeva ima na desetine, košta oko 20 000 evra.
Raduje međutim, činjenica da će Opština Kraljevo, iz svojih ionako
skromnih sredstava, u sledećoj 2008 godini u budžetu odrediti deo novca
za nastavak otkupa ovakvih imanja.
Zainteresovanih za ovu plemenitu akciju naravno da ima. Kao pišu lokalne
Ibarske novosti, prema podacima Centra za socijalni rad u Kraljevu,
broj ugroženih porodica koje žele da dobiju na korišćenje ova seoska
domaćinstva meri se stotinama, pošto pored socijalno ugroženog
stanovništva u kraljevačkoj opštini živi veliki broj izbeglica i interno
raseljenih lica sa Kosmeta čije su porodice još uvek smeštene u
kolektivnim centrima.
Kako dalje pišu “Ibarske novosti”, inicijatori ovog projekta, i
predstavnici seoskih mesnih zajednica tvrde da bi u ovu akciju trebala
da se uključi i država, koja bi mala veliki interes da izdvoji sredstva
za otkup zapuštenih domaćinstava i imanja i njihovu dodelu onima koji
hoće da rade. Prema njihovim rečima, na taj način bi se znatno
unapredila i povećala poljoprivredna proizvodnja, ljudi zaposlili i
obezbedili egzistenciju svojih porodica, a time bi se po njima i suzbila
bela kuga koja trenutno hara Srbijom. Zato, kako kažu, očekuju podršku
Vlade Srbije i njenih resornih ministarstava, da bi inicijativa iz
Kraljeva postala deo opšte strategije države u njenim nastojanjima da
unapredi poljoprivredu i selo.
Inicijativa pokrenuta u Kraljevu može se bez imalo preuveličavanja
okarakterisati kao akcija od prvorazrednog državnog i nacionalnog
značaja. Ako u nekom od resornih ministarstava zaista postoje ljudi koji
su u stanju da razumeju šta znači državni interes, ona mora naići na
pozitivan odjek. Naravno, uopšte ne treba imati iluzija da ceo proces
neće prolaziti bez problema, niti da je proizvodnja na malom posedu
ekonomski ideal koji treba forsirati.
Neće svako ko dobije zemlju na obradu postati uspešan poljoprivrednik,
niti se u XXI veku treba okrenuti isključivo poljoprivredi. Međutim,
činjenica je da će svođenje procenta nezaposlenih na evropski prosek od
7 odsto biti za Srbiju veoma težak zadatak. Prema planu, u narednih pet
godina stopa nezaposlenosti bi trebala da se smanji za polovinu, ali, i
ako se ostvari najoptimističkiji scenario, u Srbiji će još uvek biti
nekoliko stotina hiljada ljudi bez posla. Zar nije onda logično da se
bar delu tih nezaposlenih (koji će to biti i u budućnosti) pruži prilika
da, ako žele, nađu rešenje svog problema na selu, umesto da ostanu
proletarizovana masa podložna svakoj manipulaciji i spremna da sve
podredi održanju gole egzistencije.
U ovom slučaju ne sme da važi opravdanje da država nema novca, ili da
postoje preči projekti. Apsurd aktuelne neoliberalne doktrine ogleda se
i u činjenici da država preko Agencije za strana ulaganja i promociju
izvoza Srbije (SIEPA), dodeljuje bespovratna finansijska sredstava za
podsticaj investicija iz Nacionalnog investicionog plana (na osnovu
Uredbe o uslovima i načinu privlačenja direktnih investicija), za svakog
radnika koji zaposli neka kompanija koja u Srbiji pokreće grinfild
investiciju. U najnovijem prijavnom ciklusu, na taj način je bespovratno
dodeljeno 3.130.000 evra, za otvaranje 1.522 novih radnih mesta[4], a
kroz prvi prijavni ciklus je dodeljeno čak 7.200.000 evra za 3600 novih
radnih mesta. U stvarnosti, to znači da će mnogi investitori svoja
preduzeća izgraditi uz izdašnu pomoć države Srbije, a ponekad i
besplatno, kao što se to već dešava.
S obzirom na činjenicu da je Srbija toliko darežljiva prema bogatima,
logično je zapitati se da li Vlada treba da bude najmanje podjednako
darežljiva i prema siromašnim i nezaposlenim građanima svoje sopstvene
zemlje. Odgovor je da treba.
Ako inicijativa iz Kraljeva ne naiđe na pozitivan odjek, sadašnja srpska
politička i ekonomska elita pokazaće da joj je od dobrobiti države i
naroda važnije održavanje bezoblične mase nezaposlenih, poluzaposlenih i
bedno plaćenih glasača, kojoj će od izbora do izbora zamazivati oči
raznoraznim obećanjima, i koju će s vremena na vreme zabavljati
različitim masovnim predstavama. U tom slučaju, ovaj plemenita akcija iz
Kraljeva će ostati samo usamljeni donkihotski pokušaj da se spreči dalje
posrtanje ionako već posrnulog srpskog društva.
[1] Stopa nezaposlenosti u Srbiji krajem prošle godine iznosila je
21,6%. Trenutno posao u Srbiji traži i zaista nema oko 695.000 ljudi,
dok poslednji podaci Nacionalne službe za zapošljavanje pokazuju da je
evidencija izbrojala čak "kolonu" od 913.000 nezaposlenih. Razlika
između podataka sa biroa i realnih nezaposlenih dostiže čak 200.000
ljudi i to su uglavnom oni koji rade na "crno", a vode se kao nezaposleni.
[2] Prema istraživanju obavljenom u maju ove godine, najveći problem za
većinu poljoprivrednih proizvođača je plasman. To podrazumeva
nesigurnost i nepoznate uslove zasnivanja proizvodnje I plasmana,
neorganizovani otkup, stihijske tokove, neregulisano i zakonski
neuređeno tržište i velike oscilacije cena. Prema rezultatima ankete,
veliki procenat tržišta je u zoni neregularnih tokova otkupa I plaćanja,
a u anketi je nakupce pominjalo čak 79 anketiranih u centralnoj Srbiji I
34 odsto u Vojvodini. S obzirom na sve, ne čudi da samo 18 odsto
gazdinstava u ovakvim uslovima koristi bankarske kredite, koji su
naravno, jasno definisani i zaštićeni. - “Plasman u zoni sumraka” –
Danas, četvrtak 5. jul 2007.
[3] Slobodan Rajić - Imanja za ljude bez doma i posla -
www.kraljevo.com/ibarskenovosti/
[4] www.siepa.sr.gov.yu/srp/news/foodland.htm
Copyright by NSPM
