SRBIJA PRED MEÐUNARODNIM SUDOM PRAVDE
Pi¹e: Advokat Mr. Goran Cvetiæ
Meðunarodni sud pravde (MSP) nas je sve iznenadio kada se 18.novembra 2008.
godine oglasio nadle¾nim po tu¾bi Hrvatske protiv Srbije za navodno poèinjen
genocid. Rezignacija na¹eg pravnog tima i javnosti je bila oèigledna. Odluka
je iznenaðujuæa prevashodno zbog toga ¹to se isti sud oglasio nenadle¾nim po
tu¾bi Srbije protiv 10 NATO dr¾ava podnetoj 1999. godine sa obrazlo¾enjem da
Srbija tada nije bila èlan UN, ni potpisnica Konvencije o genocidu, pa samim
tim nije imala pristup sudu. Tu¾ba Hrvatske je podneta iste godine, ali se u
ovom sluèaju sud ipak proglasio nadle¾nim, obrazla¾uæi opreènu odluku
"potrebom za fleksibilno¹æu". Srbija je munjevito reagovala odlukom da
podnese protiv-tu¾bu i, ko zna, mo¾da su ova de¹avanja u skladu sa onim
engleskim izrazom koji naoko nepovoljne dogaðaje oznaèava kao "blagoslove u
prikrivenju" ("blessing in disguise"). Jer, ako na¹ pravni tim valjano
formuli¹e protiv-tu¾bu, gotovo je sigurno da æe na¹i argumenti biti daleko
jaèi od hrvatskih. Tu pre svega treba imati na umu akciju "Oluja" u kojoj je
oko 160.000 Srba etnièki oèi¹æeno iz Krajine. Inaèe, ¹anse Hrvatske da u
raspravi o glavnoj stvari doka¾e da je Srbija poèinila genocid su praktièno
- nepostojeæe. Stoga bi predlaganje nekakve vansudske nagodbe sa na¹e strane
bilo kako izraz slabosti, tako i bespredmetno.
Meðutim, cilj ovog èlanka nije da se bavi ovom odlukom MSP-a, veæ
predstojeæim savetodavnim mi¹ljenjem suda po pitanju Kosova i Metohije. Ovo
stoga ¹to je rok za podno¹enje na¹eg podneska u vezi KiM 17. april 2009.
godine, dok æe se o tu¾bama u sporu sa Hrvatskom raspravljati znatno
kasnije. Dakle, 8. oktobra 2008. Generalna skup¹tina UN je usvojila predlog
rezolucije Srbije i zatra¾ila Savetodavno mi¹ljenje od Meðunarodnog suda
pravde da li je odluka privremenih institucija Kosova o progla¹enju
nezavisnosti u saglasnosti sa meðunarodnim pravom. Time je jedan period
izvesnog kolebanja u pogledu pravnih sredstava koje treba preduzeti nakon
progla¹enja nezavisnosti Kosova 17. februara 2008. godine - okonèan.
Ministar spoljnih poslova Vuk Jeremiæ je period pred redovno godi¹nje
zasedanje Generalne skup¹tine UN proveo u energiènoj aktivnosti u cilju
pridobijanja saglasnosti ¹to vi¹e zemalja za na¹u inicijativu, a Predsednik
Tadiæ je na samom zasedanju odr¾ao odista impresivan govor. Rezultat je da
se na¹oj inicijativi, uz 74 uzdr¾anih, protivilo svega ¹est zemalja: SAD,
Albanija, Mikronezija, Mar¹alska ostrva, Nauru i Palau.
Ovakvom ishodu prethodila je diskusija koje pravno sredstvo je bilo bolje
preduzeti, odnosno da li je bilo bolje tu¾iti zemlje koje su priznale
nelegalnu nezavisnost Kosova ili zatra¾iti savetodavno mi¹ljenje. U tom
pogledu mi¹ljenja su i dalje podeljena: profesor Flajner iz ©vajcarske i
jedan broj struènjaka za meðunarodno pravo i dalje smatra da su tu¾be bile
bolje re¹enje, pre svega zato ¹to su presude MSP-a obavezujuæe, a u takvom
postupku bi sud u svakom sluèaju morao da ispita, kao prethodno pitanje, da
li je progla¹enje nezavisnosti Kosova bilo u skladu sa meðunarodnim pravom
ili ne. Zagovornici tu¾bi navode da se u tom sluèaju od MSP-a mogla
zatra¾iti i privremena mera zabrane priznanja Kosova od strane zemalja koje
to jo¹ uvek nisu uèinile, i to do konaène odluke suda, te da broj zemalja
koje su priznale Kosovo ne bi bio onoliki koliki je sada da se odmah
reagovalo tu¾bama. I na kraju, ne bez osnova, zastupnici tu¾bi navode da su
zemlje koje su priznale nezavisnost Kosova tim èinom povredili suverenitet i
teritorijalni integritet Srbije, delajuæi u suprotnosti sa obavezujuæom
rezolucijom SB UN 1244, zavr¹nim aktom iz Helsinkija, Poveljom UN i drugim
meðunarodno-pravnim aktima. Ovakve stavove deli i g. Ko¹tunica, kao i
njegova stranka DSS.
