http://www.novosti.rs/code/navigate.php?Id=16&status=jedna&datum=2008-10-08&feljton=6793
FELJTON
SVET PROROKA MUHAMEDA (1)
Alahov poslanik
Darko Tanasković, 08.10.2008 Ocena: 3.66 (Glasova: 30) Komentara: 3
O MUHAMEDU, Alahovom poslaniku i verovesniku islama, najmlađe jednobožačke
religije koju je, posle judaizma i hrišćanstva, svetu podario isti, prirodno
oskudni, a duhovno neiscrpni zdenac semitskog Bliskog istoka, napisane su
čitave biblioteke knjiga, i to kako u islamskom svetu tako i van njegovih
predela. Uz sve to, na raznim stranama i kroz vekove različito motivisano i
ostvarivano, interesovanje za Muhamedovu ličnost, misiju i delo, ostaje
otvoreno pitanje šta se i koliko, zapravo, pouzdano o njemu danas može reći i
napisati.
S razlogom je u svojoj originalnoj knjizi “Koran: na izvorima proročke reči”
(Pariz, 1981, 129), počivši švajcarski orijentalista Pjer Krapon de Kaprona
konstatovao da se “u stvari, Muhamed, utemeljitelj jedne civilizacije, na
horizontu istorije ocrtava kao nesamerljiva pojava. Ali, pošto je ta
civilizacija već više od trinaest vekova u neposrednom i gotovo permanentnom
sukobu s našom, nije nam bilo dopušteno da ga razumemo. Jer, razumeti bi tada
značilo prihvatiti vrednosti suprotstavljene našima, pa su stoga”, kako tvrdi
jedan od najuspešnijih savremenih Muhamedovih biografa, britanski islamista i
škotski anglikanac Montgomeri Vat, “zapadni pisci pokazali da su naročito
skloni da o Muhamedu misle sve najgore i da zdravo za gotovo prime svako
kritičko tumačenje neke činjenice (u vezi s njim) koje bi im se učinilo
prihvatljivo”. Sasvim u skladu, dakle, s logikom čiju je suštinu paradigmatično
sažeo srednjovekovni
katolički polemičar Gibert de Nogent, priznavši da on žestoko napada tvorca
islama, ne oslanjajući se ni na kakve pisane izvore i ne znajući o njemu,
uistinu, ništa pouzdano, ali i ustvrdivši i da to čini bez imalo griže savesti,
jer je, “dozvoljeno govoriti loše o onome čija zloćudnost prevazilazi sve što
uopšte može biti rečeno”.
Sejač skandala
DANTE je, sa svoje strane, u 28. pevanju “Pakla” Muhameda smestio među “sejače
skandala i raskola” (“seminator di scandalo e di schisma”). Razumljivo je,
prema tome, da van islamskog sveta nije bilo lako steći uravnoteženu predstavu
o Muhamedu i njegovoj istorijskoj ulozi. Pogrešno bi, međutim, bilo zaključiti
da je za to isključivo zaslužna tendencija njegovog pretežno negativnog
prikazivanja u nemuslimanskim, prvenstveno evropskim hrišćanskim sredinama.
Jer, bilo je, premda u manjoj meri, i pozitivne, podjednako zavodljive
nekritičnosti.
Od XVII veka, s buđenjem racionalističke kritike srednjovekovnog katoličkog
dogmatizma i sholastičkih stega, počinje da se sa simpatijama gleda na islamski
istok, a argumenti protiv unutrašnjeg ideološkog neprijatelja da se nalaze,
pored ostalog, i u odbrani islama i njegovog tvorca od ostrašćenih i
stereotipnih osuda crkvenih polemičara.
Hvale se i veličaju istinska i iskrena pobožnost muslimana, praktična razumnost
islamskog učenja jednostavnog rituala i, uglavnom na primeru Osmanskog carstva,
tolerancija prema drugim religijama, pri čemu je, dakako, bilo važnije
uspostaviti uzorni kontrast u odnosu na stanje u klerikalno izopačenom
katoličanstvu nego predočiti realnu sliku islama. Uznosi se i uloga muslimana u
očuvanju i prenošenju vrednosti antičkog helenskog filozofskog i naučnog
nasleđa novom, prijemčivom duhu zapadne prosvećenosti.
O Muhamedu lepo misli i jedan Lajbnic, nepoznati autor 1720. godine objavljuje
izazovni pamflet “Muhamed nije varalica!”, a deset godina kasnije Anri de
Bulanvilije piše krajnje pohvalni “Život Muhamedov”. Islamskom poretku i
Muhamedu divi se i oštroumni Volter, prikazujući ga kao prototip dubokomislenog
političara i osnivača jedne racionalne religije, za razliku, naravno, od
uskogrude i uskomisleće vladajuće interpretacije i institucionalizacije
hrišćanstva, protiv koje se borio.
Taoci bajke
O stvarnom Muhamedu je on svakako znao više od gorepomenutog zakletog
antiislamskog polemičara Giberta de Nogenta, ali ne i onoliko više koliko bi se
moglo pretpostaviti, niti je to što je mogao znati za njega bilo od primarnog
značaja kad je pisao svoju tragediju “Muhamed” (1742).
