http://vidovdan.org/article987.html
Мијо Анђић: Поводом проглашења независности Косова (СОЗ) Постављено 18.02.2008 Тема: Поводом проглашења независности Косова Наша осећања поводом проглашења независности Косова, коју ће признати водеће Европске земље и Америка, имају за основу разочарење. Оно се толико пута понављало последњих година – пад Крајине, независност Црне Горе, сада и Косово а страхујемо да овде можда није крај с обзиром да границе (Титове) Југославије још нису у потпуности расточене. Они који желе да нам припишу да се разочаравамо због дела (15%) територије, врше једну врсту подвале. Као што смо то и раније напимињали, земља је Божија, и није ни наша ни туђа – сви смо корисници и закупци који ће проћи. Но наша осећања су утемељена на историјском сећању нашег народа. То сећање бележи неке историјске догађаје као што су су велике сеобе Срба: прва 1690. год. и друга под вођством патријарха Арсенија (Шакабенде)1737. год., а нико од добра не бежи. Напротив – ови прогони били су последица турско-исламске политике која је са слабљењем царства постајала све окрутнија, па су исламизиране Арбанасе користили за борбу против православног становништва и свих који нису желели да приме нову веру. Памтимо велику голготу српске војске кроз Албанију, коју су спомињали и комунистички уџбеници (иако нико није смео да објасни шта значи реч голгота). Долази затим мрачни период другог светског рата када управу над Косовом деле Немци, Италијани и Албанци чије се оружане снаге називају ''балисти'', који су познати пре свега по многим злочинима. То је период када ће Нацисти у оквир ''Велике Албаније'' укључити и простор КиМ. Треба посебно скренути пажњу да је детаљно разрађена идеја "Велике Албаније" производ Аустро-Угарске спољне политике која је, у најкраћем, желела да створи "тврђаву" на Балкану ; управо ова доктрина је спровођена за време II светског рата, на шта указује наш истакнути академик, историчар Славенко Терзић. Ово је и период великог страдања православног свештенства, када је епископ рашко-призренски Серафим интерниран у Албанију где је и умро. Посебно треба нагласити да денацификација албанског живља никада није ни започела, што је као последицу дало континуирано екстремно антисрпско и сецесионистичко опредељење више генерација Албанаца. Комунистичке власти донеле су одлуку да се забрани повратак Срба на просторе КиМ коју ће Скупштина потврдити. Тада започиње непрекидни притисак на Србе да се иселе са простора КиМ. Непосредно наком демонстрација у Приштини 1981. запаљен је конак Пећке Патријаршије. Терористички акти и сепаратистичко удруживање Албанаца заташкавају се на највишем партијском/државном нивоу, упркос алармима и апелима Државне безбедности, тадашњег епископа рашко-призренског Павла и многих других – поменимо овде само ноторну "Призренску лигу". Доласком Слободана Милошевића на власт, положај Срба се није поправио, нарочито не оних који га нису подржавали. Његова диктаторска политика (која је била иста и у Београду као и на Косову) 1997. године довешће до оружаних сукоба који се завршавају бомбардовањем ... Овде намерно нисмо говорили о боју на Косову 1389., остављајући то за неку другу прилику. Данас се (а заправо одавно) у овај линеарни след догађаја укључују Западне силе крунишући све наведене догађаје са својом подршком независности Косова. Зато не можемо да не видимо сличност или чак једнакост између нових и старих савезника исламизираних Албанаца који живе на Косову. Свака част на критеријуму интереса, који се истиче као главни и високоумни модерни бизмарковски циљ, ''јеванђеља'' по Макијевелију, међутим ми желимо да живимо и да постојимо на један други начин, који зна да ''коме закон лежи у топузу, трагови му смрде нечовјештвом''. Док над Приштином светли ватромет, у тами КиМ остаје Богородица Љевишка, Призренска богословија (у којој је за време I светског рата сакривена стајала круна нашег краља), разрушена крстолика гробља, расељени људи – то, изгледа, свет поздравља. Ми то не можемо поздравити. Но и поред тог разочарења не оправдавамо оне који су то осећање каналисали у бес. Од зла, добра бити не може, то треба да знају сви и позивамо све да се придржавају тога јер бес није осећање блиско Богу. И онда када су ишли у рат хришћани то нису чинили са осећањем беса, нити страха него по оној речи да ''од ове љубави нема веће него да ко положи живот свој за ближње''. Напротив, разочарење не сме прећи ни у бес ни у тугу. Морамо наставити даље, знајући да добар борац уме да прима ударце и тако побеђује. Нека би дао Бог да овај пораз буде темељ нашег покајања и смирености пред Богом, нашег преиспитивања и поновног изграђивања као живих чланова Цркве и учесника литургије. Црква другог човека никада не види као непријатеља него увек као могућност. Тако и ми у албанском становништву Косова видимо једну нову могућност и потребу да КиМ схватимо на један дубљи и аутентичнији начин него што смо то до сада чинили, трудећи се да у свакоме ближњем видимо светињу. Амин. 17.02.2008. У име Светосавске омладинске заједнице Архиепископије београдско-карловачке Мијо Анђић секретар
