Razotkrivanje prošlosti:
Slovenačka i ostala braća po oružju Sedma sila ponekad uspe da dođe do nekog dokumenta koji potrese javnost. A onda padne u zaborav. Upravo zato je pregnuće Matjaža Frangeža protiv zaborava izuzetnije. Frangež je podatke o švercu oružja u režiji najviših slovenačkih funkcionera 1991–1995. objavio pod naslovom "Ma šta nam možete!" piše: Igor Mekina Specijalno za "Vreme" iz Ljubljane Image Poznavaoci vrednost posla obavljenog preko Slovenije procenjuju na oko milijardu nemačkih maraka (danas: milijardu evra), pri čemu je na ime provizija inkasirano između deset i petnaest odsto. Nikolas Oman, građanin Slovenije i Liberije poznat po prodaji "atomske bombe" Radovanu Karadžiću, zabeležio je, na primer, godišnji promet od sto miliona dolara. Tajna nabavka raznovrsnog oružja pokrenuta je oko godinu dana uoči osamostaljenja Slovenije. Iako je Slovenija primljena u UN 22. maja 1992, kada je za nju i formalno počeo da važi embargo na izvoz oružja koji je rezolucijom 713 uveo Savet bezbednosti UN-a 25. septembra 1991, šverc naoružanja prema "južnim republikama" nekadašnje SFRJ nije prekidan bar do 1993. Image Uvećana <http://www.vreme.com/g/listpapira.jpg> Frangež opisuje nekoliko vrsta trgovine oružjem: na prvom mestu, oružje koje je u Sloveniju stiglo "ilegalno", u suprotnosti sa tadašnjim saveznim zakonodavstvom, a njegova nabavka je pravdana "potrebom odbrane pred agresijom JNA". Zatim oružje kamuflirano pod firmom tranzita "humanitarne pomoći", gde su slovenački zvaničnici samo "otvarali granicu", žmurili na kršenje rezolucije 713 SB UN-a i uzimali provizije. Uz to se odvijala i prodaja naoružanja zaostalog od JNA, kao i prodaja opreme i oružja koje je stiglo zajedno sa "zvanično" kupljenom vojnom opremom. DRŽAVNE POŠILJKE: Tokom 1991. bilo je pet većih "državnih pošiljki" a, prema Ludviku Zvonaru, u slovenačkom ministarstvu odbrane zaduženom za kupovinu oružja, kupovano je preko robnih kredita uzetih u inostranstvu, kao i zahvaljujući operaciji zamene dinara za devize. Tako je nastala razlika od "tri ili četiri miliona maraka" koju je Zvonaru "predao ministar (tada: odbrane) Janez Janša". Zvonarevo svedočenje bilo je jedan od prvih verodostojnih dokaza da je premijer Janša neposredno učestvovao u "transakcijama" kupovine oružja, o čemu nije pronađen nikakav trag u slovenačkim državnim arhivama. Prva pošiljka je u Kopar stigla 20. juna 1991, pet dana uoči proglašenja osamostaljenja, a plaćena je 7,8 miliona nemačkih maraka. Ludvik Zvonar, operativac odgovoran za kupovinu, ispričao je 1994. da "cena nije bila mala, ali je ipak bila podnošljiva – kalašnjikovi po 200 dolara", komad. Kupovina je utanačena "posle odobrenja Janeza Janše, koje je bilo usklađeno sa političkim vrhom". U Sloveniju je tada ušlo 76 kontejnera oružja. Druga pošiljka stiže 21. septembra 1991: u njoj su bila 24 lansera "igla" SA16 (svaki 28.000 dolara) sa 240 raketa, vrednost posla preko 12 miliona dolara. Mesec dana kasnije zvanično stiže još 29.217 pušaka AK-47 uz veću količinu municije raznog kalibra, vrednosti preko 9,7 miliona dolara. Usledile su još dve pošiljke u kojima su opet bili protivavionski sistemi "igla", ali i veća količina protivtenkovskih lansera "fagot" i "metis", vrednosti oko 21 milion dolara. Sve te poslove su, prema dokumentima tajne slovenačke obaveštajne službe VOMO, vodili "direktor VI uprave Andrej Lovšin (danas šef transportnog preduzeća Intereuropa) i načelnik obaveštajnog odeljenja Anton Painkiher". Posle desetodnevnog rata za osamostaljenje, juna 1991, slovenačko ministarstvo odbrane počinje masovnu prodaju oružja iz skladišta JNA – Hrvatskoj i BiH, stotine hiljada tona naoružanja. Samo iz skladišta oko Slovenske Bistrice liferovano je naručiocima iz Zagreba i Sarajeva oko 30.000 tona oružja i opreme. Iz Zavrča je odvezeno 1500 kamiona, iz Ložnice oko 700 tona različitog ratnog materijala... Usledio je period povećanog "tranzita". Uz opremu "namenjenu Sloveniji" stizale su velike količine naoružanja za susede na jugu. Svedoči Eli Rijavec: "Otvorili bismo kontejnere, izdvojili oružje i opremu namenjene Slovenačkoj vojsci, a onda bi se pozvalo ministra odbrane Janšu koji je lično pregledao svaku takvu pošiljku. Bilo je uobičajeno da svaki brod, pored naručene količine oružja – koja je činila oko 10 odsto celokupnog tereta – dopremi još 90 odsto naoružanja i opreme koji su za slovenačku vojsku bili nezanimljivi… To se nazivalo ‘balast’." Image ŠVERC ORUŽJA KAO DRŽAVNI POSAO: Knjige Braneta Praznika i Matjaža Frangeža BALAST I PRANJE: Janez Janša je lično pregledao bar pet takvih pošiljki i odredio šta od "balasta" ide za dalju prodaju, piše u zvaničnoj zabelešci slovenačke vojne obaveštajne službe (VOMO) iz 1994. Tek 26. avgusta 1992. slovenačko predsedništvo – kršeći rezoluciju SB UN-a 713, o čemu je pisala jedino ljubljanska "Mladina" – u tajnosti donosi zaključak da zvanično pomogne Hrvatskoj; nešto kasnije, pošto se bosanski predsednik Alija Izetbegović obratio za pomoć tadašnjem predsedniku Slovenije Milanu Kučanu, odobrena je pomoć u naoružanju i za BiH. Predsedništvo je dopustilo "tranzit" i predaju opreme bez nadoknade Hrvatskoj i Bosni, ali su to neki tadašnji ministri – ministar odbrane Janez Janša i policije Igor Bavčar – shvatili kao blanko menicu da organizuju preprodaju oružja, iz inostranstva i zaostavštine JNA. Savet odbrane koji je delovao pri predsedništvu Slovenije, u vezi sa BiH je doneo odluku da Slovenija neka od vojnih sredstava Sarajevu "ustupi besplatno", a polovinu proda. Kako je kasnije na saslušanju u slovenačkom parlamentu kazao Hasan Čengić, tada ovlašćeni predstavnik BiH za organizovanje oružane humanitarne pomoći BiH, "ništa nije bilo besplatno", jer je sve kupljeno oružje, namenjeno "odbrani BiH agresije", uvek plaćeno tvrdom valutom. Preprodavci iz Slovenije nisu imali takta za razlike unutar tadašnjeg vođstva BiH, pa je Hasan Čengić tokom jedne od poseta Sloveniji saznao da je Slovenija isporučila poveću količinu oružja i vojsci Fikreta Abdića i njegovoj "državi". STROGO POV.: Najviši vrh zemlje bio je uključen u sumnjive transakcije, ako je suditi po stenogramu sastanka Janeza Drnovšeka, Hermana Rigelnika, Janeza Janše, Dimitrija Rupela i Igora Bavčara zbog "afere otvorene u ‘Mladini’". Šestog januara 1993. odlučeno je da se prekine davanje "vojne pomoći". Janša tada kaže: "Što se tiče oružja, to je u mojoj nadležnosti, ali ja o tome nisam nikada samostalno odlučivao." Slaže se s prekidom tranzita oružja jer "smo mi do sada Bosancima i Hrvatima taj tranzit omogućavali". Na Drnovšekovo pitanje da li "Austrijanci svesno propuštaju (oružje)", Janša odgovara "da se veće količine ne mogu prevesti tek tako", a Bavčar zaključuje da "zvanično niko to ne radi; ni mi to, zvanično, ne radimo". On upozorava na opasnost od curenja dokumenata, jer je oružja bilo "na tone". Rupel lakonski primećuje da "novinari to ionako pišu po svome" i da se takvi napisi "ne komentarišu". Drnovšek predlaže da se ipak "demantuje" pisanje u "Mladini" i pita se "šta li (od dokumenata, "Mladina") još ima?". Kučan prekida debatu rečima da je sve došlo do "neke tačke" na kojoj treba prekinuti, jer "mi želimo da se potpuno povratimo, izvučemo iz tog haosa". Kučan priznaje da šverc oružja i nije bio tako opasan, jer je "opasnije bilo ono vežbanje", mada se radilo "o samo jednoj grupi"; tu cilja na obučavanje pripadnika HOS-a i Izetbegovićevih trupa u Sloveniji, priču koja je već procurila u Austriju. Ukratko, Slovenija ne samo da je opremala oružjem nego je i trenirala pripadnike paravojne formacije HOS, što predstavlja međunarodni delikt. Ono što danas žulja većinu saradnika u slovenačkom "poslu stoleća" jeste da su sami ostali kratkih rukava, jer je novac "ispario"; brojni svedoci su "izgubili pamćenje" a nijedna od parlamentarnih komisija ili zvaničnih policijskih istraga nikada nije okončana, niko nije završio iza rešetaka niti se ušlo u trag nestalim parama. Zato su dokumenti koje je prikupio Frangež, koji pokazuju da u raspadu SFRJ nije bilo nevinih, važni za sastavljanje potpunijeg mozaika o raspadu nekadašnje države. Naduvane cene Slovenačka parlamentarna komisija koja je pokušala da istraži puteve novca i šverca oružja, pod vođstvom poslanika Rudolfa Mogea, utvrdila je tek toliko da su cene naoružanja prodatog iz skladišta JNA kupcima iz BiH i Hrvatske bile nekoliko puta više od cena "zvanično" zavedenih u dokumentima. Bacač RB-57 je, recimo, zvanično koštao 200 nekadašnjih nemačkih maraka (DEM), a "nezvanično" je naplaćivan 1500; RB-OAK je zvanično koštao 900, a nezvanično 3000 DEM, raketa "osa" 1000 umesto 190, "zolja" 2000 umesto knjiženih 650 a raketa "strela" 5000, dok je "nezvanično" plaćena neverovatnih 25.000 nemačkih maraka (isto što i 25.000 evra). http://www.vreme.com/cms/view.php?id=722071 [Non-text portions of this message have been removed]