Bitne su bile antiklerikalne ideje koje je posredstvom metafore Muhameda želeo
i efektno uspeo saopštiti, u skladu s nastupajućim duhom novog vremena.
Francuski orijentalista Maksim Rodinson, takođe jedan od najboljih ovovremenih
biografa Muhamedovih i sjajni znalac istorijata “muhamedanskih studija” u
Evropi, opravdano ukazuje na osvedočenu nekonzistentnost i nedoslednost
Volterovog stava prema Muhamedu.
Ovaj mu, naime, u drugačijoj prilici, može poslužiti i kao negativni primer
prevaranta koji verskim bajkama zarobljava ljudske duše (vid. “The Western
Image and Western Studies of Islam”, ”The Legacy of Islam”, Oksford, 1974, 39).
I Napoleon je, kažu, pročitavši Volterovog “Muhameda”, na Svetoj Jeleni
komentarisao da u delu ima lepih stihova, ali da u njemu istorijska istina nije
poštovana.
Poetični prorok iz Geteove “Pesme Muhamedove” (1774) opevan je s mnogo više
iskrenog oduševljenja no što ga nalazimo kod Voltera, ali je i beznadežno
udaljeniji od bilo kakve realne predstave o verovesniku islama.
“Izvesno je da danas niko ozbiljan neće čitati ’O herojima’ da bi se obavestio
o životima i delima Odina, Muhameda, Dantea, Šekspira ili Napoleona. Za takve
potrebe postoji ogromna i neuporedivo podobnija ili bolja literatura”, u
pogovoru novog izdanja znamenite Karlajlove knjige (Beograd, 1988, 238)
razložno zapaža Dragoš Kalajić.
Dodajmo da slično stoji stvar i sa simpatičnim “Poslednjim prorokom” (1897),
srpskom biografijom Muhamedovom iz pera za svoje vreme natprosečno obaveštenog
Dragutina Ilića, pisanom, u Karlajlovoj brazdi, izrazito apologetski, u želji
da se razbiju ili bar ublaže antimuslimanska predubeđenja pravoslavnih Srba, a
njihova braća “Muhamedove vere” privole zajedničkom nacionalnom delovanju
protiv Austrougarske.
NA ČELU SLAVNIH
POKRET autentičnog, ali i onaj ideološki tendencioznog ”antievropocentrizma”,
naglašenije svojstveni drugoj polovini dvadesetog veka na zapadu, dali su novi
podsticaj preispitivanju i pozitivnom vrednovanju Muhamedove ličnosti i mesta u
istoriji. Stiže se tako, na primer, i do knjige Amerikanca Majkla Harta
Stotina, u kojoj se saopštava lista od stotinu ”najznačajnijih” ljudi u
istoriji čovečanstva. Na čelu liste je niko drugi do Muhamed, jer je jedini
uspeo da ostvari podjednako veliki i trajan učinak na verskom i svetovnom
planu, što se odista teško može osporiti.
SVET PROROKA MUHAMEDA (2)
Novi lik i delo
Darko Tanasković, 09.10.2008 Ocena: 3.66 (Glasova: 30) Komentara: 3
ISTAKNUTO mesto verovesniku islama dodelio je i Fransoa Šatle, u svom
poslednjem delu, “Rečniku političkih ostvarenja” (Pariz, 1986). Moglo bi se
navesti još mnogo primera savremene “rehabilitacije” lika i dela Muhamedovog,
sve do njihovog, za pravoverni islam, inače, načelno svetogrdnog prenošenja na
filmsku traku i bioskopsko platno u libijsko-kuvajtskom spektaklu “Pod zastavom
Muhameda” (1982), gde se, u holivudskom maniru, veliča poslanikova borba protiv
nasilja, ropstva, lažnih bogova i idola, a što bi trebalo da ga prikaže
svevremeno aktuelnim.
Dve verzije
I DALJE je, međutim, bez odgovora pitanje šta se i koliko danas pouzdano zna o
čoveku koga je Alah početkom šestog veka po Hristu u Arabiji odabrao da mu
saopšti konačnu versku istinu i poveri mu njeno prenošenje ljudima. Kako
njegovom kuđenju i hvaljenju kroz istoriju osnovni motiv i namera nisu bili
izgrađivanje i saopštavanje objektivne, na činjenicama i nepristrasnom
prosuđivanju zasnovane predstave o ovoj nesporno istaknutoj ličnosti svetske
istorije, već uvek postizanje nekog drugog, mahom ideološkog cilja, valjalo bi
razmotriti koja je to, kako napisa Dragoš Kalajić, “ogromna i neuporedivo
podobnija ili bolja literatura”, za kojom bi se s poverenjem moglo posegnuti.
Nema sumnje da je, kao što smo na samom početku istakli, literatura o Muhamedu
stvarno ogromna. U vezi s njom jedino to je sasvim izvesno. Ostalo jeste ili
može biti sporno. Sva je prilika da je postojanje opsežne i detaljno razrađene
stare muslimanske tradicije o Muhamedovom životu i delovanju stvorilo privid da
su se oni odvijali “u punoj svetlosti istorije”, kako je verovao, recimo,
ugledni i uticajni Ernest Renan.
