Nova srpska politicka misao
http://www.nspm.org.yu/debate_2007/2007_lkojennin.htm
KOMENTARI
Kosovo i Metohija - prenosimo NIN
Leon Kojen
Srbija na potezu
Nametnuta nezavisnost Kosova, koju bi mimo SB priznale SAD i EU,
izazvala bi ogromnu političku nestabilnost u celom regionu i zaustavila
za duže vreme evropsku integraciju zapadnog Balkana. Još je važnije što
u tom slučaju sama Srbija više ne bi imala ni ustavnih ni političkih
mogućnosti za nastavak procesa priključenja Evropskoj uniji
Iako se to u Srbiji gotovo nikada ne čini, ovih dana su neki opozicioni
političari pohvalili rad pregovaračkog tima predvođenog Slobodanom
Samardžićem i Leonom Kojenom. Pregovori o Kosovu, koji su bili praćeni
malim očekivanjima i ogromnim defetizmom, završeni su neuspehom
Ahtisarija i njegovih pokrovitelja, a Srbija je dobila vreme da dodatno
konsoliduje pregovaračke pozicije. Zato smo, između dva pregovaračka
procesa, razgovarali sa Leonom Kojenom, doskorašnjim koordinatorom
pregovaračkog tima.
Pošto je u Njujorku propao i šesti pokušaj da se donese nova rezolucija
SB, proces daljeg utvrđivanje budućeg statusa Kosova prenet je na
Kontakt grupu. Kako ocenjujete ovaj razvoj događaja?
- Zapadne zemlje četiri meseca su pokušavale da u SB zamene Rezoluciju
1244 novom rezolucijom koja bi, na osnovu Ahtisarijevog plana, otvorila
put nezavisnosti Kosova. Sada su morale da priznaju da od toga nema
ništa, da Ahtisarijev plan nije realna osnova prihvatljivog kompromisa i
da se, u ovom ili onom obliku, pregovori moraju obnoviti. To je veliki
uspeh Srbije i Rusije, ali i drugih zemalja koje su se u SB i uopšte u
UN zalagale za uravnotežen pristup i poštovanje međunarodnog prava. U
samom SB to su pre svega Kina, zatim Južna Afrika i Indonezija, a izvan
SB sve one države koje uviđaju koliko bi nezavisnost Kosova bila opasan
presedan.
Šta zapravo znači povratak Kontakt grupe u igru?
- „Povratak” je suviše jaka reč. Pre neuspešnih pregovora koje je vodio
Ahtisari, i sve vreme dok su oni trajali, Kontakt grupa je predstavljala
međunarodnu zajednicu - takozvani rukovodeći principi Kontakt grupe, iz
septembra 2005, od početka su bili, i do danas ostali, okvir za
pregovore o budućem statusu Kosova. Pošto je Ahtisarijev plan propao,
Kontakt grupa će prirodno preuzeti na sebe da obezbedi nastavak
pregovora. Kada se ti novi pregovori uz posredovanje Kontakt grupe
okončaju, stvar se ponovo vraća u SB, koji će onda raditi na novoj
rezoluciji. Dotle ostaje na snazi Rezolucija 1244, koju niko osim SB
nema pravo da menja.
Zapad bi voleo da na Kosovo što pre dođe Misija EU koja bi zamenila
UNMIK, ali u Briselu ističu da je za to neophodan međunarodni pravni
akt. Postoji li način da se do njega dođe izvan SB?
- Ne, pošto UNMIK upravlja pokrajinom na osnovu odluke SB. Svaka zamena
UNMIK-a nekim drugim oblikom međunarodne uprave, a to bi u stvari bili
Evropska misija i njen šef (koji bi ujedno bio međunarodni civilni
predstavnik na Kosovu, s veoma širokim ovlašćenjima), traži novu,
izričitu odluku SB. Zato u Briselu tako intenzivno razmišljaju o
„međurezoluciji” SB, koja bi se manje bavila budućim statusom pokrajine,
a više novim međunarodnim civilnim i vojnim prisustvom na Kosovu.
Šta bi dolazak takve misije EU na Kosovo u ovom trenutku značio za Srbiju?
