http://www.tabloid.co.yu/clanak.php?br=156&clanak=21
Jezički kalamburi i žongliranja
__________________________________________
Albanci nisu Iliri: dokumenti, argumenti, činjenice i svedočanstva (3)
Nastojanje prof. Demiraja da dokaže karakteristiku satem južno-ilirskog
jezika je propalo, štaviše i smešno. Ono ima prosto politički karakter,
ni najmanje naučni, što će pred svoju smrt priznati i njegov mecena
Enver Hodža, izjavljujući - kako smo to već naglasili - da albanskoj
nauci nedostaje naučna objektivnost
Piše: Prof. Dr Kaplan Burović, akademik
Igrajući na kartu velesila, koje su imale za cilj da upotrebe Albance
kao topovsko meso za svoja osvajanja (zašto su činili i čine sve da ih
indoktriniraju iliromanijom!), neki "naučnici" sveta, podržavajući
kolonijalnu politiku svojih zemalja, a videći da ne mogu oboriti naučna
otkrića Karla Paula i Hermana Hirta da je ilirski jezik kentum,
suprotstaviše se argumentu kentum-satem, izmišljajući dva dijalekta
ilirskog jezika: severni i južni. Po njima, samo je severni dijalekat
(Veneti) bio kentum, dok je južni - tobože - bio satem. Mnogi su od njih
to činili i samo da bi se dodvorili albanskoj buržoaziji, za koju počast
ili i za pseću kost.
Kako se zna, Albanci danas žive na prostorima gde su nekada živeli južni
Iliri.
I za ovu hipotezu se albanski "naučnici" uhvatiše kao davljenik za
slamku, posebno pomenuti Š. Demiraj, koji se izuzetno zauzeo ovim
problemom. Kako rekosmo, on priznaje da je severni dijalekat ilirskog
jezika bio kentum, ali nastavlja: "imajući u vidu poznatu činjenicu da
je albanski jezik tipa SATEM. Ostaje da odredimo, u prvom redu, kakvog
je tipa bio južno-ilirski jezik, SATEM ili KENTUM?", kaže on. Pa je
jezičkim kalamburima i žongliranjem učinio sve da nam dokaže da je južni
dijalekat ilirskog jezika tobože bio satem.
Rekao sam i kažem gospodinu Demiraju: "Etimološke prove ove vrste
degradiraju ponekad u utančana žongliranja, ali uzaludna, sa fonetskim
zakonima i sa korenima reči i indoevropskim sufiksima, koji gore spleću
stvar, negoli što je raspleću". Ove mu je reči rekao pre mene, od
vremena, V. Besevliev, ali im g. Demiraj nije poklonio pažnju.
Hirt kaže: "Podela ilirskog jezika u dva dijalekta (kentum i satem) je
neosnovana".
Jedan jezik ili je kentum, sa svim svojim dijalektima, ili satem. Ne
može jedan te isti jezik (bilo i jedan dijalekat tog jezika!), da bude i
kentum i satem. Ako je severni deo jezika (dijalekat) KENTUM, onda je i
južni deo (dijalekat) KENTUM. I obratno. Kad bi bio, kako Š. Demiraj
pretendira, severni kentum a južni satem, onda ovde ne bismo imali jedan
te isti jezik, ne bismo imali ni dva dijalekta jednog te istog jezika,
već bismo imali DVA JEZIKA. I to sasvim drugačija! Severnjaci se sa
južnjacima ne bi ni najmanje razumeli, kao što se ne razumeju aktuelno
germanski (KENTUM) jezici sa slovenskim (SATEM) jezicima. Tako, ako bi
severni kentum jezik (Veneta) bio ilirski, onda južni satem jezik
(Labeata ili Taulanta) ne bi bio ilirski. Ovaj drugi bi trebalo da bude
jedan sasvim drugačiji jezik, bez ikakve veze sa prvim.
Jesu li Iliri bili dva različita naroda: severni Iliri i južni Iliri?
