http://www.novosti.rs/code/navigate.php?Id=16&status=jedna&datum=2008-09-11&feljton=6754
RATNI DNEVNIK NIKOLE KOLJEVIĆA (2)
Srbi nisu hteli rat
10.09.2008
NA osnivačkoj skupštini SDS bili su prisutni, kao gosti, predstavnici
drugih stranaka - ispred HDZ-a tadašnji predsednik za BiH Perinović,
ispred DS iz Srbije Mićunović, ispred MBO Tunjo Filipović, a ispred SDA
Alija Izetbegović. Svi su pozdravili osnivanje nove srpske stranke.
Izetbegović je govorio o srpskoj orijentaciji svog oca, i svoje
porodice, i o tome kako je već bio zabrinut što Srbi kasne sa osnivanjem
svoje stranke. Tako je tad priznao činjenicu da su Srbi bili poslednji
koji su se nacionalno organizovali, u stvari bili su prisiljeni da
prihvate ovakvu nacionalnu opciju. Uskoro se pokazalo da zaista ni na
koji drugi način, nikakvim drugim opredeljenjem, ne bi mogli da zaštite
svoj narod. Pokazalo se to najbolje baš na primeru reformista koji,
uprkos privlačnom ekonomskom programu, velikom uloženom novcu i stručnoj
propagandi, na izborima nisu uspeli da se suprotstave nacionalnim strankama.
Sumnjajući još uvek u opravdanost organizovanja na nacionalnoj osnovi,
na toj skupštini ja sam bio samo jedan od prisutnih u prepunoj sali
Skenderije. Tako, ni u julu ni u avgustu nisam bio uključen u rad
stranke. Međutim, suprotno mom predviđanju, Karadžić je svakodnevno
prelazio kilometre i uspešno osnivao opštinske odbore.
Narod je, dakle, spremno prihvatio SDS kao svoju stranku, zapravo postao
je to opštenarodni pokret. Ali, veliki broj intelektualaca, uključujući
i mene, ostao je izvan stranke. U septembru, u jednom razgovoru sa
Radovanom Karadžićem, predložio sam da SDS osnuje jedan politički savet
na nestranačkoj osnovi koji bi okupio ugledne ljude spremne da pomognu u
pronalaženju puta, u prvom redu puta koji će nas zaštititi kao naciju
ali neće ugroziti postojanje druga dva naroda. Milorad Ekmečić, Slavko
Leovac, Tomislav Krajačić, Aleksa Buha, kao i niz ljudi sa drugih
fakulteta, složili su se sa tom idejom i tako smo osnovali Politički
savjet za međustranačku saradnju, čiji sam postao prvi predsednik.
Šta nam je bila namera? Jednostavno da okupimo što više intelektualaca
kako bismo mogli što razumnije da oblikujemo civilizovane političke
stavove i da se “hladne glave” što racionalnije sačuvamo od narastajućih
političkih strasti i sve prisutnijih nacionalnih podela. Osnovni smisao
osnivanja tog saveta bio je da se stvore novi politički instrumenti,
posle globalnog poraza komunističkih, kako ne bismo zapali u haos
iracionalnih sukoba.
POČETAK KATAKLIZME
SEĆAM se našeg prvog sastanka u “Holidej inu”. Posle mog kratkog uvodnog
slova o pomenutim namerama govorio je Ekmečić zalažući se za očuvanje
Jugoslavije. Govorili smo još o potrebi zaštite građanskih sloboda i
nacionalnih prava. Verovali smo da će sredstva političke borbe ostati i
jedina moguća i jedina ljudski prihvatljiva sredstva.
Iz istorije smo znali da nove višenacionalne države nikada nisu
nastajale, niti nestajale, bez krupnih socijalnih potresa i da su se
najčešće završavale ratom. Zato smo bili protiv secesije i tzv.
konfederalizacije koja je bila njen prvi vesnik. Smatrali smo da se
očuvanjem Jugoslavije na jedini način takva katastrofa može sprečiti.
Nažalost, posle se pokazalo da će secesionističke ideje postati seme
raspada Jugoslavije i osnovni uzrok kratkotrajnog rata u Sloveniji,
nešto dužeg i tragičnijeg u Hrvatskoj i apokaliptičkog u Bosni.
