<http://www.novosti.co.yu/> logo.gif
Koštunica: Moramo ostati Srbi
15.02.2008 18:36:00
Sabrali smo se na mestu na kojem je pre više od dva veka podignut najslavniji
barjak novije srpske istorije. Na tom barjaku podignutom posle viševekovnog
ropstva, protiv najveće svetske sile, ispisane su reči: sloboda, pravo, pravda
i slobodna srpska država. Taj dan je nazvan i vaskrsom srpske države.
U ove sudbonosne dane za slobodu i suverenitet Srbije došli smo u Orašac da se
nadahnemo, ohrabrimo i posavetujemo s Karađorđem koji je nazvan izbaviteljem
Srbije, koji je mnogo činio a malo govorio. Ali ono što je rekao onako je bilo
i niko nije mogao reći da nije tako. Vožd i njegovi ustanici pojavili su se kao
novi kosovski junaci i nepokolebljivom verom u svoj narod, pravo i pravdu došli
do cilja: uprkos protivljenju velikih sila obnovili su srpsku državu. Austrija
je bila u Zemunu, Turska u Beogradu, ali su sloboda, pravo i pravda bili ovde u
Orašcu.
Kad je na ovom mestu, pre dva veka, vožd Karađorđe predložio Srbima da odmene
svoje živote za obnovu Srbije, nijedan među njima nije rekao da je to opasan
poduhvat, te da bi bilo uputnije ispuniti sve ultimatume Turaka.
Kad je vek docnije, stari kralj Petar rekao svojim vojnicima da za spas
otadžbine valja preći albanske planine, nijedan njegov vojnik, a kamoli
vojvoda, nije rekao da su previše visoke.
Danas, stotinu godina posle prelaska Albanije, mi smo kao nacija, kao Srbi i
kao ljudi, stavljeni pred drugačiju dilemu. Tokom vekova, mnogo puta, mnogi
silnici, silom su nam uzimali Kosovo. Ali, u našoj istoriji, ovo je prvi put da
otimači od nas traže da se složimo, da odobrimo i prihvatimo, da ropski
pozdravimo otimanje Kosova. Da potpišemo da nije naše - ono što vekovima jeste
naše. Da priznamo kako nismo sa Kosova, odakle jesmo. Da naša Patrijaršija nije
tamo gde jeste i da Visoki Dečani nisu poruka srpskih kraljeva koju kroz vekove
šalju i nama. Naši preci znaju zašto su naše svetinje postavili tamo gde još
stoje. Oni su hteli da mi to vidimo. Da znamo gde su naše granice. Da nam time
daju ime i veru. Da nam daju kuću, i njivu, i Crkvu.
NaŠoj braći na Kosovu kažu da su, ne izlazeći iz svojih kuća i ne napuštajući
svoje njive, otišli u drugu državu. Nisu i nikad neće. Da su razdvojeni od nas.
Nisu i nikad neće. Neće Srbija, niti može, da se rastane od svega što jeste.
Zaboravimo li Kosovo, naše svetinje, naše ljude i naše pretke - kako da
odgovorimo na pitanje: ko smo mi Srbi? Odakle smo? Gde nam je izvor? Kako
trajemo sve ove vekove?
Dok stoje te svetinje, dok na Kosovu ima Srba koji u njima pale sveće, krste
se, rađaju i umiru, ko je taj među nama koji može da se ogluši o vekovni zavet
i da bude prvi Srbin koji će izgovoriti ono što niko njegov nikada nije. Koji
je taj među nama, pitam, što će sebe uneti u istoriju poništivši istoriju svih
nas? Ko će steći ime, uzevši nam svima naše srpsko ime?
Mi smo obični ljudi u teškim vremenima. Svet pred našu generaciju stavlja
preveliki zadatak. Svet nas pita - koliko košta to što vi Srbi jeste? Koliko
košta vaše sećanje? Pošto je vaša istorija? Koliko kvadratnih metara imaju vaši
manastiri pa da vas obeštetimo. Bolje je da vam platimo da budete nešto drugo.
Isplati vam se da budete nešto drugo a ne ono što jeste. Prinuđen sam da kažem
- težak je taj zahtev za nas koji nam ispostavljaju u ovakvim teškim vremenima.
Odakle nama pravo da se odreknemo porekla, imena, kuće, vere, istorije? Da
prekopamo Gazimestan. Da krenemo negde napred, u nečija obećanja da je bolje
biti ponižen i lišen sećanja i tereta istorije. Da je svaka ranija generacija
Srba, stavljena pred sudbonosne odluke, tako postupala tokom vekova, šta bismo
mi danas bili?
Obeleženi smo tim zahtevom sveta koji se stavlja samo pred naš narod. Šta je to
u našem sećanju, u našoj istoriji, našoj zemlji, u nama, što svet primorava da
nas menja silom, da nas smanjuje silom, da nam silom briše pamćenje? I još
više, da potpišemo kako na sve to pristajemo. Da kaznimo i sami sebe. Da
sednemo za sto evropske porodice kao jedina država koja je stolicu za evropskim
stolom dobila nedostojnom trgovinom, samoodricanjem od sećanja i identiteta.
Ima glasova i među nama da je tako lakše. Da nam se više isplati. Takvu
računicu ne umem da izvedem. Rođeni smo kao Srbi i to moramo ostati. Kao svi sa
ovog mesta koji su pre dva veka izabrali sopstveni put, a ne onaj koji im se
nudio kao lakši i sigurniji. U drugom vremenu i drugačijim prilikama to je i
danas naš izbor.