Kako se zna, južni Iliri nisu bili ništa drugo do plemena severnih
Ilira, koja su, duž migracije, potisnula jedno drugog na jug.
Južni Iliri su i Mesapi. Njihova jezična karakteristika je kentum, a ne
satem, kako bi trebalo da bude kad bi južni Iliri imali tu jezičnu
karakteristiku.
Južni i severni Iliri bili su u blizini jedni drugih, na jednoj uskoj
zoni jugozapadnog Balkana i u vremenskom aspektu neodeljivi. Sloveni sa
obala Atlantskog okeana sa Slovenima obala Tihog okeana su hiljadama
kilometara daleko jedni od drugih i u aspektu vremena imaju skoro dve
hiljade godina što su odeljeni. I pored ovoga, kako oni sa Atlantskog
okeana, tako i oni s Tihog okeana, imaju satem jezik.
Godine 1972, na prvoj Skupštini ilirskih studija u Tirani, poznati
italijanski balkanolog, akademik prof. dr Đulijano Bonfante rekao mi je
oči u oči:
"Trački (i dačanski) jezik bio je bez ijedne sumnje SATEM jezik... dok
je ilirski (sa mesapskim) bio skoro sigurno KENTUM (Ovo je moje
mišljenje, a i mišljenje pokojnog Krahe). Sada, albanski jezik je bez
sumnje supstancijalno jedan SATEM jezik, kako to pokazuju mnoge forme,
sasvim jasne...
A to je jednog dana i sam Š. Demiraj priznao, izjavljujući da su ilirski
i albanski "dva jezika".
Sledstveno, treba da prihvatimo naučnu argumenaciju da su ilirski i
albanski dva različita jezika i, kao posledica toga da su Iliri i
Albanci isto tako dva različita naroda.
KENTUM-SATEM je argumentum crucis, koji nedvosmisleno obara ilirsku
hipotezu. On isključuje svaku dalju diskusiju za ilirsko poreklo
albanskog jezika i Albanaca, što je - kako ćete videti u nastavku -
prinuđen da prizna i sâm predsednik Akademije nauka Albanije, koji se
više i stručnije od ma kog drugog Albanca zauzeo upravo problemom ovog
argumenta.
Da se zna i ovo: albanski "naučnici", "akademici", pošto su videli
nemogućnost, absurdnost njihovog pretendovanja da je samo severnoilirski
jezik Veneta bio kentum, dok južnoilirski satem, izbrisali su Venete iz
liste Ilira. Vidite za ovo njihov citirani ENCIKLOPEDISKI REČNIK, str.
394, i na kojoj god strani budete hteli. Idući im po volji, englez Noel
Malkolm izbacuje i Mesape iz liste Ilira. (MALCOLM, Noel: KOSOVA, str.
33). Vidi se jasno da oni po svaku cenu hoće da izvedu Ilire sa SATEM
karakteristikom. A tako se ne pravi nauka.
Antički toponimi Albanije
Nijedan od poznatih antičkih toponima prostora, gde danas žive Albanci,
nema etimologiju iz albanskog jezika. Svi su oni sa stranom, nealbanskom
etimologijom, što su nam dokazali svetski naučnici, među kojima
spominjeno nemačkog akademika, prof. dr Gustava Vajganda, koji se prvi
bavio ovim problemom, zatim rumunski akademici prof. dr V. Pârvan i
prof. dr S. Puškariu, pa pomenuti italijanski akademik Bonfante, pa
bugarski akademik, prof. dr Vladimir Georgiev i drugi. Da su Albanci
autohtoni, u najmanju ruku sledbenici Ilira, bar bi neki od poznatih
antičkih toponima Prevalitanije bio sa albanskom etimologijom. I glavni
grad Albanije - Tirana - ima grčku etimologiju.
Vajgand kaže: "Latinski toponimi Albanije nemaju onaj fonetski oblik,
koji bi trebalo da imaju, da su Albanci živeli stalno na današnjim
njihovim oblastima. Oni imaju oblik starog dalmatskog jezika."