Zastupnici mi¹ljenja da je bilo bolje tra¾iti Savetodavno mi¹ljenje, koje
nema obavezujuæu snagu, ali je uglavnom po¹tovano zbog ogromnog autoriteta
suda, smatraju da bi u sluèaju da Srbija izdejstvuje mi¹ljenje koje ide njoj
u korist dobila vrlo jaku pravnu i politièku kartu u rukama, navodeæi da
precedenti za povlaèanje priznanja postoje: to je sluèaj kada je Makedonija
(BJRM) povukla svoje priznanje Tajvana pod pritiskom Kine, kao i povlaèenje
priznanja Ju¾ne Sahare od strane biv¹e SFRJ. Takoðe, oèigledno je da su
zastupnici ovog puta, koji je oèigledno i stav Ministarstva spoljnih
poslova, povlaèenjem ovakvog poteza pokazali i zabrinutost u pogledu
eventualnog negativnog dejstva tu¾bi na odnose sa tu¾enim zemljama,
prevashodno onim iz EU dok su pregovori o na¹oj kandidaturi u toku. Ministar
Jeremiæ u pogledu eventualnog povlaèenja priznanja u sluèaju pozitivnog
ishoda za nas navodi da mu je u bilateralnom susretu ambasador Kostarike u
UN lièno obeæao povlaèenje priznanja.
Koji stav je ispravniji, reæi æe vreme. Do sada je 51 zemlja priznala
nezavisnost Kosova, a neke poput Crne Gore, Makedonije i Malezije su to
uèinile nakon ¹to se GS UN obratila MSP-u za Savetodavno mi¹ljenje. Broj
priznanja ipak nije mali. Zastupnici tu¾bi su tu pokazali da je jedan od
njihovih argumenata opravdan, jer sada ne postoji razlog da, dok se èeka
mi¹ljenje suda, bilo koja druga zemlja prizna Kosovo i time uveæa broj
priznanja. Takva situacija bi znatno ote¾ala na¹u poziciju i olak¹ala posao
sudu u smislu eventualne primene naèela efektivnosti u meðunarodnom pravu.
To naèelo bi se, slobodnim reèima, moglo okarakterisati kao moguænost da sud
prihvati politièku situaciju na terenu kao pravnu realnost. U tom smislu
nema dileme da su Crna Gora i BJRM priznale Kosovo pod spoljniim pritiskom
ne bi li se nakon uspeha Srbije u GS UN prebacila ta psiholo¹ka granica od
25% zemalja èlanica UN koje su priznale Kosovo.
Mora se primetiti da je Srbija tokom proteklih 15-tak godina postala ¾rtva
jedne èudne "doktrine" koja se zove "nelegalno, ali legitimno". Kada je NATO
bombardovanje 1999. godine preduzeto bez autorizacije Saveta bezbednosti UN,
èuli su se komentari meðunarodnih pravnika sa zapada da je to bombardovanje
"nelegalno, ali legitimno". Ovakvo rezonovanje u pogledu nelegalnog
progla¹enja nezavisnosti Kosova nije moguæe, po¹to priznanje tog nelegalnog
akta od strane nekih dr¾ava ga, po meðunarodnom pravu, ne mo¾e retroaktivno
legalizovati.
©ta nas èeka pred MSP-om i koliko daleko u pro¹lost Srbija treba da ide ne
bi li argumentovano dokazala da je nezavisnost Kosova nelegalna? Kratak
odgovor bi bio: oèekuje nas uspeh ukoliko iznesemo èvrste pravne argumente i
apolitièno idemo u pro¹lost onoliko koliko to bude trebalo.