- Srbija je, kao i Rusija, odbacila ideju da se, pre novih pregovora, na
Kosovu uspostavlja bilo kakav nov oblik međunarodne uprave i kontrole.
Za to ima bar tri dobra razloga. Prvo, svaki dosad viđen oblik te ideje
ignoriše suverenitet Srbije nad Kosovom i samim tim je neprihvatljiv za
Beograd. Drugo, trenutno smo pred obnovom pregovora, pa je prirodno da
bilo kakva rezolucija o Kosovu proistekne iz pregovora, a ne da im
prethodi. Treće, ionako krhka politička situacija u pokrajini lako bi
mogla postati haotična ako bi se sada krenulo u dalekosežan prenos
vlasti sa UN na Evropljane.
Ipak, u poslednje vreme u Briselu naglašavaju da je Kosovo evropski
problem i da bi zato EU morala da ima daleko veću ulogu u određivanju
budućeg statusa pokrajine nego dosad, a u tom kontekstu se često
insistira i na što skorijoj zameni UNMIK-a njihovom misijom?
- Ako je evropska uloga u kosovskom procesu manja nego što bi to u
Briselu želeli, rekao bih da razlog najpre treba potražiti u Vašingtonu.
Pošto treba da preuzmu odgovornost od UNMIK-a, Evropljani ne žele da to
učine bez mandata UN i SB - ako tog mandata nema, oni ne vide osnov za
svoju misiju, jer bi time izašli iz okvira međunarodnog prava i vratili
se na situaciju u vreme intervencije NATO-a. Amerikanci su u ovom
pitanju daleko manje osetljivi i to plaši evropske političare, pogotovu
što se u Vašingtonu već mesecima insistira da kosovski čvor treba
preseći što pre.
Ima se utisak da slična razlika postoji i u gledanju na mogućnost da
Albanci jednostrano proglase nezavisnost?
- O toj razlici se mnogo ne govori, ali je ona stvarna. Najveći deo
evropskih političara nedvosmisleno odbacuje tu mogućnost, dok je SAD ne
isključuju. Naprotiv, formulacija da će Kosovo „na ovaj ili onaj način”
biti nezavisno, „na osnovu rezolucije SB ili bez nje”, stalno se koristi
u Vašingtonu, i trenutno predstavlja glavnu nadu kosovskih Albanaca.
Naravno, tek će vreme pokazati šta ova američka formulacija stvarno
znači - samo podršku nezavisnosti Kosova, koja postoji i u Briselu, ili
spremnost da se ta nezavisnost ostvari po svaku cenu, pa makar i po cenu
nasilja u pokrajini i potpunog razlaza sa Rusijom i Srbijom. Ova druga
varijanta gotovo da i nema pristalica u Evropi, ali je jasno da u
Briselu još nisu našli put kako da se ona izbaci iz igre. Otuda, čini mi
se, i nezadovoljstvo evropskih političara situacijom u kojoj su se
našli: koliko im se ne dopada stav Srbije, koja se ne odriče Kosova,
toliko im se ne dopada ni mogućnost da se nezavisnost Kosova nameće mimo
SB i, u krajnjoj liniji, vojnim prisustvom NATO-a u pokrajini.
Dva glavna politička cilja nove vlade su nastavak započetih evropskih
integracija i očuvanje suvereniteta i teritorijalnog integriteta Srbije.
Uprkos tome što se iz Brisela najčešće čuje da pregovori o priključenju
Srbije Evropskoj uniji nisu u direktnoj vezi sa rešavanjem kosovskog
pitanja, deo naše javnosti izgleda u to ne veruje. Hoće li EU staviti
Srbiju pred dilemu „Evropa ili Kosovo”?
