http://www.blic.co.yu/blog_article.php?id=150
Slobodan Vladušić
Unutrašnji organi ili svaki je Srbin samousluga
Slobodan Vladušić <http://www.blic.co.yu/blog.php?id=208> 29.03.2008 |
09:06
Mučno je razmišljati o trgovini ljudskim organima nealbanskog, uglavnom
srpskog porekla na Kosovu. Mučno, jer verovatno ni to nije tema koja ima
konsenzus u srpskom tzv. biračkom telu, jedinom telu koje je lišeno
unutrašnjih organa. Bez sumnje, ima onih koji će tvrditi da mi nemamo
moralno pravo da se bavimo tim pitanjem. Ako je to tačno, onda bez
sumnje, nemamo moralno pravo ni da samostalno raspolažemo našim
unutrašnjim organima. Jer mi smo u tom smislu hladnjaci: dođeš, otvoriš,
uzmeš i odeš. Ne moraš čak ni da platiš.
Razmislimo logički: verovatno ti oteti Srbi nisu bili ni urbani, nisu
bili ni informatički pismeni, možda su slušali narodnu muziku,
najstrašniji turbo folk. Doduše, možda su želeli samo da normalno žive,
da im niko ne babra po unutrašnjim organima, ali bože moj, ipak su to
pripadnici jednog zaostalog, divljeg plemena, ah da, ni Mladić nije
isporučen, pa sa kojim onda pravom očekivati da oba plućna krila budu na
svom mestu.
Eto, problem je rešen.
A možda, ipak, nije ni rešen. Hajde da stvari postavimo ovako: Srba na
Kosovu je sve manje, pa je izvoz organa doveden u pitanje. Kako pomoći
tzv. “kosovarima”? Pa jasno, omogućiti im pristup sirovinama, tj novim
Srbima, ili još bolje, svim građanima Srbije. Nema potrebe da se građani
ove zemlje spaljuju na lomačama, kako predlažu izvesni politički
subjekti, jer se na taj način kvari i ono jedino vredno u njima –
njihovi unutrašnji organi. Neka ih umesto na lomaču odvedu u prihvatne
centre tzv. “kosovarskih” humanitarnih misija koji će im stručno
izvaditi po koji unutrašnji organ, u zavisnosti od potreba, a nikako
preko toga, da bi ih potom ljubazno otpratili kući ili tek potom spalili
na lomači, ukoliko vađenje organa nisu preživeli. Važno je, međutim, da
se što pre donese neki zakon, recimo "Zakon o unutrašnjim organima", u
kome će se konačno već jednom raskrstiti sa arhaičnom predrasudom da
unutrašnji organi pripadaju telu u kome se nalaze. Naprotiv, pripadaju
onome ko ponudi više ili ko je jači, zar ne, pa šta se onda bunite!
Takođe, veoma je važno da prilikom vađenja organa “darodavci” (a kako ih
drugačije nazvati!) budu pod anestezijom, da instrumenti kojima se vrši
“daroprimanje” budu dezinfikovani kako ne bi došlo do sepse, da
“daroprimači” budu stručno osposobljeni i slično. Jer bez međusobnog
poverenja, nema ni saradnje.
I tada će konačno na Balkanu poteći med i mleko.
A možda i miro.
