Politika http://www.politika.co.yu/pogledi/Nebojsha-Katic/SNAGA-MALIH-CILJEVA.sr.html
Небојша Катић СНАГА МАЛИХ ЦИЉЕВА За ову врсту промена није неопходна спољна подршка, савезништво, ни резолуције ових или оних Западне државе обавиле су операцију „Косово” онако како то најчешће раде када су Срби и српски интереси у питању – без анестезије. У стању шока, Србија се одувек понаша на предвидив начин и своју тешку позицију учини још гором. Српски непријатељи и „пријатељи” немају бољег савезника од ирационалности српских политичара. „Нека буде што бити не може”, свакако је сјајна поезија, али је лоша политика. У тој ирационалности нема мудрости, али има политичке вештине која није за потцењивање. Тактичка вештина српских политичара у вези је са избором стратешких циљева, који су често уопштени до баналности или до милозвучне фразе. Улазак Србије у Европску унију може да буде у најбољем случају опредељење, али не може да буде циљ. Да би нешто постало политички циљ, оно мора бити мерљиво, дефинисано и ограничено у времену. Пут у Европу дефинисан овако без рока, како то српски политичари раде, само је плоча коју могу вртети од сада до вечности. Политичари воле овакву врсту циљева, јер их не обавезују, успех им је тешко мерљив, а и ход у месту може да се прикаже као кретање. Другу врсту циља представља борба за очување Косова и Метохије у саставу Србије. Циљ је величанствен, кореспондира са српским бићем и митом – само је Голијат достојан непријатељ српском Давиду. Како је и пораз против Голијата победа, неуспеха нема, па нико, ни симболично, не мора да прихвати одговорност за пораз којег нема. Било какво проблематизовање циља или указивање на реалност, чин је велеиздаје. Величина циља је тако монументална, да у његовој сенци вену сви други „мали” циљеви, или бар постају тривијални. У тој реторичкој равни, немогуће постаје могуће. Генерација која је јуче изгубила оно што је имала, уверава себе и свет да ће колико сутра успети да врати оно што више нема, само ако јој се да још мало времена. Наша генерација покушава да иза зида тврдоглавости сакрије од себе да је потучена до ногу и одбија да затражи опрост од својих предака и милост од својих потомака. Последњи је час да се Србија суочи са собом и својим поразом, да престане да га негира, да извуче закључке и покуша да формулише нове, реалистичне циљеве. Они можда неће бити величанствени и неће бити твар од које се прави поезија, али би могли да помогну да се створе генерације које ће можда бити боље и успешније од ове – трагичне и губитничке. Некоме се мора оставити у аманет да исправља наше грешке и настави ово ново, светско „ћерање”, али вештије и умније од нас. Тренутак је да се велики епски циљеви разбију на мале и остварљиве циљеве и да се стрпљиво чека нова прилика, ако је буде. Српској јавности ће у таквом контексту бити омогућено да успех својих политичара мери егзактније, и зато много строже. То би могао бити и почетак смиривања српске политичке сцене. Да предахну од великих тема, наше вође би Србију макар могле да утеше неким малим захватом у оне „неважне” сфере, а све успут и у паузи. Свеједно је одакле ће кренути – листа је предугачка, али нека крену. Први циљ српске политике данас је да се окрене својој деци и да овој, помало изгубљеној генерацији, поврати осећање смисла. За почетак, омладини би се у центар живота морале вратити породица, књига и библиотека, рад и учење. Кафићи, видео-игрице, спонзори и силикони не воде никуда, или воде тамо куда не треба ићи. За ову врсте промене, млади морају добити подршку и нове узоре, а друштво мора да мења систем вредности. Подједнако важан „мали” циљ би могао бити и пројекат „прављење пристојног друштва”. Примитивизам, бахатост и дивљаштво морали би да се протерају из медија, из политичког живота, са улице или друма. Из такве државе и друштва, све што је пристојно можда и неће пожелети да оде, а можда ће се понеко чак и вратити. Само тако ће Србија задобити и повратити не само поштовање других, већ и самопоштовање које је одавно изгубила. За ову врсту промене није неопходан новац (економски циљеви се овде намерно не помињу). Потребно је само да друштво себи призна да је на ивици провалије и да сагледа дубину понора. За ову врсту промена није неопходна спољна подршка, савезништво, ни резолуције ових или оних. Овакви „мали” циљеви не стављају Србију пред дилему Исток, Запад, или нешто између. Све то Срби могу да ураде сами, ако то желе и ако елита за то има снаге. Није потребно ништа више него прихватити додељену улогу и одиграти је савесно и ваљано – да ђаци буду ђаци, професори – професори, родитељи – родитељи, држава – држава. Није лоше сетити се данас познате молитве чије се право порекло не зна: „Господе, дај ми снаге да променим оно што се може променити, понизности (храбрости) да прихватим оно што се не може променити и мудрости да разликујем прво од другог”. Финансијски консултант и публициста Небојша Катић [објављено: 26/02/2008]