Prvo pitanje koje se postavlja je da li bi NATO bombradovanje Srbije trebalo
da bude deo predmeta rasprave pred sudom, odnosno deo argumenata koje æe
Srbija izneti? Ovo pitanje se postavlja po¹to (ne samo) u Srbiji postoji
mi¹ljenje da je ta agresija za cilj u su¹tini imala otimanje Kosova, a da je
taj grabe¾ uèinjen pod velom "humanitarne intervencije". Odgovor na ovo
pitanje je vrlo efektno dao niko drugi do Vilijam Montgomeri, biv¹i
ambasador SAD u Beogradu, kada je gostujuæi u¾ivo, preko video linka u
emisiji "Upitnik" RTS-a 11. marta 2008. bez ikakvog okoli¹avanja izjavio "da
je odluka da se Kosovu dodeli nezavisnost doneta jo¹ 1999 godine"! Tom
prilikom g. Montgomeri nije rekao ko je tu odluku doneo, ali iz njegove
izjave svako mo¾e izvuæi svoje zakljuèke, pri èemu znamo da je tada na èelu
SAD bio Bil Klinton, a britanski premijer - Toni Bler. Mo¾da bi ovu izjavu
g. Montgomeri mogao da pojasni upravo pred Meðunarodnim sudom pravde.
U tom smislu, tokom samog bombardovanja, su se èuli gotovo oèajnièki apeli
moralnih meðunarodnih pravnika da se agresija na SRJ zaustavi. Gospodin
Volter J. Rokler, biv¹i tu¾ilac pred Nirnber¹kim sudom koji je osudio
najokorelije nacistièke zloèince obratio se amerièkoj javnosti u "Èikago
Tribune"-u 10. maja 1999. godine sledeæim reèima: "Mi smo preduzeli
flagrantnu vojnu agresiju, neprestano napadajuæi jednu malu zemlju
prevashodno da bi dokazali da vladamo svetom...Kao primarni izvor
meðunarodnog prava, presuda Nirnber¹kog tribunala iz 1945-46 glavnim
nacistièkim zloèincima je èista i jasna. Na¹i lideri èesto citiraju i
velièaju ovu presudu, ali je oèito nisu proèitali. Taj medjunarodni sud je
presudio (citat): inicirati agresivni rat nije samo meðunarodni zloèin, veæ
vrhunski meðunarodni zloèin koji se od drugih ratnih zloèina razlikuje samo
u tome ¹to u sebi sadr¾i skup svih tih zloèina zajedno." Odista sna¾ne reèi
jednog visoko moralnog i moænog èoveka i to usred bombardovanja koje treba
da zauvek budu zapamæene.
Nadalje, na red dolazi ovogodi¹nji dobitnik Nobelove nagrade za mir Marti
Ahtisari. On je pred kraj bombardovanja zajedno sa Viktorom Èernomirdinom
doputovao u Beograd i tom prilikom je 2. i 3. juna 1999. godine skovan
sporazum Ahtisari-Èernomirdin-Milo¹eviæ. Po tom sporazumu Kosovo ostaje deo
Srbije, na njega dolaze meðunarodne mirovne snage, a bombardovanje prestaje.
Nema dileme da se Ahtisarijev potpis nalazi na ovom dokumentu koji je zatim
10. juna iste godine pretoèen u Rezoluciju SB UN 1244. Nakon toga, isti taj
Ahtisari postaje izaslanik UN i saèinjava plan u kome Kosovu daje atribute
nezavisne dr¾ave! Ovakva "akrobacija" na tako visokom nivou je verovatno
nezabele¾ena u istoriji diplomatije. Na¹i zastupnici pred MSP-om ne bi
trebalo da propuste da sudu uka¾u na ovaj "luping" Ahtisarija koji bi se
mogao èak nazvati i obmanom. Ovo je lako uèiniti po¹to navedeni sporazum
postoji, kao ¹to postoji i Ahtisarijev potpis na njemu.
Deklaracija nezavisnosti Kosova se bazira upravo na Ahtisarijevom planu.
Meðutim, taj plan nije prihvaæen niti od UN, niti od bilo kog drugog tela,
niti od Srbije koja na njega nije stavila svoj potpis. Dakle, taj plan je
prazno slovo na papiru i to prevashodno u svetlu Beèke konvencije o pravu
ugovora. Stoga je kosovska deklaracija bazirana na aktu koji formalno-pravno
ne postoji, te je ni¹tava. To je upravo razlog zbog koga na¹e vlasti moraju
biti izuzetno oprezne da na bilo koji naèin, izrièno ili preæutno, ne
priznaju taj plan, a to se pre svega odnosi na misiju EULEX, ustanovljenu
tim planom, koja mo¾da predstavlja "kukavièje jaje".
