intervju: Mira Marković
Moja istina Slobodan je prihvatio da ode u zatvor jer je izaslanik Vlade Srbije Čedomir Jovanović rekao da će nas sve u kući pobiti ako do toga ne dođe! Moj suprug je bio podlo ucenjen! Mira Marković, supruga Slobodana Miloševića, u ekskluzivnom intervjuu priča o danima samoće koje provodi u Rusiji, deci, Miloševićevoj predaji, poternici koju je za njom i sinom Markom raspisalo Ministarstvo pravde, progonu u vreme akcije „Sablja“, Kosovu... U drugom delu intervjua koji objavljujemo sutra, Mira Marković govori o zabludama i stranputicama jugoslovenske i srpske politike u poslednjih 20 godina i, na kraju, o svom suprugu. Šta vam u Rusiji najviše nedostaje, a nalazi se u Srbiji? - Daleko od moje zemlje najviše mi nedostaje Marija. A u Srbiji mi nedostaju Srbija, Marko i Milica, moja kuća, moji drugovi, moj život. Koliko često kontaktirate sa ćerkom, o čemu razgovarate? - S Marijom se čujem svakoga dana i razgovaramo čitavog dana. Znamo kako izgleda dan njoj i meni. Gde smo bile, s kim se videle, s kim razgovarale, kako smo se obukle, šta smo čitale, kada smo se probudile, koliko smo same... Razgovaramo i o svemu drugom, pojavama i ljudima. Šta je dobro, pametno i savremeno u ovom vremenu i u svetu u kome živimo. I obratno. Kao i o ljudima, ko je pošten, razuman, hrabar i lep. I ko je koristoljubiv, glup, kukavica i ružan. Prilično smo pravedne, malo smo nemilosrdne kad se radi o personalnim ocenama. Ona više nego ja. Prebacuje mi da sam nju i Marka pogrešno vaspitala tvrdeći da su ljudi dobri i da svakom treba pomoći, oprostiti i zaboraviti. Navela sam svoju decu u ranom detinjstvu da tako misle i zbog te zablude, kojoj sam i dalje sklona, svi imamo nevolja. To mi prebacuje svakog drugog dana, ljuta na mene, ali i na sebe, što ne može da se „izleči“ od posledica mog pogrešnog ubeđenja da je ljudska plemenitost široko rasprostranjena. Na događaje u proteklim godinama gleda u celini, ali i u mnogim detaljima kao i ja. Razlikujemo se u pogledu njene čvrste odluke da ne živi više nikada u Srbiji i moje čežnje da budem tamo. Kao i po karakteru i manifestaciji ogorčenosti na događaje i ljude. Ona smatra da je Srbija odgovorna za ubistvo njenog oca i rasturanje naše porodice po svetu. To je u krajnjoj liniji istina, ali ja za tu istinu nalazim mnogo složenih objašnjenja kojima ona nije sklona. Pretpostavljam da sa sinom Markom češće kontaktirate? - Prošlo je osam godina od kako je Marko otišao iz Srbije. On je sin kakvog bi svaka majka želela da ima i čovek kojim bi svaka zemlja mogla da se ponosi. Par pitanja i o poternici koju je Ministarstvo pravde izdalo za vama i vašim sinom. Da li možemo jednom za sva vremena da stavimo tačku na slučaj dodeljivanja stana dadilji vašeg unuka, odnosno na prozivke koje se svake godine aktiviraju o Vaskrsu, a tiču se ubistva Slavka Ćuruvije? - Ni Marko ni ja nemamo nikakve sukobe sa zakonom. To sam već toliko puta izjavila za ovih osam godina da više nema smisla da tu izjavu obrazlažem. U zemlji nadležni za zakone znaju da je to tačno. Progon dece i mene je počeo odmah posle hapšenja mog muža, a eskalirao je za vreme „Sablje“. Vlast koja je smislila i realizovala tu akciju raspisala je poternicu za nama pripisujući nam krivice koje nismo imali. Ta vlast je uhapsila 12.500 ljudi i danas većini plaća odštetu za poniženje kome su bili izloženi, za činjenicu da su bili u zatvoru bez razloga. U to vreme naš progon je mogao da se pripiše „naporima“ da se život i borba Slobodana Miloševića u Hagu ugroze. Borba nije bila ugrožena, život jeste. U tome se uspelo. Ne vidim zašto sada, kada njega nema, a vlast se prilično personalno