-------- Original Message --------
Subject: Novi nasrtaj UNESKO-a na srpske svetinje na Kosovu i Metohiji
Date: Thu, 08 May 2008 15:11:44 t0100
From: Eparhija rasko-prizrenska i kosovsko-metohijska
<[Е-ПОШТА
ЗАШТИЋЕНА]>
Reply-To: [Е-ПОШТА
ЗАШТИЋЕНА]
To: [Е-ПОШТА
ЗАШТИЋЕНА]
08. мај 2008.
Извор: Епархија рашко-призренска и косовско-метохијска
НОВИ НАСРТАЈ УНЕСКО-А
НА СРПСКЕ СВЕТИЊЕ НА КОСОВУ И МЕТОХИЈИ
У Епархији рашко-призренској са неверицом и резигнацијом примљена је
вест да УНЕСКО припрема нови поход на српске светиње на Косову и Метохији.
УНЕСКО је познат по свом неславном деловању на Косову и Метохији у
протеклих неколико година, почев од доласка међународне заједнице 1999.
године. Већ са слањем првих мисија на Косово и Метохију и издавањем
званичних Извештаја са њихових обилазака, као и са активностима које су
следиле, УНЕСКО се отворено и недвосмислено ставио на страну шиптарске
побуњеничке мањине, потпирујући тако и подржавајући њихове безаконе
тежње за одвајањем дела територије државе Србије.
Читава активност УНЕСКО-а била је карактерисана тежњом да се брига о
српској културној баштини на Косову и Метохији изузме из руку српског
народа и његових институција и пренесе у надлежност шиптарских
институција из Приштине. Овај процес био је праћен истовременом
тенденцијом преименовања српске културне и духовне баштине у „косовску“,
„косоварску“, „византијску“, „балканску“ као и издавањем разноврсног
пропагандног материјала и публикација (пласираног и на међународним
конференцијама, које је организовао УНЕСКО, као и друга агенција
Уједињених Нација – УНМИК), који је износећи неистините и фалсификоване
чињенице, лажно приказивао српску културну баштину као шиптарску,
католичку, у сваком случају само не оно што заиста јесте – српску.
И бледи покушаји извођења рестаураторских радова од стране УНЕСКО-вих
експерата на терену, попут активности на Богородици Љевишкој у Призрену,
доживели су потпуни фијаско, и потврдили да се ради само о манипулацији
и политички мотивисаним акцијама, које треба да потпомогну процес
одузимања српске баштине из руку српског народа и што безболнијег
преузимања ове баштине од стране шиптарских институција из Приштине
(након 17. фебруара 2008. у потпуности безаконе творевине), са циљем
формирања новог стања у овој области у фантомском „независном Косову“.
Понашање УНЕСК-а било је потпуно усклађено са општом политиком тзв.
међународне заједнице (уствари неколицине западних земаља), чије су
активности још од припреме за бомбардовање и бомбардовање Србије 1999.
године, па кроз све протекле године кроз међународну управу у лицу
УНМИК-а и КФОР-а, на челу са њиховим шефом одн. командантом, биле
усмерене ка унапред од њих утврђеном циљу – комадању Србије и одвајању
од државе чланице УН интегралног дела њене територије.
Један од последњих примера тога је склапање безаконог споразума између
УНЕСКО-а и УНМИК-а јануара 2007. о предузимању активности на
рестаурацији и конзервацији српске културне баштине на Косову и
Метохији, са новцем који је обезбедио Стејт Департмент, без икаквог
консултовања или укључивања власника и чувара српских светиња.
Незахвалну улогу у тим процесима, нажалост, одиграла је својевремено и
мисија Србије при УНЕСКО-а у Паризу.
Какве би историјске последице тако бесраман чин одузимања културне
баштине од једног народа имао на идентитет, биће и опстанак на
историјској позорници, у овом случају, српског народа, није тешко
замислити. То је свесни и прорачунати удар на саме темеље духовности и
бића српског народа, на оно чиме је он препознатљив у историји, и што га
је очувало и провело кроз све Сциле и Харибде овога света.
С обзиром да УНЕСКО и поред многобројних до сада покушаја спровођења
поменуте политике на Косову и Метохији, у домену бриге о културној
баштини, није успео да освоји значајнији простор, сведоци смо најновијег
похода ове међународне агенције на српско културно и духовно наслеђе,
овај пут уз ангажовање стручних и финансијских ресурса из Русије, који
би деловали у оквиру програма и планова УНЕСКО-а. Сагласно објављеним
информацијама планирано је укључивање „руских архитеката, грађевинских
инжењера и историчара уметности“ и обезбеђивање „неопходних
организационих ресурса“, који би деловали у оквиру пројеката Унеска.
Епархија рашко-призренска, подсећајући на фијаско процеса обнове у
оквиру Меморандума, на његову погубност како са политичког аспекта, тако
и на неприхватљиве пропусте са извођачко-стручне стране, изражава
одлучно противљење најновијој замисли УНЕСКО-а и покушају заобилажења
утврђене процедуре, са циљем реализације својих програма у сада
„независном Косову“, и остаје доследна своме, до сада већ много пута
израженом ставу, да се било какав процес обнове светиња Епархије
рашко-призренске и укључивање међународних институција у обнову, може
реализовати само на принципима и начелима усклађеним и дефинисаним са
Епархијом.
Досадашње искуство покушаја продора УНЕСКО-а у област заштите српске
културне баштине на Косову и Метохији, и модели њиховог ангажовања, не
могу бити добра препорука за будућу сарадњу у овом домену.
Прес Одељење Епархије рашко-призренске
