Ustati ili leći – pitanje je sad
Treba biti pošten i priznati da su bili poprilično u pravu svi oni koji su govorili da Kosovu treba dati nezavisnost – pored ostalog – i zato što su kosovski Albanci «spremni da naprave ozbiljne probleme» ukoliko se ne udovolji njihovim zahtevima, dok se, s druge strane, Srbi neće previše buniti, a pogotovo neće biti u stanju da tim povodom bilo šta ozbiljno preduzmu. “Treba ih pustiti da se malo istutnje”, rezonovali su u Briselu i Vašingtonu. Posle ćemo im već poturiti neku “šargarepu” ili kakvu sličnu povrćku, ili neku šećerlemu u vidu “otvaranja perspektive za otpočinjanje procesa za postepeno ukidanje viza”. I još ih, po mogućstvu, ubaciti u novu predizbornu kampanju, zavaditi, podeliti, posvađati – i stvar će da legne. Uostalom, ne kaže se bez razloga “Svako čudo za tri dana”. A to pogotovo važi u današnje vreme, kada se pred našim očima i u našim životima neprestano ređaju i smenjuju svakojaka čuda i nevolje. Ova strategija koja računa na nacionalni zaborav i postepeno potiskivanje kosovske nepravde iz kolektivnog pamćenja bila bi verovatno još i uspešnija da je sprovođena sa malo više takta i sa manje žurbe. I da praktično odmah posle 17. februara put Srbije nisu krenuli pritisci i “prijateljska” upozorenja Havijera Solane i Olija Rena u kojima je poručivano kako “posle izvesnog perioda razumljive ljutnje, Srbija mora da okrene stranicu, ostavi iza sebe nacionalističku prošlost i okrene se evropskim integracijama“. Uz istovremene pohvale na račun kosovskih Albanaca zato što se, kako ovih dana reče drugi čovek američkog Stejt departmenta Nikolas Berns «ponašaju dostojanstveno i ne reaguju na srpske provokacije». Osam godina je srpska politika snishodljivo do mazohizma, da ne kažem – do imbecilnosti, sprovodila sve što joj se zatraži ili naredi sa zapada. Pustili smo iz zatvora hiljade pravosnažno osuđenih Albanaca, poništili presude protiv čelnika NATO pakta i vodećih zapadnih zemalja, uništavali sopstveno oružje, “reformisali” vojsku i smenjivali doslovno sve ratne komandante koji su učestvovali u odbrani zemlje. I, konačno, kao na tacni, izručili Haškom tribunalu kompletan vojni i politički vrh države. I pri tom gledali kako se zbog “nedostatka dokaza” u Hag ne pozivaju, ili se iz Haga trijumfalno vraćaju, osvedočeni albanski ili muslimanski zločinci i teroristi. Zato su sve priče o tobožnjem “kvarenju imidža” i “pogoršavanju našeg međunarodnog položaja” povodom nedavnih događaja u Beogradu, Severnoj Mitrovici i još nekim gradovima smešne upravo onoliko koliko su i besmislene. Da su nas iole poštovali i uvažavali, ne bi nam činili to što čine. Ne bi nas bombardovali, ne bi kršili međunarodno pravo i ne bi u svakom sporu podržavali naše protivnike i po svakom pitanju zauzimali stav koji je suprotan našim državnim i nacionalnim interesima. Ambasade, razume se, ne treba paliti. A još manje lomiti semafore i razbijati izloge stranih firmi. (Ambasadore zemalja koje su priznale nezavisnost Kosova jednostavno je trebalo ljubazno zamoliti da sami napuste zemlju, a odnose sa tim zemljama smanjti na niži nivo – pri čemu je odnose sa ponekima od onih koji su se u tome najviše isticali trebalo i sasvim prekinuti.) Dakle, nasilje treba u principu izbegavati, ali ne zbog, tobože, “kvarenja imidža” i navodnog “pogoršavanja srpskih pozicija u borbi za Kosovo”. Ne, gospodo, ako su nas poslednje dve decenije ičemu naučile, onda je to upravo ova gorka pouka. U ovom svetu, računa se i ceni samo sila – vojna, ekonomska, finansijska, demografska, simbolička, psihološka… I zato one beogradske paljevine zbog kojih je po našim medijima proliveno toliko krokodilskih suza, paradoksalno, mogu biti čak i od neke koristi. Neće to, naravno, promeniti stav većine zemalja koje su Kosovo priznale, ili se spremaju da to učine. Ali će nam možda pribaviti bar malo respekta, pa onda i priliku da u javnosti tih zemalja makar nešto glasnije odjeknu i srpski stavovi. Ko ne poštuje sebe, sigurno neće biti poštovan ni od drugih. A ovoj državi, imeđu ostalog, nedostaje i malo više upravo tog elementarnog samopoštovanja. Naravno da “niko u Srbiji nije protiv EU”, kao što nas ovih dana ubeđuju iz DSS-a. I da niko u Srbiji – dobro, nije baš niko – nije spreman da prizna nezavisnost Kosova, kao što tvrdi DS. Dakle, na prvi pogled, sve je divno i krasno, a Srbija u ovim teškim trenucima prosto puca od sloge i nacionalnog konsenzusa. Ali problemi nastaju na drugom koraku. To jest, onda kada treba konkretno odgovoriti koliko se daleko može, treba i sme ići – i čega je ko spreman da se odrekne zarad jednog ili drugog cilja. Zato hajde da se ne obmanjujemo. Između DS-a i DSS-a (kao i SRS, SPS, LDP… a bogme i unutar čitave naše javnosti) postoje ogromne i nepremostive razlike u tom pogledu. Jedni su za to da se odmah prihvati sve što zapad traži, drugi bi da se Kosovo brani svim sredstvima i po svaku cenu, a treći su, opet, za nešto “između”. Sve u svemu, priča o današnjoj Srbiji, Kosovu i Evropi može se možda najbolje predstaviti pomoću jednog starog vica. Onog u kojem petao juri dve koke oko bunjišta, i jedna od njih, sva zadihana, posle nekog vremena kaže drugoj: “Ja ću da stanem, ne mogu više”. A druga na to odgovara – “Ja ću da optrčim još koji krug, da ne pomisli da sam laka ženska”. (Doduše, teoretski gledano, pored ovih postojale su još dve mogućnosti - da se odmah mirno predaju i legnu, ili da pokušaju da se napadaču zajednički suprotstave.) E sad, ko je u savremenom svetu taj agresivni petao iz priče, svima je manje-više jasno. A jasno je i to kakve su mu namere. A ko bi u ovom našem lokalnom političkom jatu najviše odgovarao opisu koje od pomenutih koka, ko se buni, ko leže i ko “optrčava” još koji krug – i koja nam je od ovih reakcija najbliža – to ćemo, svako za sebe, morati da zaključimo najkasnije do 11. maja. http://www.srpskadijaspora.info/vest.asp?id=10058 [Non-text portions of this message have been removed]
