Ekonomska politika
*http://www.nspm.org.yu/ekonomskapolitika/2008_pavic1.htm*
Aleksandar Pavić
ĐELIĆ OTKRIVA INDIJU
Jedan od glavnih arhitekata veštačke srpske ekonomske vezanosti za Zapad
(a pogotovu EU), potpredsednik Vlade Srbije Božidar Đelić nedavno je
izjavio kako je ustanovio da u svetu postoji i drugi kapital osim
zapadnog, ali da "niko o tome u našoj javnosti ne govori". Potpredsednik
Vlade posebno je apostrofirao zemlje poput Indije, Kine, Rusije, ali i
naftom prebogate zemlje Bliskog istoka, čiji (inače državni, na sve veće
zgražavanje neoliberalnih državoubica) investicioni fondovi naveliko
usisavaju preduzeća krizirajućih ili stagnirajućih zapadnih privreda.
Ko god iole prati ne samo NSPM već i mnoge nacionalno ili čisto
zdravorazumski orijentisane srpske sajtove i blogove tokom poslednjih
godina, ili pak gleda televizije koje nužno nemaju nacionalnu
frekvenciju, mogao je da pročita niz članaka i upozorenja, ili da čuje
niz sagovornika koji već neko vreme govore da se Srbija nepotrebno
odrekla ne samo svojih starih, nezapadnih tržišta već i nezapadnih
ulaganja od početka novog milenijuma.
Za to vreme sve što nije zapadno sistematski se nipodaštavalo ne toliko
od samog Đelića koliko od celokupnog novokomponovanog kvazijapi
establišmenta koji trenutno vlada zemljom. Dok su poslednjih petnaestak
godina oni pravi zapadnjaci hrlili ka nezapadnim, tj. najdinamičnijim
svetskim tržištima, srpski zapadoljupci su, prezrivo (da ne kažemo i
pomalo rasistički) odrekavši se svih privreda kojima ne upravljaju
evroamerički bogovi, sa prosjačkim šeširom u ruci čučali u briselskim
(naravno, i u vašingtonskim) holovima, čekajući po koju mrvicu
"ekonomske pomoći", "ekonomskih recepata za brzi oporavak" ili politički
uslovljenih ulaganja (od kojih dosad nije bilo skoro ništa, ako izuzmemo
kupovinu srpskih preduzeća i/ili tržišta, što jedino neznalice računaju
u "ulaganja").
Istina je da šira javnost nije donedavno mogla da čuje skoro ništa o
pomaljanju novog svetskog ekonomskog poretka, u kojem sve važniju ulogu
igraju zemlje BRIK-a (Brazil, Rusija, Indija i Kina) i druge nezapadne
dinamične privrede, kao i o načinima na koje bi srpska privreda tom
novom momentu trebalo da se prilagodi. Ali to nije zato što niko o tome
nije govorio, već zato što je šira javnost koju medijski kontroliše
gorepomenuti establišment bila zatvorena za tu vrstu doskora
političko-ekonomski nekorektnog govora. A o debatama o strateškim
pravcima kojim srpska privreda treba da krene da i ne govorimo. Njih
jednostavno nije ni bilo.
Međutim, sada je vrag odneo šalu. Čak i petooktobarski "zapadnjaci"
počinju da shvataju kakva se ekonomska kriza kuva na Zapadu (mada
sigurno nisu svesni njenih punih razmera, inače bi pustili Đelića da se
oglasi mnogo ranije, bar pre godinu dana), i da će ulaganja – čak i
onakva kakva su bila dosad – najverovatnije ići još mršavijim tempom.
Nije samo reč o ekonomskoj krizi, već i o sve manjoj mogućnosti
kreditiranja od zapadnih banaka i pružanja bankarskih garancija za
ulaganja širom sveta, pa i u Srbiji. A pošto je cela postpetooktobarska
ekonomska strategija u Srbiji zasnovana na pretpostavci srpskog
ekonomskog debiliteta, tj. da nam "nema spasa" bez "stranih ulaganja" i
rasprodaje nacionalnih dobara (za ovo poslednje vidi bliže ekonomske
odredbe neoliberalnog Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju), onda
se pod hitno moraju naći novi ulagači, pa makar oni došli sa doskoro
prezrenog istoka. Ma i sa juga, i severa, i Marsa, svejedno je. A kad
sadašnji ministar finansija Cvetković kaže da ćemo zapasti u velike
probleme sa budžetom ako ne prodamo jednu veliku firmu tokom ovog leta,
onda znamo koliko je sati, da račun ekonomske politike koja je vođena
poslednjih osam godina ubrzo dolazi za naplatu. I tu većinom leži tajna
iznenadnog "otkrića" Indije, Kine, Rusije i ostale svetske "boranije" od
potpredsednika srpske vlade.