- Izjave koje vi pominjete samo znače da se na toj vezi ne insistira u
ovom trenutku. Suštinski, veza postoji već i zato što EU neće ozbiljno
razmišljati o tome da u članstvo primi zemlju s nerešenim političkim i
teritorijalnim problemom kakav ima Srbija sa Kosovom. I Briselu i
Beogradu može biti u interesu da još neko vreme o tome otvoreno ne
govore, ali to ništa ne menja na stvari. Kao što je nedavno rekao Kušner
u Beogradu, pitanje Kosova se mora rešiti da bi Srbija mogla računati na
članstvo u EU. Ali, ja ne mislim da to znači da će se Srbija naći u
Evropi jedino ako se odrekne Kosova. Naprotiv, nametnuta nezavisnost
Kosova, koju bi mimo SB priznale SAD i EU, izazvala bi ogromnu političku
nestabilnost u celom regionu i zaustavila za duže vreme evropsku
integraciju zapadnog Balkana. Još je važnije što u tom slučaju sama
Srbija više ne bi imala ni ustavnih ni političkih mogućnosti za nastavak
procesa priključenja Evropskoj uniji. Uveren sam da su svega toga svesni
u Briselu i da pored ostalog i zato u ovom trenutku gledaju nešto
drukčije od Amerikanaca na ceo kosovski problem. Kompromisno rešenje za
Kosovo odgovaralo bi Evropskoj uniji koliko i Srbiji - problem je u tome
što su Evropljani toliko hvalili Ahtisarijev plan i nezavisnost da im
nije lako, čak i kada ne bi bilo Amerikanaca, da počnu konkretno da
razmišljaju o drukčijem rešenju.
Zašto se u poslednje vreme tako jasno ocrtavaju izvesne razlike između
američkog i evropskog gledanja na kosovski problem i njegovo rešenje?
- Naročito u poslednjih šest meseci, kosovsko pitanje ima za SAD i neke
aspekte koji jedva da postoje za Evropsku uniju, ili su bar za nju
daleko manje važni. Prvo, Kosovo je jedno od većeg broja pitanja oko
kojih su SAD i Rusija ušle u veliku javnu polemiku, pa je sada i stvar
prestiža za Amerikance ne odustati od nečega što već duže vreme vrlo
uvereno zastupaju. Drugo, dok su za Evropljane Albanci samo još jedan
balkanski narod s često preteranim političkim i teritorijalnim
zahtevima, Amerikanci ne mogu a da ne cene lojalnost Albanaca prema SAD,
koja se već dve decenije iskreno ispoljava svakom prilikom. Ovo je
pogotovu tačno danas, kada se u Vašingtonu računa s mogućnošću da
nezavisno Kosovo, u skladu s Ahtisarijevim planom, postane regrutna baza
odakle će se slati vojnici u mirovne operacije iračkog i avganistanskog
tipa. Treće, Amerika je daleko od zapadnog Balkana, i nevolje koje će
tamo imati Brisel u slučaju jednostrano proglašene nezavisnosti Kosova
nju ostavljaju prilično hladnom. Četvrto, i možda najvažnije, američka
spoljna politika se, zbog situacije u Iraku i predsedničkih izbora iduće
godine, danas vodi na izuzetno složen način, s mogućnošću da na
relativno periferna pitanja (kakvo je Kosovo za SAD) utiču i sasvim
neočekivane okolnosti i trenutne političke konstelacije u Vašingtonu.
Na početku pregovora naše pozicije bile su veoma loše i nije se polagalo
mnogo nade u njihov ishod, ali je sada situacija znatno povoljnija. Šta
je ključno doprinelo da dođe do te promene?
- Na to su podjednako uticale dve glavne okolnosti - konstelacija
međunarodnih odnosa, koju smo mi ispravno procenili, i realistična
pregovaračka pozicija, koju smo od početka jasno definisali i dosledno
zastupali. Jedno bez drugog ne bi vredelo. Bez postojećeg odnosa snaga u
Savetu bezbednosti, gde su Rusija i Kina od početka bile brana posezanju
za našom teritorijom, i ključne podrške Rusije na međunarodnoj sceni
uopšte, ne bi se mogla zaustaviti akcija Zapada da se „dovrši posao”
započet 1999. godine. Ali ni povoljna konstelacija prilika ne bi mnogo
značila da rukovodstvo zemlje nije uspelo da je iskoristi. Spolja
gledano, to možda izgleda jednostavno. Međutim, trebalo je na vreme
prozreti šta je u orkestraciji pritisaka za nezavisnost, kojoj je ton
davao Ahtisari, bilo stvarno a šta običan blef. Srećom, naše procene tu
su se od početka pokazale tačne.
Još uvek se ne zna kako će izgledati novi pregovori, ko će ih voditi,
šta će se dogoditi ako opet ne bude postignut dogovor. Šta tu očekujete?