promenila, nije okončan progon moje dece i mene koji je kreiran u „Sablji“. NJega ne može više ništa da boli. A ja, kao levičarka i Jugoslovenka, prisutna sam još samo u svojim knjigama. KOSOVO JE IZGUBLJENO KAD JE NAPRAVLJEN „BONDSTIL“ Kako gledate na očigledno otimanje Kosova koje se upravo odvija? Mnogi će razloge za tako nešto potražiti u pogrešnoj politici prema južnoj pokrajini u poslednjih pedesetak godina. - Kosovo je izgubljeno 2001. kada je napravljena američka vojna baza „Bondstil“, kada je odlukom većine u Saveznoj skupštini amnestirano i iz zatvora pušteno 6.000 albanskih terorista kao političkih neistomišljenika i kada su kasnije, posle izbora na Kosovu, formirane sve institucije vlasti. Ovog 17. februara, kada je proglašena samostalnost Kosova, bila je samo priredba. Svečanost povodom „uspeha“ kosovskih Albanaca koji su postigli u prethodnim godinama. Ne vidim zašto su se u Srbiji svi uzbudili tada. Trebalo je da budu uzbuđeni sedam godina ranije. Pogrešna politika u vezi s Kosovom je vođena od donošenja Ustava 1974, kada mu je, kao i Vojvodini, data velika autonomija, a srpskom narodu na Kosovu pripisana nacionalistička sklonost da ugnjetava Albance, tačno do druge polovine osamdesetih, kada je novo i mlađe rukovodstvo Srbije, na čelu sa Slobodanom Miloševićem, promenilo Ustav Srbije u delu koji se tiče autonomije pokrajina, čime je zaustavljeno nasilje nad Srbima. OSEĆALA SAM SE PLAVOM Zbog čega ste se odlučili na tako radikalnu promenu imidža i ofarbali u plavo? - Osećala sam se plavom. Zato. Kako je sada vaše zdravstveno stanje posle bolesti i operacije? - Bila sam bolesna, provela sam 17 dana u bolnici. Sada se oporavljam. Veoma teško mi je palo to vreme. Rusija je nedavno potvrdila da vam je omogućila dobijanje azila. Da li je to posledica dogovora koji je napravljen prilikom predaje vašeg supruga? - Nije bilo nikakvog dogovora. Nikada nisu razjašnjene sve okolnosti pod kojima se vaš suprug predao. Šta vam je obećano, šta jeste, a šta nije ispunjeno? - Pa, biće razjašnjeno... Ali to ću razjasniti ja, a ne oni koji su ga uhapsili i ubili. Prihvatio je da ode u zatvor jer je izaslanik Vlade Srbije Čedomir Jovanović rekao da će nas sve u kući pobiti ako on ne pristane da ode u zatvor! U kući je bilo oko 50 ljudi - drugovi, prijatelji, osoblje rezidencije, Marija i ja. Bio je podlo ucenjen! Tom prilikom mu je donet dokument koji su potpisali predsednik Jugoslavije Vojislav Koštunica, predsednik Srbije Milan Milutinović i predsednik Vlade Srbije Zoran Đinđić, u kome mu se garantuje da neće biti izručen nikakvom sudu van zemlje. Da li se u tom dokumentu nalaze još neke garancije? - Nama je garantovana imovinska i lična bezbednost porodice i dalji boravak u rezidenciji, kao i mogućnost da možemo da posećujemo Slobodana svakog dana u zatvoru. On je isporučen sudu van zemlje i ubijen. Naša lična i imovinska bezbednost se završila progonom. Iz rezidencije nas niko nije iselio. Sami smo se iselili, Milica, Marko i ja, kada su počeli da nestaju struja, voda i grejanje. Jedino smo nas troje i ja mogli da dolazimo u zatvor svakoga dana dok je bio u Beogradu. Do velikog mitinga ispred zatvora 16. juna mogli smo da sedimo blizu njega. Posle tog mitinga, za koji je rečeno da sam ga ja organizovala, meni je zabranjeno da sedim blizu njega. Tvrdite da ste prognani. Od koga i zašto? - Od pameti koja je smislila taj užas. Saznaće se sve jednog dana. Kada vas pitaju od čega živite, ironično odgovarate da „topite zlatne poluge“. Od čega zaista živite? - Pa, ostajem pri tim polugama. Neka služe na čast onima koji su ih izmislili. To sa našim bogatstvom je jedna prilično