*Aleksandar Pavić * Ministarstvo američkih spoljnih poslova u Srbiji
Tokom poslednjih godina jedan broj posmatrača srpskih političkih prilika iznosio je tvrdnje po kojima su ljudi iz dela vladajućih struktura u Srbiji u četiri oka, iza zatvorenih vrata, "molili zapadne zvaničnike da nam skinu kosovski teg oko vrata". Razume se, ti isti zvaničnici su u javnosti pričali sasvim drugu priču, tj. da je "Kosovo sastavni deo Srbije", da "Kosovo nikad neće priznati", itd. Među osumnjičenim za takvo ponašanje bio je i sadašnji ministar spoljnih poslova Vuk Jeremić. Između ostalog, izneta je i pretpostavka da je njegovo ponašanje bilo glavni povod za ostavku Leona Kojena na mesto savetnika predsednika Republike kada je obelodanjeno da se, mimo znanja pregovaračkog tima za Kosovo i Metohiju, čiji je Kojen bio kopredsednik, tajno pregovaralo sa austrijskim zvaničnicima na temu "kreativnih rešenja" vezanih za prihvatanje Ahtisarijevog plana. Mada ne postoje konkretni dokazi za iznete tvrdnje, politika Ministarstva spoljnih poslova u vremenu nakon jednostranog proglašenja kosovske "nezavisnosti" daje posredne dokaze za takve i slične tvrdnje na račun ministra Jeremića. Politika "oštrih protesta" i privremenog povlačenja srpskih ambasadora iz zemalja koje su priznale kosovsku "nezavisnost" zapravo je vrlo vešto usmerena na postizanje upravo efekta suprotnog od deklarisanog. Takva politika u stvari ohrabruje i druge države da priznaju "nezavisno Kosovo", jer "srpski odgovor" te države zapravo ne košta ništa. Niti to pogađa njihove trgovinske veze sa Srbijom, niti ih prekid odnosa tera na polaganje računa sopstvenoj javnosti o tome zašto se njihova vlast rešila da: 1) prekrši međunarodno pravo; 2) prizna najkriminalniju "državnu tvorevinu" u istoriji međunarodnih odnosa; 3) širom otvori put prodoru radikalnog islama u srce Evrope; i 4) za ljubav narko-terorista, trgovaca ljudi i ljudskih organa i mudžahedinskih logističara pokvari veze sa demokratskom Srbijom. S druge strane, takva politika je neposredna uvreda svim onim zemljama koje iz sopstvenih ili čisto načelnih razloga ne priznaju "nezavisno Kosovo", jer se, de fakto, one ne tretiraju na drukčiji način od onih koje su "legle na rudu". Politika ministra spoljnih poslova je zapravo mig drugim zemljama da priznaju Kosovo i Metohiju. Em neće imati posledice sa srpske strane, još će steći i po koji poen kod Velikog prekookeanskog brata, em će čak moći da se nadaju bar kojoj mrvici učešća u nelegalnim i polulegalnim "poslovima", čije je središte "nezavisno Kosovo". S druge strane, ovo ponašanje je i znak našim sadašnjim prijateljima da se ubuduće mnogo ne trude oko nas. Jer bratski Rusi i podmukli nepodnošljivo "kooperativni" Slovenci imaće jednak tretman (u stvari – ne: Slovenci, pošto su pokupovali dosovsku "elitu" na vreme, imaju superioran tretman). Dakle, suprotno poznatoj američkoj poslovici, "besplatni ručak" ipak postoji. Služi se svakog dana onima koji ne žele dobro Srbiji (i samo njima) u ulici Kneza Miloša 24–26, u Ministarstvu spoljnih poslova, pod domaćinskim pokroviteljstvom sadašnjeg gospodina ministra. S tim što ceh te velikodušnosti plaćaju oni čiji poreski novci treba da plaćaju ministra Jeremića da zastupa nacionalne interese. Ali možda mu je trebalo precizirati prilikom podnošenja zakletve: nacija čije interese treba da čuva zove se srpska nacija. Tek da ne bude zabune, kao što postoji sad, kada na tom mestu, opet po rečima nekih drugih posmatrača, zapravo imamo ministra američkih spoljnih poslova u Srbiji. O srpskom trošku. Nešto kao "privatizacija" Sartida. Nesreća ljudi kakav je američki ministar u Srbiji je to što, ne ceneći istoriju, ne cene ni to kako će se jednog dana i o njima pisati. Reč "izdaja" će biti neprimerena, jer može se izdati samo nešto do čega vam je prethodno stalo. Tako da će pre biti "izdaja" ako ministar počne da radi nešto što nije u interesu (sadašnje) Amerike, a za ministra će se već naći nešto prikladnije. Jedan Vuk se već ovekovečio u desetercu. 20. 3. 2008. www.nspm.org.yu [Non-text portions of this message have been removed]