Međutim, vreme je već krenulo brzinom istorijske nizbrdice i političke
kataklizme. Počela je da deluje strategija otvaranja sukoba sa JNA koja
će dovesti do paradoksalnog rata između republika i savezne vojske.
Počele su igre u saveznim organima. Savezni parlament se sastajao i nije
sastajao. Slovenački predstavnici blokirali su rad. Predsedništvo je
delovalo farsično.
U takvoj atmosferi tadašnji nosioci vlasti u BiH, opredeljeni za
separatizam, uspeli su da izvrše promenu jedne rečenice u Ustavu BiH
koja će se kasnije pokazati ključnom u muslimanskoj borbi za potpuni
suverenitet Bosne i Hercegovine.
Radi se o drugoj alineji prvog člana Ustava BiH u kojoj je stajalo da su
narodi suvereni. Izmena glasi da je suverena Republika, a narodi ostaju
konstitutivni. (Objašnjenje je bilo da je suverenost naroda apstraktna
kategorija, da se ona ne može objektivirati, dok je suverenost
teritorije nešto pravno daleko konkretnije. Tako proizlazi da su ljudi
manje konkretni nego što je teritorija, da je teritorija kategorija koja
je nadređena ljudima, a ne obrnuto).
Zanimljivo je da je ova promena prošla kroz tadašnju, još uvek
komunističku, bosanskohercegovačku Skupštinu, ali nikad nije
verifikovana u Saveznoj skupštini. Bio je to nagoveštaj separatizma i
razlog zašto se u našem Političkom savjetu insistiralo, već na prvom
sastanku, na federaciji.
Inače, u tom našem Savjetu bilo je ljudi koji su veoma dugo i veoma
iscrpno zastupali veoma različite ideje. Bilo je ljudi koji su
insistirali na mnogo ekstremnijoj opciji nego što je, u stvari, bila
orijentacija SDS-a. Drugi su isticali da je SDS, iako izražava, zastupa
i brani interese srpskog naroda kao kolektiviteta, u prvom redu
demokratska stranka koja prihvata demokratski parlamentarizam i tržišnu
ekonomiju. A, bilo je i slučajnosti dok su se ljudi okupljali oko
Savjeta. Tako sam u razgovoru sa prijateljem, dr Gvozdenovićem, saznao
za Biljanu Plavšić i pozvao je da nam se pridruži. Pojavila se na
sledećem sastanku Savjeta i tako sam je upoznao.
Predizborna kampanja u slučaju SDS-a bila je doista predizborna trka.
Počela je negde krajem septembra, a izbori su bili u decembru. Kao
stranka koja se poslednja organizovala, SDS zaista nije imao mnogo
vremena. Trebalo je pronaći kandidate za poslanike, ali i za članove
predsedništva. Radovan Karadžić je doneo mudru odluku kada je odlučio da
se sam ne kandiduje. Bio je jedini predsednik stranke, između
mnogobrojnih u bivšoj Jugoslaviji, koji je tako uradio. I Izetbegović i
Kljujić, tada predsednik HDZ-a, bili su kandidati svojih stranaka. Tako
se pred SDS postavio problem da se predlože dva kandidata za predsedništvo.
Biljana Plavšić bila je očigledan izbor. Kao žena visokog obrazovanja,
jasnog opredeljenja i moralnog integriteta bila je velika pomoć za
stranku kao kandidat. O drugom kandidatu dugo smo razgovarali. Pominjali
smo Momčila Krajišnika, Milana Trbojevića, Milorada Ekmečića, Slavka
Leovca. Nije bilo lako ljude ubediti da se prihvate toga. Krajnji
argument s kojim je Karadžić izašao pokušavajući mene da ubedi bio je da
u rukovodstvu nema nikoga iz Krajine. Eto, tako sam ja po krajiškoj
liniji bio predložen, ili tačnije, po krajiškoj liniji nisam mogao da
odbijem predlog da se kandidujem za člana predsedništva. I, tako sam se
uključio u predizbornu kampanju. I ušao u politiku.