- U trenutku dok razgovaramo, još se ne zna da li je Rusija prihvatila
zapadni predlog da Kontakt grupa bude predstavljena trojkom - SAD,
Rusija, EU - koja bi preuzela na sebe posredničku ulogu. Ta uloga bi za
početak podrazumevala „šatl diplomatiju” između Beograda i Prištine, a
onda i direktne pregovore kakvi su već vođeni u Beču. Ostaje otvoreno i
ključno pitanje hoće li Zapad prihvatiti normalne pregovore bez
vremenskog ograničenja ili će, kako sad izgleda, nastaviti da insistira
na unapred zadatom roku (od četiri do šest meseci). Kada se to razjasni,
moći će lakše da se predvidi šta će se dalje dešavati.
Zašto mislite da je ovo pitanje toliko važno?
- Ako pregovori budu vremenski ograničeni, Albanci će sigurno nastaviti
da samo sede za pregovaračkim stolom i automatski odbijaju sve što
dolazi s naše strane. Ta strategija im u Beču nije donela ništa, a
pogotovu im neće doneti ništa sada, ali je i politički i psihološki za
njih veoma teško da od nje odustanu. Albanski lideri žive u uverenju da
im je Zapad obećao nezavisnost i to uverenje oni su preneli na
stanovništvo, u nadi da će im, kad nezavisnost dođe, svi drugi gresi
biti oprošteni. Imajući to u vidu, nije teško pogoditi njihovu računicu
u trenutku kad opet budu sedali za pregovarački sto. Ako su pregovori
vremenski ograničeni, za stolom treba izdržati još četiri ili šest
meseci govoreći „Ne!”, nezavisnost će se možda nekako pojaviti i u tom
slučaju sve će biti u redu. A ako nezavisnosti i ne bude, neki krivac će
se već naći. Ako, naprotiv, pokušaju da pregovaraju, umesto da hrabro
govore „Ne!”, zameriće im se da nisu izdržali kada je bilo najpotrebnije
i njihove karijere nezadrživo će krenuti nizbrdo. Dakle, tek kada bude
jasno da pregovori nisu samo formalnost od nekoliko meseci, Sejdiu,
Čeku, Tači, Suroi i ostali malo će se zamisliti i početi da menjaju
strategiju.
Vas kao da mnogo ne brine što će Albanci verovatno ostati veoma tvrdi i
na novim pregovorima?
- U pravu ste. Uprkos onome što mnogi misle i na Zapadu i kod nas,
Albanci veoma malo utiču na tok i ishod pregovora o budućem statusu
pokrajine. Razloga za to ima više, ali mislim da je najvažniji
ekonomski. Kosovo u celini živi od strane pomoći i tako će zadugo
ostati. Čak i kad bi nošeni ekstremističkim raspoloženjem mase pokušali
da se politički osamostale u odnosu na Zapad, albanski političari odmah
bi kapitulirali pred finansijskim ultimatumom zapadnih vlada. Palestinci
najčešće mogu da nađu alternativne izvore finansiranja i to im, uprkos
siromaštvu, omogućava da politički budu samostalni. Skup i iracionalan
projekt nezavisnog Kosova nema alternativne finansijere, i zato će
albanski političari u Prištini prihvatiti ono što im Zapad i, posebno,
SAD budu savetovali da učine, što god to bilo. Ukoliko taj savet na
kraju bude da se prihvati kompromis i odustane od nezavisnosti, njima
neće biti lako da svom stanovništvu to saopšte. Ali, ne sumnjam da bi,
uz nešto sporadičnih protesta, i albanska elita i albanska masa
prihvatile takvu odluku velikih sila.
Sudeći po ovom što ste sad rekli, vi verujete da bi Amerikanci i
Evropljani na kraju mogli da odustanu od ideje da Kosovo dobije nezavisnost?