Da su Albanci živeli stalno u današnjoj Albaniji, onda nasleđena imena
mesta od starih vremena treba da imaju fonetski razvoj albanskog jezika.
Ona taj razvoj nemaju. Da bi dokazao ovu svoju tezu, Vajgand uzima u
naučnu analizu nekoliko značajnih toponima Albanije, kao što su Tomor,
Shkumbin, Durrës, Vlorë, Pojan, Devoll i dr.
"Da Albanci nisu živeli stalno u ovim oblastima", kaže on, "vidi se
otvoreno od imena mesta koja imaju slovenski karakter. Najviša planina
Srednje Albanije ima ilirsko ime Tòmaros ili Tomàros. Fonetski, ovaj
toponim treba da bude na albanskom jeziku Tomër ili Tëmar. U albanskom
jeziku nenaglašeni samoglasnici stare periode promenjeni su (razvili su
se) u ë. U prvom slučaju Tòmaros, a je nenaglašeno, u drugom slučaju je
o nenaglašeno. Umesto toga imamo slovenski fonetski oblik Tomor. Najveća
reka Srednje Albanije je Shkumbini. Ona se u antička vremena zvala
Genusus, zatim Vrego; u romanska vremena zvala se Hiscampa, Skampa.
Zatim nam izlazi latinski oblik Scampinus, odakle je izašao slovenski
oblik *Skompin, koji je sačuvan u italijaniziranom obliku Scompino,
Skumbino. Od slovenskog Skompin došlo je alb. (gegsko) Shkumbini. Da je
došlo iz starog ilirskog, trebalo bi da imamo reč Shkëmbë od Scampa, kao
što imamo këmbë od camba. "
Toponim Durrës došao je od italijanskog Durazzo. Da je došao od
Dyrrachium, Durachium, imali bismo oblik Dreq. Po Vajgandu it. Duràzzo
Durčs, sa deplasiranjem akcenta unapred, postalo je Dùrës, pošto je -as
jedan neobičan sufiks u albanskom jeziku, dok je -s jedan običan.
Jedan značajan primer jeste današnje ime grada Aulona, koje je sačuvalo
stari oblik u grčkom i italijanskom jeziku: Avlona (Ablona, Avellona,
Aulona, godine 458). Ali na albanskom imamo Vlorë, što je moglo da
postane samo posredstvom slovenskog, u kome, pošto je palo početno a-,
postalo je Valona, što se desilo u vreme Velikog Simeona29), jer da su
bili Albanci tu u VI i VII veku, kad su se Sloveni pojavili prvi put u
tim krajevima, imali bismo oblik Valinë. Slovenski oblik Valona dao je
italijanski oblik Valona, Lavellona, a u usta Albanaca Vëlonë, zatim
Vëlorë. Da je bio toponim nasleđen od ilirskog jezika, trebao je da se
promeni u Avlunë, Avlurë.
Isto tako i imena Pojan (Apollonia) i Dëvol (ilirski grad Dhboia)
Vajgand izvodi od slovenskog Пoљaнa, odnosno ДЬвoл.
Sem ovih, kao primere Vajgand donosi i mnoge druge toponime iz oblasti
Skadra (Shkodër) i Berata (Tomorrica). Sve ove, izuzev malog broja, on
ih izvodi od slovenskog jezika.