Nastala je prava trka. Počele su političke tribine. Trebalo je obići što
više mesta, i onih najmanjih, jer je pristup medijima bio ograničen,
ili, što je još gore, ljudi iz bivše (još uvek aktuelne) vlasti imali su
mogućnost provokacije i manipulacije u medijima. Ta borba za medije i u
medijima za nas je bila potpuno neravnopravna. Trebalo je, u prvom redu
novca, kojeg mi nismo imali. Trebalo se dovijati na razne načine. Jedan
od uspešnih bila je prva srpska priredba pod naslovom “Pravoslavni
glasovi i zvuci”.
Ulazak u politiku
JoŠ u toku leta napisao sam scenario zamislivši jedan glumačko-horski
spektakl. Želeo sam da ljude samo podsetim na ono najbolje u našoj
kulturi i našoj prošlosti. Odabrao sam delove iz književnih dela, od
srednjovekovnih zapisa do novih srpskih lirskih glasova i uz pomoć
Ljudmile Bećković, obogatio ih muzičkim insertima koji odražavaju duh
našeg naroda, od dana moćnog srpskog carstva do teških tužbalica doba
stradalništva.
Zahvaljujući Radetu Simoviću, koji je radio u marketingu Radio Sarajeva,
i Ljubiši Vladušiću, kao direktoru u Skenderiji, uspeli smo da dobijemo
salu i da iz Beograda dovedemo Hor Saborne crkve, glumce Ljubu Tadića i
Mišu Janketića, pojca Pavla Aksentijevića i Svetlanu Stević, izvorni
slavujski glas. Razume se, zagudile su i gusle. Bilo je to prvi put
posle pedeset godina da se u Sarajevu pevalo i zvonko govorilo o Srbima,
njihovoj prošlosti i kulturi.
Ti predizborni dani nisu nagoveštavali sukob između nacionalnih stranaka
kakav će izbiti odmah posle izbora. Mi smo se često pojavljivali
zajedno, naročito sa strankom SDA. Ja nisam lično nastupao na tribinama
sa HDZ-om, mada je bilo nekoliko takvih na kojima je Karadžić pozdravio
HDZ ispred naše stranke. Bio sam na tribinama sa muslimanskom strankom,
najviše u Krajini. Sećam se kada sam u Bosanskom Novom nastupao sa
Fikretom Abdićem. Govorili smo o zajedničkom životu, o ekonomskim
perspektivama posle nestanka komunističkog režima. Obojica smo, siguran
sam, verovali u to.
Sukobi su počeli gotovo odmah. Pitanje političkog raspada Jugoslavije
sve se ozbiljnije postavljalo. Svakim danom trebalo je sve žešće, sve
smišljenije i sve više iscrpljujuće braniti interese srpskog naroda u
novom režimu koji smo nazivali “demokratskim”.
KAPITALNO DELO
FELjTON je napravljen prema knjizi profesora Nikole Koljevića “Stvaranje
Republike Srpske”, koju uskoro izdaje “Službeni glasnik”. Predgovor ovom
kapitalnom delu, koje ima više od 1.200 stranica, napisao je Dobrica Ćosić.
- Koljevićevo “Stvaranje Republike Srpske” - kaže Ćosić - svojevrstan je
zapisnik Bosanskog rata, koji je vodio savestan, kompetentan i odgovaran
zapisničar. Kao potpredsednik RS, Koljević je sabirao i beležio šta se u
svetu govori i piše o Bosni, Muslimanima, Hrvatima i Srbima. Kao da je
jedan obaveštajni institut radio za Nikolu Koljevića.
Ćosić ističe da se Koljevićeva knjiga tiče sudbine celog Srpstva na
kraju 20. veka i da je to najznačajniji istorijski tekst o slomu
Jugoslavije.
POTRESNO U GRAHOVU
NIKADA neću zaboraviti kada sam prvi put shvatio da ćemo pobediti na
izborima. Bilo je to u Grahovu, gde sam osetio da nisam u stanju da
budem na visini opredeljenja i izraza najvećeg broja ljudi u prepunoj
sali, osvetljenoj tek pokojom sijalicom na žici i opremljenoj drvenim
klupama. Tada sam prvi put od guslara i nazdravičara čuo stihove “Nek
vas prati sloga bratska i nek živi Srpska demokratska” i humoristički
obrt “Što jes, jes, najbolji je SDS”. Nama su parole zaista dolazile iz
naroda.
(Nastaviće se)
