http://www.politika.rs/rubrike/ostali-komentari/Odgovor-Boshku-Jakshicu.lt.html
Ljiljana Smajlović Odgovor Bošku Jakšiću „Politici” se mora vratiti ugled koji „starosedeoci” tokom devedesetih nisu umeli da odbrane Četiri dana pošto sam na inicijativu Upravnog odbora Politike AD razrešena dužnosti glavnog i odgovornog urednika, „Politika” je objavila članak Boška Jakšića („Guliver i Liliputanci”, 5. oktobar 2008) u kome sam optužena za čitav niz krupnih nepočinstava: uzurpaciju, lažno predstavljanje, filtriranje komentara, korumpiranje američkih profesora, razbijanje redakcije i čitalaca... Odgovoriću samo u odbranu onih koji su oklevetani uz mene. To mi je dužnost. „Svojim tihim glasićem, perom izvežbanim na doterivanju podobnosti tuđih rukopisa za prvu. stranu, pismom američkih profesora koje je ovde gostila za naše pare, filtriranim komentarima preko svoje ispostave na internet-izdanju, gospođa LJ. S. uporno želi da nam objasni da ne treba da ode na način na koji je došla. A nije došla već je dovedena”, napisao je u nedelju Boško Jakšić. Opaska o američkim profesorima odnosi se na pismo koje su Upravnom odboru Politike AD i listu potkraj septembra uputili profesori Pol Šaup (Paul Shoup) sa Univerziteta u Virdžiniji, Robert M. Hejdn (Robert M. Hayden) i Milica Bakić-Hejdn sa Univerziteta u Pitsburgu, Suzan L. Vudvord (Susan L. Woodward) sa Gradskog univerziteta u Njujorku, dr Martin Slecinger (Martin Sletzinger) iz Centra „Vudro Vilson” u Vašingtonu, profesor Jasmina Vujić sa Kalifornijskog univerziteta u Berkliju, Stiven Majer (Steven Meyer) sa Nacionalnog univerziteta za odbranu u Vašingtonu, dr Gordon Bardoš (Gordon Bardos) sa Instituta „Hariman”, Univerzitet Kolumbija, profesor Radmila Gorup (Radmila Gorup) sa Univerziteta Kolumbija i profesor Lenard Koen (Lenard Cohen) sa kanadskog Univerziteta „Sajmon Frejzer”. Devet američkih i jedan kanadski profesor, od kojih nekolicinu lično ne poznajem, izneli su mišljenje da je „Politika” u poslednje tri godine postala „izuzetno kvalitetan dnevni list, koja po svojoj informisanosti, objektivnosti, otvorenosti za različita mišljenja i negovanju kulture dijaloga može da se uporedi sa najboljim novinama u Americi i Zapadnoj Evropi”. I dodali: „Za nas, američke naučne radnike koji smo svoj radni vek posvetili proučavanju Jugoslavije i zemalja nastalih njenim raspadom, ’Politika’ je dragocen izvor podataka i analiza. Iako se nismo uvek slagali sa političkim stavovima Ljiljane Smajlović, ili sa stavovima onih koji su objavljivali u ’Politici’, smatramo da i ona i oni imaju pravo da te stavove iznesu i da na taj način pruže čitaocima ’Politike’ uvid u širok spektar političkih mišljenja i analiza, koji izražavaju političku realnost Srbije.” Čitaocu možda nije poznato da potpisnici spadaju među najuglednije autore brojnih knjiga i publikacija o istoriji Jugoslavije i postjugoslovenskih sukoba. Smelo, argumentovano i lucidno su se suprotstavljali brojnim političkim, diplomatskim, medijskim i akademskim kampanjama protiv Srba i Srbije. Kao akademski radnici, u većini redovni profesori univerziteta, oni nisu bili u opasnosti da budu smenjeni. Ali, doživeli su ostrakizam jednog dela kolega i medija, koji su ih ređe pozivali, dok ih je političko-diplomatski establišment uglavnom bojkotovao. Ukratko, to su ljudi koji su godinama nešto žrtvovali za svoja uverenja. Drugim rečima, profesori o kojim je reč ne bi bili po ukusu Danijela Frida. (Čitaoci se možda sećaju da je to onaj visoki funkcioner Stejt departmenta koji je, u februaru prošle godine, Jakšićevu kolumnu o tome da bi Srbija možda trebalo da bude prva zemlja koja će priznati Kosovo, oduševljeno proglasio za „radikalno pomeranje javnog mnjenja” u Srbiji u korist nezavisnosti Kosova.) Nije onda neobično da Boško Jakšić ne može da pojmi, a kamoli poštuje, profesionalni i moralni integritet ovih ljudi. Redakcijski „starosedelac”, kako sam sebe naziva, ima drugačije rezone. U Miloševićevo vreme i radno i materijalno lepo se snalazio u „Politici”, a od tada je u svakoj turbulenciji postajao „zdrava snaga” iznutra. Ove je pak nedelje „Politika” objavila njegovu insinuaciju da su se profesori, koji su podržali uspešan preporod najvažnije srpske medijske ustanove, u stvari prodali za ručak. Sa izvesnom dozom gorčine zbog osećanja da ih na taj način dodatno ponižavam, moram, ipak, javno da kažem da ni ja ni „Politika” nismo „ugošćavali” nikog od njih. A njihovu sam podršku, ne krijem, sa zahvalnošću primila. Ona dokazuje da sam uspela u glavnom zadatku: da se „Politici” vrati ugled, koji „starosedeoci” tokom devedesetih nisu umeli da odbrane. Oni koji su pripremali čistku „Politike”, kao svoj glavni argument iznosili su tvrdnju da mi svojom kritikom zapadne, posebno američke politike prema Srbiji, otežavamo, i čak onemogućavamo, prihvatanje evropskih vrednosti u Srbiji i njeno povezivanje sa Evropom i Amerikom. Pismo podrške dokazuje da naša kritika ne samo što ne smeta prosvećenim liberalnim intelektualcima u Americi, već nailazi na njihove simpatije. Uz Jakšića je, međutim, Danijel Frid. Slušala sam kako prošle godine, na pitanje Televizije B92 kako to da odjednom iznosi stavove potpuno suprotne onome što je godinama govorio i pisao, Boško Jakšić odgovara: „Sada se to može!” Čitam kako se vajka da je zapravo on „iskorišćen” time što je za vreme mog mandata slobodno pisao, jer sam na taj način „namirivala demokratiju”. Ali ja sam objavljivala i mnoge druge autore sa kojima se nisam slagala. A dobro bi bilo da je Boško Jakšić, u vreme dok je devedesetih godina bio vršilac dužnosti glavnog i odgovornog urednika lista, redovno objavljivao makar samo jednog kritičara Slobodana Miloševića i njegovog režima. / * * */ /Uređivački kolegijum ovim tekstom stavlja tačku na sve polemike o nedavno izvršenoj promeni na čelu našeg lista. / Ljiljana Smajlović [objavljeno: 09/10/2008]