Vajgand kaže: "Lingvisti neke toponime Ilirije hteli bi da objasne
posredstvom albanskog jezika, sa ciljem da dokažu da je ova zemlja bila
mesto odakle su izašli Albanci. Ovako reč DALMATIA i DELMATIA, kažu oni,
je mesto ovaca, pošto se "ovca" na albanskom jeziku kaže "delme". U ovom
slučaju, da bi se verovala ova etimologija, sufiks -at treba da bude
ilirski. Zna se da poreklo tog sufiksa nije nimalo albanski, jer je ušao
u ovaj jezik u kasna vremena kao jedan uzajmljen sufiks iz latinskog
jezika, kako ga nalazimo kod reči Malinati, Pulati, Kastrati, Bushati, i
dr. Tada, sa istim tim pravom, treba da računamo ovde i reči Dalminium,
Delminium, slovenski ДлЬмнo, srp. Думнo. Ali, nijedan od gradova
starine, koji su sačuvali njihova stara imena, a koji se nalaze na
zemljištu gde se danas prostire albanski jezik, kao Skodra, Lissos,
Ulkinion, Epikaria, Sarda, Aulon, ne može da izađe iz albanskog jezika,
utoliko manje i imena reka Aous, Genusus, Apsus, Matia, Drilon...
Da se Albanija na severu Škumbina romanizirala, ovo vidimo kod imena
mesta na latinskom jeziku, koja su se sačuvala do danas i nemaju ni
oblik prostih albanskih reči, ni rumunskih, već imaju oblik starog
dalmatskog jezika, koji je prestao da se dalje razvija zbog dolaska
Slovena".
Ovde Akademik Vajgand navodi za primer nekoliko toponima, kao Petrosa
(jedno mesto ruševina u blizini Tirane), Valbona (jedna transverzalna
dubrava Drima), Domni (jedno selo blizu grada Shkoder-Skadar), Patosa (u
Malakastri), Surella (u okolini Tirane), Kupra, Oblika i dr. Etimologiju
ovih toponima Vajgand ne izvodi iz albanskog jezika, ni iz rumunskog,
već iz dalmatskog.
I imena planina Dormitor i Visitor, Vajgand ne izvodi iz rumunskog
jezika (kako su verovali rumunski naučnici), već iz dalmatskog.
Mislim da akademik Vajgand ima potpuno pravo. Ovo nam potkrepljuje
činjenica da ni najobičnije latinske reči u albanskom jeziku nisu ušle
neposredno, već posredstvom jednog drugog jezika, što ćemo videti u
nastavku. Vajganda su podržali i svi drugi svetski naučnici. Tako i
pomenuti V. Georgiev, dokazujući da Albanci nemaju veze sa Ilirima,
između ostalog, i on se oslanja na antičke toponime Albanije, od kojih
nijedan ne nalazi sa albanskom etimologijom.
Konkretno, on kaže:
a) Stare ilirske toponime današnje Albanije, kao SHKODRA od SCODRA,
TOMOR od TOMARUS, albanski ih jezik nije nasledio direktno iz ilirskog
jezika. Bazirajući se na svedočanstva istorijske fonetike albanskog
jezika, ovi toponimi nisu bili u neprekidnoj upotrebi Albanaca, od
predrimskog doba. Da alb. oblik Shkodr (pa i Rogame) ne potiču od
ilirskog jezika, složio se i N. Jokl, najveći strani iliroman, koji -
kad se upoznao sa ovim činjenicama, digao je ruke od iliromanije, pa je
štaviše izjavio da Albanci ne samo što nisu atohtoni već su u njihove
albanske prostorije - Mat - stigli jedno 3-4 veka posle nove ere.
b) Latinski toponimi Albanije ne pretstavljaju nam fonetski izgled
albanskog jezika, već onaj latino-staro dalmatskog, koji se esencijalno
razlikuje od rumunskog.
Ovo je albanskim naučnicima ponovio V. Georgiev i sred Tirane, godine
1972, sa svojim prikazom, koji je pročitao na njihovoj skupštini
ilirskih studija. Na toj skupštini i profesor Buda je priznao prelaz
mesne toponomastike u albanski jezik posred jednog slovenskog medijuma.
Slovenski karakter toponima Albanije dokazuje ne samo da Albanci nisu
živeli od davnina tu, na tim prostorima, u njihovim današnjim oblastima
Albanije, već da su oni u te oblasti stigli posle Slovena, Srba,
Makedonaca i Crnogoraca. Ovo nam kaže i A. M. Seliščev34) i mnogi drugi
naučnici i istraživači albanološke istine.