Istina je da se na osnovu islamskog životopisa Alahovog poslanika i srodnih
klasičnih spisa može, gotovo bez pukotina i praznina, (re)konstruisati njegov
životopis, pogotovo od trenutka kad mu je, u dobi od oko četrdeset godina,
“spuštena” prva kuranska objava, ali se ni u jednom trenutku ne bi smelo gubiti
iz vida da je to tradicionalna muslimanska verzija životopisa, za koju nije
moguće s dovoljno pouzdanja tvrditi da verno odražava, u nekim alternativnim
ili paralelnim savremenim vrelima drugačije provenijencije neproverljive,
činjenice njegova života.
I sam Kuran, svakako najautentičniji, ali i naglašeno fragmentaran izvor
podataka o Muhamedovom vremenu i životu, tek naknadno je zapisan, dok najranije
sačuvane Poslanikove biografije potiču iz devetog veka, što će reći da su
nastale približno dva stoleća posle perioda na koji se odnose.
Sastavljači tih najstarijih biografija služili su se, doduše, nekim prethodnim,
izgubljenim verzijama Muhamedovog životopisa, koje svojim usmenim “lancima
kazivača” sežu do u Prorokovo doba i oslanjaju se na proverene izveštaje
njegovih sledbenika i saboraca, ali se, s obzirom na okolnosti date epohe i
normativni karakter ozvaničene biografije (“reči i dela”) Bogom nadahnutog
Verovesnika, ne može otkloniti pretpostavka o njihovom bar delimičnom ciljnom
redigovanju.
Sve u Kuranu
KRITIČKA uporedna analiza tekstova, kojom se nauka već odavno uporno bavi,
osnažila je ovakva logična naslućivanja, ali nije mogla bitno doprineti bacanju
sasvim novog svetla na Muhamedov život i na tok njegove poslaničke misije, jer,
jednostavno, nema i po svoj prilici nikad neće ni biti pronađeni neki dosad
nepoznati savremeni izvori nesporne autentičnosti.
Neki proučavaoci, čak, donekle hiperkritički smatraju da Muhamedova istorija
počinje i završava se Kuranom, dok je sve ostalo što je o njemu zapisano
“rekonstrukcija a posteriori” (vid. M. Tozy, “L’islam e la sfida delle
appropriazioni”, u “La libertààà religiosa tra tradizione e moderni diritti
dell’uomo”, Torino, 2002, 120).
Pokušaji da se prikupe relevantni vizantijski, sirijački, jermenski i jevrejski
izvori, radi upoređiva i ukrštanja s muslimanskim, dali su skromne rezultate
(vid. npr. P. Crone - M. Cook, “Hagarism”, Kembridž, 1977). Ovakva nedostatnost
pouzdane savremene građe o Muhamedu i nastanku islama navela je neke
istraživače da potpuno odbace verodostojnost ukupne muslimanske tradicije koja
se odnosi na taj najraniji period.
Tako je, recimo, sredinom osamdesetih godina izraelski arabista druskog porekla
Sulejman Bešir, na osnovu iščitavanja nekih rukopisa iz umajadskog doba, smelo
ustvrdio da opšteprihvaćeni životopis Muhamedov nije ništa drugo do pozna,
tendenciozna antiumajadska mistifikacija iz abasidskog vremena, a da je sam
islam, zapravo, “verski izraz nacionalnog bunta hrišćanskih Arapa”!
Za naučne krugove, naravno, ni ovakav, činjenično podjednako skromno utemljeni
i ne manje tendenciozni ikonoklazam, nije se pokazao kao prihvatljiv.
U najboljem slučaju, a to je ono što ozbiljna islamologija nastoji da domaši,
moguće je na osnovu svestranog razmatranja, kombinovanja i kontrastivnog
sučeljavanja podataka iz raspoloživih tradicionalnih i netradicionalnih izvora
izvesti liniju Muhamedove biografije koja se čini najverodostojnijom.
I takva verzija, čiji će sažeti prikaz biti saopšten na narednim stranicama,
temeljno počiva na islamskoj predaji, što nalaže načelnu rezervu u pogledu
njene poželjne naučne zasnovanosti. Boljeg načina, međutim, nema.
RANI IZVORI
VELIKI istoričar Arnold Tojnbi se, s profesionalne tačke gledišta istoričara,
nedvosmisleno pozitivno izrazio o “prvorazrednoj vrednosti” mnogih ranih izvora
za proučavanje istorije islama, počevši od Muhamedovog vremena, što omogućava
da se tok Muhamedovog života, za razliku od Isusovog, prati u svim fazama, a u
nekim vremenskim odsečcima čak i iz dana u dan.
(Nastaviće se)
__________________________________________________________________
Yahoo! Canada Toolbar: Search from anywhere on the web, and bookmark your
favourite sites. Download it now at
http://ca.toolbar.yahoo.com.
[Non-text portions of this message have been removed]