banalna projekcija. Da smo se obogatili misle oni koji bi to uradili da su bili na našem mestu. I ne mogu da zamisle da na tom mestu mi nismo. Da nemamo i nikada nismo imali novac ni u jednoj banci na svetu. Jednostavno, nismo iz te priče. Ranije ste govorili da vas je pokrao svako ko je mogao. Na koga tu mislite? - I sada tako govorim. Ta naročita vrsta nemorala koju nisu izbegli ni nama veoma bliski ljudi zahteva i odgovarajuću javnu reakciju s moje strane. Detalji u vezi s tim koji bi išli u susret radoznalosti niže vrste neće stići od mene. Šta će se dešavati s vašom imovinom u Beogradu i Požarevcu? Da li možda planirate da prodate nešto od toga? - Ne smem ni da mislim na kuću, na malog Marka, na sve što se tamo nalazi i što volim. Kada bih stalno razmišljala o tome ne bih bila živa. Pratite li političku scenu u Srbiji? - Malo sam u mogućnosti da pratim političku scenu u Srbiji kada je reč o izbornim situacijama. Ono što me tamo interesuje su društveni procesi, ekonomske, socijalne i kulturne prilike, lice sutrašnjeg dana u koji te prilike vode. U koga ste najviše razočarani, a u koga polažete najveće nade sa političke i medijske scene? - Ni u koga nisam razočarana. Svi su ono što sam mislila da će biti. Odnosno, niko me nije iznenadio. Pratite li podršku koju politika vašeg supruga i dalje ima u javnosti? - U načelu, ta podrška je u skladu s njegovom politikom, lepa je i moralna. Ona, pre svega, treba da se odvija u njegovoj partiji, ali, razume se, i van nje, tamo gde je ima. Zapazila sam i pokušaje, doduše ne velikih razmera, nekih njegovih daljih saradnika, ali i nekih koji to nisu bili, samo su mu se iz daljine divili, da sebe danas prikažu jedinim sledbenicima njegove politike. Tu politiku nisu ni onda najbolje razumeli, a i da jesu, ne raspolažu potrebnim znanjem, rečnikom, odgovarajućim izgledom, moralnim svojstvima i duhovnom elegancijom da bi je interpretirali, odnosno da bi je ekskluzivno zastupali, a pogotovo bili njegovi naslednici. Uostalom, njihov motiv i nije afirmacija Slobodanove politike, već beskrupulozni karijerizam, mogućnost da se politički instaliraju i materijalno profitiraju pomoću njegovog imena jer pomoću sopstvenog ne mogu mnogo ili ne mogu ništa. NJihova istupanja u javnosti su motivisana namerom da prevare Slobodanove istomišljenike. Ta manipulacija dolazi sa strane sa koje je ni Slobodan ni ja nismo očekivali. Pošteni i nekoristoljubivi sledbenici i istomišljenici mog muža bi trebalo da otvore oči javnosti, da pokažu prstom na ljude koji koriste njegovo ime na način na koji nikad ne bi smeli da je živ. Da li vodite dnevnik o svemu što vas je u životu u poslednjih 20 godina zadesilo? - Dnevnik ne vodim, mada bih veoma volela. Ali, nikada nisam uspela u tome. Nisam umela da se odlučim da li da pišem o događajima ili o svom doživljaju vremena i prostora u toku dana. Jedno i drugo nisam umela da pomirim. Ovom drugom sam bila bliže. Ali, šta bi onda bilo sa događajima? Ne bi imalo smisla da ih ignorišem. Tako sam i odustala od dnevnika. Naravno da ću napisati knjigu o svemu. Ali ne memoare. To niti volim da čitam, niti umem da pišem. Ali jednu knjigu divnu, drugačiju, o svemu, to svakako. U međuvremenu, ovih dana izlazi nova koja će se zvati „Pre i posle“. Verujete li da će doći dan kada ćete se vratiti u Srbiju? - Dugo sam verovala. Ima dana kada više ne verujem. Prošlo je pet godina... Sutra: Mira Marković o Slobodanu Miloševiću, kao i o zabludama i dobrim stranama politike devedesetih Autor: Saša M. <http://www.glas-javnosti.co.yu/autor/177> Stajić http://www.glas-javnosti.co.yu/ [Non-text portions of this message have been removed]