- Mnogi evropski političari danas shvataju da bi cena nezavisnosti
Kosova za EU bila neuporedivo veća nego što se mislilo pre nekoliko
godina, kao što ceo Zapad uviđa da se Rusija u kosovskom pitanju vratila
na međunarodnu scenu i da neće sedeti skrštenih ruku dok u Vašingtonu i
Briselu prekrajaju granice suverenih država. Istovremeno, nije jasno u
čemu je za Zapad u celini tolika korist od nezavisnog Kosova - to bi bio
izuzetno skup i politički krajnje riskantan poduhvat, s nepovoljnim
posledicama po regionalnu stabilnost kako na Balkanu tako i drugde. To
je pogotovu tačno pošto smo se uverili da Savet bezbednosti neće
otvoriti put nezavisnosti Kosova. Nezavisnost može doći samo nasilnim
ili polunasilnim putem. Ali njene negativne posledice, naročito za
Evropljane, time očigledno postaju znatno gore. U takvoj situaciji ne
vidim zašto se stav Zapada ne bi mogao promeniti, mada ne potcenjujem ni
snagu inercije, ni američke razloge da se drže sadašnje politike prema
Kosovu. Dosta će, naravno, zavisiti i od toga kako se Srbija bude
postavila u novim pregovorima.
Kako mislite da će se ti pregovori razlikovati od onih koje je vodio
Ahtisari?
- Mislim da će pregovori početi raznim predlozima s evropske strane,
prvo sigurno neformalnim, da se ne odustane od nezavisnosti Kosova, ali
da se ona „rastegne” na više faza, koje bi trajale 3-5 godina, s tim da
se istovremeno ubrza proces približavanja Srbije Evropskoj uniji. Takvih
ideja već ima (setimo se izveštaja Balkanske komisije), i Evropljani će
prirodno početi od njih, istovremeno uveravajući delove vladajuće
političke koalicije u Srbiji da je Kosovo „ipak izgubljeno”, da je ono
„kamen o vratu Srbije”, da Albanci „nikad neće pristati” ni na šta osim
nezavisnosti, itd. Ako naša strana ostane ravnodušna na te argumente i
na njih odgovori razložnim protivpredlozima, uz jasno očuvano jedinstvo
sadašnje koalicione vlade, stvari će ući u osetljiviju i za nas
izgledniju fazu. Tu je već nemoguće predviđati šta će se dogoditi, s tim
što će za nas i tada biti bitno - kao što je bilo bitno tokom čitavog
dosadašnjeg procesa - da državna politika ima punu podršku Narodne
skupštine. Zato je izuzetno važno što je Narodna skupština pre nekoliko
dana ogromnom većinom usvojila novu rezoluciju o Kosovu, koja potvrđuje
dosadašnju politiku i daje najopštije smernice za stav Srbije u nastavku
pregovora.
Mnogo tekstova je napisano o bečkim pregovorima, ali se malo zna o tome
šta se dešavalo iza zatvorenih vrata. Kako je to vama lično izgledalo,
kako su se ponašali kosovski Albanci, a kako Ahtisari i njegovi saradnici?
- Posle drugog sastanka u Beču, ako se ne varam u martu 2006, Ahtisari
je pozvao Slobodana Samardžića i mene na večeru i rekao nam: „Odluka da
Kosovo bude nezavisno već je donesena, mi možemo samo da pregovaramo o
položaju Srba na Kosovu.” Ja sam mu odgovorio: „Za nas je merodavna samo
zvanična odluka UN, a ona vama daje mandat da vodite pregovore upravo o
budućem statusu pokrajine, i mi ćemo se u skladu s tim ponašati -
uostalom, jedino za to smo i ovlašćeni.” Ahtisari je godinu dana
pokušavao da što manje govori o statusu Kosova, ali mu se ta
ekvilibristika na kraju izjalovila. Na završnom, najozbiljnijem delu
bečkih pregovora, od 21. februara do 2. marta ove godine, mi smo - u
formi amandmana na njegov plan - detaljno izneli svoje viđenje Kosova
unutar Srbije i kasnije ga u Njujorku predočili članicama SB. Ambasador
Južne Afrike, Kumalo, koji je tada predsedavao Savetom bezbednosti,
rekao nam je tom prilikom: „Zanimljivo - a meni stalno govore da Srbija
neće da pregovara i da nije iznela nikakav predlog rešenja.” To je, kao
i večera sa Ahtisarijem, bio jedan od najkarakterističnijih trenutaka
celih pregovora.
(Razgovarala Ivana Janković)
Copyright by NSPM