Na sreću, jednom će i srpski mediji biti konačno oslobođeni, pa će i
šira javnost moći da čuje šta se sve govorilo i pisalo svih ovih
postpetooktobarskih godina koje su pojeli skakavci, dok je sadašnji
establišment držao monopol na to šta je "ispravno", a šta nije, šta je
"napredno", a šta nije, šta je "racionalno", a šta nije i, naravno, šta
je "evropski", a šta nije. Srpska javnost se veštački držala u mraku da
bi joj se što lakše prelomio (još uvek nedovoljno prelomljeni) mozak da
"Evropa nema alternativu" – ni političku ni ekonomsku, i da srpski uvoz
i izvoz skoro isključivo ka zemljama EU, kao i "ulaganja" skoro
isključivo iz zapadnih država, takođe "nemaju alternativu".
Krajem 19. veka je Austrougarska (AU) razvila jednu respektabilnu mrežu
ljudi u srpskom političko-ekonomsko-akademskom životu, čije je glavno
zaduženje bilo da osiguraju trajno zavisan položaj Srbije prema
Žuto-crnoj monarhiji, što bi ovoj obezbedilo odlučujući uticaj na srpske
unutrašnje prilike i ''neminovnost'' srpskog vezivanja za nju. Tek je
izbijanje Carinskog rata iščupalo Srbiju iz kandža zavisnosti i dalo
srpskoj privredi polet kakav dotad nije doživela. Ekspresno su nađena
nova tržišta i uspostavljene nove privredne veze širom sveta.
Očigledno je da se slično desilo i sa dolaskom DOS-ovske vlasti. Nova,
proširena verzija AU/EU zahtevala je uspostavljanje iste vrste (sasvim
veštačke) srpske političko-ekonomske zavisnosti ("Evropa nema
alternativu"). I ta strategija je urodila plodom, u mnogo čemu odredivši
parametre dosadašnje javne debate u Srbiji, u kojoj čak i
''evroskeptici'' ne smeju da zucnu protiv SSP-a, osim ako se ne koriste
živim štitom zvanim Kosovo i Metohija. Sada se može mnogo ubedljivije
argumentovati da "Evropa nema alternativu" nego što se moglo pre koju
godinu, jer je srpska privreda u međuvremenu u tom pravcu veštački
napravljena mnogo zavisnijom. Naravno, nije reč o tome da srpska
privreda u mnogim svojim segmentima prirodno ne gravitira ka zapadnoj i
centralnoj Evropi, već o tome da to nisu jedini pravci koji su joj
otvoreni, i koji treba da joj budu otvoreni, pogotovo uzimajući u obzir
međunarodnu političku situaciju (i ovde su uputne paralele sa početkom
20. veka i pritiscima na Srbiju da se odrekne ''teritorijalnih
pretenzija'' na sopstvene etničke teritorije).
Sve to potpredsednik Vlade vrlo dobro zna. Međutim, verovatno već
previše naviknut na neravnopravnu javnu debatu, u kojoj protivniku nisu
toliko vezane ruke koliko su mu vezana usta i zabranjen pristup, on
izgleda smatra da može da sasvim nekažnjeno tvrdi da je otkrio nešto
novo. Jer u kontrolisanoj srpskoj javnosti i naslov "Đelić otkrio
Indiju" mogao bi da bude sasvim ozbiljno prihvaćen u bar jednom njenom delu.
Dovoljno je bilo da je Đelić samo na vreme "otkrio" nešto iz bližeg
susedstva – na primer, Francusku i to, još bolje, na početku
"tranzicije" u Srbiji. Kao francuski đak, Đelić je morao da zna kako se
odvijala velika francuska privatizacija osamdesetih i devedesetih
godina. Ukratko, ona je bila sušta suprotnost srpskoj. Drugim rečima,
maksimalno je štitila državne interese, ograničila učešće stranih
ulagača i na sve načine podsticala rast domaćeg akcionarstva i osećaj
stanovništva da je aktivno uključeno u celu priču. U toj francuskoj
privatizaciji jednostavno nije bilo moguće prodavanje akcija državnih
preduzeća u bescenje, dok je, s druge strane, bila je dozvoljena
dokapitalizacija od strane države, itd. Dakle, francuska privatizacija
bila je sve ono što srpska nije (a ni sve one ruske i istočnoevropske u
kojima se sadašnji potpredsednik Vlade Srbije kalio tokom devedesetih).
Zašto bar o njoj nismo čuli kad je za to bilo vreme, umesto što sada
slušamo već dobrano zakasnele priče o Indiji? Možda zato što se
potpredsednik Vlade lakše snalazi kada misli da ima posla sa Indijancima.
Samo, na brdovitom Balkanu kauboji i indijanci često umeju da promene
uloge, brže nego što se iko može ponadati. A opljačkani, prevareni i
izmanipulisani indijanci umeju da budu posebno nezgodni.
5. 6. 2008.
Copyright by NSPM