Broj pozajmica iz starogrčkog jezika
Svi jezici, bar ovi evropski, imaju pozajmica iz klasičnih jezika,
starogrčkog i latinskog. I oni koji nikada nikakav fizički kontakt nisu
imali sa nosiocima tih jezika. Razume se, utoliko pre i utoliko više oni
narodi koji su imali i lični kontakt sa Grcima i Latinima, Rimljanima.
Neki od ovih naroda, u kontaktu sa Rimljanima, toliko su pozajmili iz
latinskog jezika da su latinizirali svoj jezik, kao što su konkretno
Iliri, Tračani, Dačani, Dardanci, Rumuni, Vlasi, Francuzi, Španci,
Portugalci.
Da su Albanci Iliri, ili da su bar bili na Balkanu za vreme rimske
okupacije, sigurno bi se i oni latinizirali, kao i svi drugi narodi
Balkana. Albanci ne samo što nisu latinizirali svoj jezik već i
pozajmica iz starogrčkog imaju sasvim malo u odnosu na to koliko bi
trebalo da imaju da su sinovi Ilira, ili starosedeoci, iz vremena
antičkih Grka i Rimljana. Vladimir Georgiev, koji se posebno bavio
studiranjem pozajmica albanskog jezika iz grčkog i latinskog, kaže:
- Starogrčki element u albanskom jeziku je redak, dok je novogrčki nešto
veći.
Sa ovim se vremenom složio i N. Jokl, kao i svi drugi.
Nasuprot tome, Albanac Demiraj pretendira da albanski jezik ima 21 reč
iz starogrčkog jezika, računajući tu i reči koje nisu uzete iz
starogrčkog, kao bretk - bertkos (srp. "žaba"), koja je u albanski jezik
ušla iz rumunskog - "broatec". Demiraj priznaje da albanski jezik nije
uzeo te reči direktno iz starogrčkog, već indirektno, preko svoje
"majke" - ilirskog jezika, što sigurno nije istina, jer bi za to trebalo
da Albanci budu sinovi Ilira.
U srpskom jeziku, koji nije imao direktan kontakt sa starogrčkim, ima
više starogrčkih reči negoli u albanskom jeziku. Starogrčke reči
albanskog jezika, kao i srpskog, ušle su posredno u ove jezike. A ovo
znači da Albanci, kao i Srbi, nisu autohtoni. Sa druge strane, ovo znači
da Albanci nisu ni Iliri.
Kentum - satem
Argumenat KENTUM-SATEM je jako važan i naučno nepobitan. On nam sasvim
jasno i nedvosmisleno dokazuje da albanski jezik nije ni upravni
nastavak ilirskog jezika - ilirski (kako pretendiraju Albanci: setite se
samo Albanca Preljoca Margilaja, koji se upinje da su Iliri govorili
albanski i da Albanci govore ilirski, ni sin ilirskog jezika, niti da je
dijalekat, ili rezultat jednog prirodnog, normalnog razvoja). Ovaj
argument isključuje svaku dalju diskusiju za ilirsko poreklo albanskog
jezika i Albanaca, čineći to naučno nemogućim.
I pored toga, mi se za našu tezu da Albanci nisu Iliri ne oslanjamo
isključivo na argumenat kentum-satem. Ali i da nemamo drugih argumenata,
i samo ovaj bio bi dovoljan. Očiglednost ovog argumenta je tako velika
da je i jedan od najvećih albanskih iliromana, pomenuti profesor Šaban
Demiraj, izjavio: "I uistinu, kad bi bilo tačno jedno takvo
pretendiranje (da je ilirski jezik bio kentum, a albanski da je satem!-
KB), onda svaka dalja diskusija za ilirsko poreklo albanskog jezika
teško da bi našla jedan siguran oslon ".
