http://www.nspm.org.yu/koment_2007/2008_pavic22rr.htm
Politički život
Aleksandar Pavić
ODVAJANJE VOJVODINE I PODELA KOSOVA: PRAVO LICE DEMOKRATSKE STRANKE
Ipak je dobro, koliko god očajavali nacionalno opredeljeni Srbi, ali i
ne samo oni, što je Demokratska stranka dobila mogućnost da prigrabi
skoro apsolutnu političku i medijsku vlast u Srbiji tokom leta 2008. -
ili joj se bar tako u ovom trenutku čini - jer drukčije neke stvari
jednostavno ne bi mogle da dođu na videlo. Dok god su bili ili opozicija
ili primorani da dele vlast sa relativno nezavisnim partnerima,
Demokrate - popularni "Žuti" - nisu ni mogli ni smeli da se potpuno
ofiraju, i marketinški magovi koji im oblikuju nastupe u tome su ih
veoma dobro istrenirali.
Međutim, sada imamo novi momenat. Na prvom mestu, Demokrate su formirale
vlast sa političkim grupacijama koje nemaju nikakvu nezavisnost, koje
zavise ne samo od dobre volje Demokrata i podele plena koju im oni nude,
već i od ucenjivačkih mogućnosti što samih Demokrata što tajkunskih i
stranih centara moći koji su bili desna - a dobrim delom i leva - ruka u
procesu formiranja sadašnje "vlade".
Na drugom, i Demokrate su se verovatno malo opustile u prividu moći koju
trenutno uživaju, pa postaju ne samo neobazriviji već i arogantnijji.
Na trećem, (prividno) apsolutna vlast nije mogla da dođe bez cene koju
su verovatno već odavno odredili inostrani sponzori koje Demokrate, sada
je već više nego očigledno, imaju. A ta cena (ili njen značajan deo) je
- odvajanje Vojvodine i podela (ako baš ne može nezavisnost celog) Kosova.
O Vojvodini se nema mnogo šta reći. Nije sada toliko bitno (mada je u
načelu i te kako bitno) da li je predloženi novi statut pokrajine uvod u
njeno konačno odvajanje ili samo "definisanje autonomije u skladu sa
evropskim standardima" i slične nebulozne priče za nepopravljivo naivne.
Ne, ono što je bitno je da Vojvodini niti treba više autonomije niti joj
je autonomija uopšte i potrebna - osim sa neo-titoističkog, anti-srpskog
ili okupacionog stanovišta (da ostavimo sitne lokalne ambicije sada po
strani, jer suštinski nisu snaga koja stoji iza svega ovoga). I to je
neophodno reći otvoreno: Titoistička anomalija vojvođanske autonomije
nema nikakvu pozitivnu niti korisnu crtu sa državnog stanovišta Srbije,
a ni same Vojvodine - ona je ne samo pakleno dobro zamišljen kamen
spoticanja u srpskom javnom i državnom diskursu i seme stalnog razdora
već i istinski uvod u (dalje) teritorijalno rasparčavanje Srbije, dok
svako istinski post-titoističko državotvorno delovanje u Srbiji
podrazumevaće tretiranje Vojvodine kao u svakom pogledu jednak deo
celovite Srbije, ni sa manjim ni sa većim privilegijama od ostatka. Ali,
očigledno je (kome nije bilo do sada) da Demokratska stranka nije
post-titoistički već neo-titoistički projekat i, kao takav, smrtonosan
za srpski državni i nacionalni interes.
Što se tiče naznake trenutnog predsednika Srbije Borisa Tadića da bi
podela Kosova nekako mogla da dođe u obzir "tek ako sve druge mogućnosti
budu iscrpljene" - tu su stvari još jasnije, a Tadićeva naknadna
"pojašnjenja" još smešnija (tj. tragičnija). Naime, čak i ako ponovo
dođe do pregovora o Kosovu, unapred staviti do znanja drugoj strani da
ne isključuješ ni "krajnju opciju" podele, toj strani jasno stavlja do
znanja da već ne mora da razmišlja o glavnoj "međuopciji" tj. mogućnosti
ponovne integracije celog Kosova u sastav Srbije - dovoljno je biti
istrajan pa će srpska strana sigurno preći na "Plan B" – tj. podelu.
Nešto kao situacija sa "pregovorima" o Ahtisarijevom planu, kada je
druga strana (uglavnom kosovski narko-kartel i njihovi zapadni
dušebrižnici) mogla komotno da otaljava "pregovore" koji su bili puka
formalnost da bi se najzad došlo do onoga čemu se teži. Tada je druga
strana bila spokojna da će, posle besmislenih „pregovora“, nezavisnost
biti priznata od glavnih zapadnih država. Sada mogu da budu spokojni da
će bar deo – i to onaj veći – otcepljene teritorije moći i da zadrže.