Ovo je sve više vek sile a ne pravde. Ako danas pristanemo na ovo što od nas
traže, mi se odričemo ne samo generacija koje su nama prethodile, već lišavamo
neku buduću generaciju da u vremenima prava i pravde pobede. Ne možemo se
odricati predaka, ne možemo ugroziti prava potomaka a ostati to što jesmo. Kao
što su Srbi bili jedinstveni na Kosovu 1389. godine i u Orašcu 1804. godine
tako i danas i sve državne institucije i svi građani Srbije treba da budu
jedinstveni u odbrani Kosova. I to je možda jedino pitanje o kojem razlike ne
treba da postoje. Tako je u petak Vlada Srbije donela istorijsku odluku da
unapred i za sva vremena poništi protivpravno proglašenje lažne države na tlu
Srbije.
Ko god je čuo za Srbe i Srbiju zna da je Srbija u Evropi i da su Srbi evropski
narod. I pre dva veka nije samo Srbija otkrivala Evropu nego Evropa Srbiju. A
kad je to učinila otkrila je u njoj evropske ideje i vrednosti i Kosovo kao
drugo ime za ono najvrednije što su Srbi dali hrišćanskoj civilizaciji. U
Evropu, dakle, Srbiju ne može niko ni da uvede ni da izvede, a u Evropsku uniju
Srbija treba da uđe cela, onako kako su u taj savez ušle i sve druge članice.
Svi znamo da smo poštovali sve što međunarodno pravo traži od demokratskih
država. Osam godina smo dobronamerni partneri celom svetu. Nijedan dogovor
nismo prekršili. Nismo pokazali ni ljutnju, ni bes, ni ogorčenje. Nismo
prekidali odnose sa onima koji su to zasluživali. Danas pitamo - koja bi to
država na svetu izdržala ono što se nameće Srbiji? Koja bi to država pokazala
ovakav stepen uzdržanosti? Čiji bi to građani pokazali ovoliku samokontrolu i
najviše dostojanstvo usred nacionalne nesreće koja nam je pripremljena i
izvedena spolja?
Na primeru Srbije svako se može lako uveriti kako danas izgleda kad se slabiji
suprostavi jačem, makar jedino argumentima i najlegitimnijim demokratskim
sredstvima. A te nečuvene kampanje, pritisci, ucene i pretnje služe samo zato
da se poljulja samopouzdanje i vera Srbije u zakon i pravdu, zdrav razum i
istinu i da prihvati ovo bezakonje i pravo jačeg.
Na nepravdi i otimačini može se osnovati samo lažna država. A u lažnoj državi
je sve lažno i ona može biti, kao što je već rečeno, samo raj za krijumčare
čiji su lažni vođi lica trenutno nedostupna pravdi.
Žalosno je da se u dvadeset i prvom veku iko čak i dvoumi da li je za pravdu
ili nepravdu, a baš od tog odgovora zavisi ne samo budućnost Srbije nego pravni
poredak i budućnost sveta. Zato smo uvereni da braneći Kosovo Srbija brani i
nešto više od svoje teritorije.
I sa ovog mesta još jednom poručujemo Srbima koji žive na Kosovu i Metohiji i
svima onima koji poštuju i smatraju Srbiju svojom državom, da je Kosovo Srbija
i da oni mogu biti jedino građani Srbije. Sva deca na Kosovu moraju spavati
mirno kao da su u Šumadiji. Oni koji su pruzeli na sebe obavezu da im garantuju
sve to, dužni su apsolutno svoju obavezu da ispune.
DRŽAVA PRED KARAĐORĐEM
LITURGIJOM, litijom, polaganjem venaca i počasnom paljbom kod spomenika
Karađorđu, u petak je, na hrišćanski praznik Sretenje, u Orašcu obeležen Dan
državnosti Republike Srbije. Na mestu, odakle je pre 204. godine, Karađorđe
poveo narod na put Prvog srpskog ustanka i oslobođenja od Turaka okupilo se
nekoliko hiljada ljudi. Proslava je počela litrugijom u Crkvi vaznesenja
Gospodnjeg, kojoj je prisustvovao premijer Vojislav Koštunica, ministri u Vladi
Predrag Bubalo, Zoran Lončar, Radomir Naumov, Velimir Ilić, Slobodan Samardžić,
akademik Matija Bećković, princ Aleksandar Karađorđević...
Litija se, posle liturgije uputila do Maričevića jaruge, gde je služen pomen
Karađorđu i ustanicima. Uz povike „Kosovo je Srbija“, „Vojo Srbine“, noseći
zastave Srbije i sa tri podignuta prsta, narod se okupio oko spomenika velikom
vojskovođi. Odjeknuli su plotuni iz počasne paljbe. Tri puta. Zatim se
okupljnima obratio predsednik Vlade Srbije Vojislav Koštunica. Tradicionalno je
u Orašcu dodeljena i nagrada za rodoljubivu poeziju „Odzivi Filipu Višljiću“
koja je ova godine pripala književniku Dobrici Eriću.
S. S. ROVČANIN
http://www.novosti.co.yu/code/navigate.php?Id=1&status=jedna&vest=116254
[Non-text portions of this message have been removed]