Ovim je, dakle, Tadić na jedan suptilan, ali vrlo realan način,
jednostrano, bez mandata sahranio državnu politiku „suštinske
autonomije“ za Kosovo unutar Srbije.
Ovo konačno otvaranje karata vezano za podelu Kosova ide uporedo sa
dugotrajnijim, vrlo veštim, postepenim procesom pacifizacije kosovskog
pitanja kojem rukovodi, naravno, Demokratska stranka - od višegodišnjeg,
neprekidnog ponavljanja mantre da se pitanje Kosova može rešiti
"isključivo diplomatskim i pravnim sredstvima" do stavljanja
merodavnosti nad kosovskim slučajem pod isključivu ingerenciju
Međunarodnog suda pravde, u kojem je verovatnije da je odnos snaga
naklonjeniji SAD/EU nego protivnicima novog međunarodnog bezakonja
oličenog u kosovskom slučaju. I to je skoro savršen anti-državni zločin,
gde je sopstvena državna sudbina potpuno, svesno, sistematski uklonjena
iz sopstvenih ruku i data u ruke aktera za koje se ni sa kakvim stepenom
pouzdanja ne može reći da su srpskim interesima naklonjeni, a sve pod
plaštom poštovanja (nepostojećeg) međunarodnog prava, čijem tumačenju
(od strane trenutno dominantnih međunarodnih činilaca) Srbija, razume
se, treba bespogovorno da se povinuje. I, ako bi došlo do legitimizacije
kosovske otimačine, Demokrate računaju da će moći da mirno slegnu
ramenima i, oslobođeni bilo kakve odgovornosti, kažu – eto, pokušali
smo, ali međunaorndno pravo je reklo svoje, itd.
Sumirajući stvar, na prvom mestu se može reći da su ove dve inicijative
Demokrata anti-državne. Na drugom mestu, one su u potpunosti
nelegitimne. Jednostavno se ne može ovde tvrditi da je to ono za šta su
građani Srbije većinski glasali - jer svi znaju da to nije tačno, da u
predizbornom programu Demokratske stranke nije bilo ni reči o novom,
kvazi-državnom statutu Vojvodine, niti o "mogućoj podeli Kosova", a
pogotovu ne o paktiranju i pravljenju vlade sa "mračnim silama 1990-ih".
Dakle, za kraj se mogu reći dve stvari:
Po pitanju Kosova, osim ako u potpunosti ne povuče svoj stav o
mogućnosti podele kao „krajnje opcije“, predsednik Srbije Boris Tadić
dužan je da vrati svoj mandat narodu, jer se kao kandidat predstavljao
isključivo kao kandidat koji je za „Kosovo u Srbiji“ (dakle, celo Kosovo
u celoj Srbiji). Ako ne, bilo koji pregovori o Kosovu u kojim bude
učestvovao za bilo koju buduću vlast ne mogu biti obavezujući.
Po pitanju novog statuta Vojvodine, ako bude prošao u obliku da
Vojvodini daje atribute državnosti, taj ishod se mora smatrati
nelegitimnim, što zbog činjenice da vladajuće stranke za tako nešto
uopšte nisu dobile mandat biračkog tela, što zbog činjenice da sadašnji
sastav Narodne skupštine (između ostalog, zbog rascepa u Srpskoj
radikalnoj stranci), kao ni njena vladajuća većina, ne odražavaju
izbornu volju građana Srbije onako kako je izražena na majskim izborima.
Međutim, šta god da se desi, ostaje činjenica da se Demokratska stranka
napokon u potpunosti ofirala kada je reč o nacionalnoj politici. To je
stranka neo-titoističke orijentacije, potpuno na raspolaganju spoljnim
faktorima koji teže daljem rasparčavanju Srbije. Neki će možda tražiti
opravdanje u argumentu da celokupni vrh Demokratske stranke zapravo i
nema razvijenu nacionalnu svest pa i nema šta da izneveri. To je
verovatno i tačno, i to je verovatno njihova lična nesreća ali, sa
stanovišta politike i države, objektivno govoreći, u slučaju novog
statuta Vojvodine i „naznake“ mogućnosti podele Kosova, radi se o
objektivnoj izdaji državnih interesa, i to je jedino što je u ovom
trenutku bitno. Naravno, uz činjenicu da su, u odsustvu radikalnog
ograđivanja od ove dve inicijative, Demokrate svoju vlast neopozivo
delegitimisale.
1.10.2008.
Copyright by NSPM