Pored toga, deklaracija nezavisnosti Kosova pokazuje da se Kosovo ne mo¾e
smatrati nezavisnom dr¾avom po¹to se u deklaraciji ingerencije koje ima
jedna suverena dr¾ava prepu¹taju spoljnim èiniocima. Naime, prema Konvenciji
o pravima i du¾nostima dr¾ava iz Montevidea iz 1933. godine, koja
predstavlja èvrsto ustanovljene principe meðunarodnog prava, jedna
teritorija se mo¾e smatrati dr¾avom ukoliko ima stalno stanovni¹tvo,
definisanu teritoriju, vladu koja vr¹i vlast nad njima, kao i kapacitet da
odr¾ava meðunarodne odnose. Meðutim, kosovska deklaracija nezavisnosti, koja
izrièito prihvata Ahtisarijev plan i navodi da æe ga slediti, prenosi mnoge
nadle¾nosti koje mo¾e vr¹iti iskljuèivo nezavisna dr¾ava u korist inostranog
èinioca. Konkretno, ta deklaracija dozvoljava strancu da stavi veto na
kosovski ustav. Ahtisarijev plan u taèki 10.4. predviða: " Skup¹tina ne mo¾e
formalno usvojiti Ustav sve dok ga meðunarodni civilni predstavnik (ICR),
imenovan od kljuènih predstavnika meðunarodne zajednice i EU, ne odobri u
skladu sa odredbama ovoga plana". Dakle, teritorija koja ne mo¾e sama da
donese svoj ustav i oformi vlast na osnovu njega ne ispunjava principe kako
su formulisani u Konvenciji iz Montevidea i ne zadovoljava uslove za
postojanje nezavisne dr¾ave. Jer, jedna teritorija ili ispunjava ili ne
ispunjava te principe. Ahtisarijev plan, pak, ustanovljava neki novi pojam
"nadgledane nezavisnosti" ¹to samo po sebi dokazuje da Kosovo jo¹ uvek ne
zadovoljava uslove iz Montevidea. Stoga je priznanje takve tvorevine kao
nezavisne dr¾ave i preuranjeno i nelegalno. To je jo¹ jedan argumenat koji
ide u prilog pristalicama tu¾bi pred MSP-om.
Razmatrajuæi pitanja vezana sa bombardovanjem i motivima za njega, dolazimo
i do nedavne autobiografije Helene Rante, finskog (zubnog) patologa, èiji je
neistiniti ekspertski izve¹taj u vezi dogaðaja u Raèku poslu¾io kao direktan
povod za bombardovanje. U toj autobiografiji ona priznaje da je bila pod
pritiskom Vilijema Vokera, ¹efa civilne misije OEBSA, kao i pod pritiskom
tri finska ministra da dogaðaje u Raèku okarakteri¹e kao masakr. Gospoðu
Rantu oèito grize savest, pa nam saop¹tava i to da je Vilijam Voker lomio
olovke i gaðao je polomljenim delovima, ljut ¹to je njen izve¹taj prvobitno
bio blag. Ima pravo na¹ patolog Dr. Du¹ko Dunjiæ koji je bio anga¾ovan u
Raèku ¹to sada zahteva saslu¹anje Helene Rante od na¹ih vlasti, jer je njen
la¾ni izve¹taj doveo do smrti vi¹e hiljada ljudi i bombardovanja Srbije.
Pored toga, Raèak je izuzetno mnogo interesovao i D¾efrija Najsa, tu¾ioca
ha¹kog tribunala u sluèaju Milo¹eviæ. Aferi Raèak je tokom tog suðenja dato
znaèajno vreme, a g. Milo¹eviæ je praktièno dokazao da je u pitanju
inscenirani dogaðaj. U svakom sluèaju, ha¹ko tu¾ila¹tvo ni na koji naèin
nije bilo u stanju da van svake razumne sumnje doka¾e da je u pitanju
masakr. Briljantno voðen svojim pravnim savetnicima, kao i patolozima iz
Beograda, g. Milo¹eviæ je tribunalu prezentirao èak i fotografije koje
dokazuju da su tela pomerana, tj. da su jedna te ista tela fotografisana na
razlièitim mestima u okviru same scene "zloèina".
Dakle, mo¾e se izvuæi zakljuèak da bi na¹i pravni savetnici pred MSP-om ipak
trebalo da se pozabave odreðenim pitanjima koje se tièu samog bombardovanja
i dogaðajima koju su neposredno prethodili i desili se nakon njega. Oni æe
to verovatno i morati, a to sugeri¹e i èinjenica da pred ha¹kim tribunalom
tek predstoji izricanje presude generalima Pavkoviæu, Lazareviæu i Lukiæu,
kao i Nikoli ©ainoviæu, a u vezi de¹avanja na KiM. Ta presuda æe verovatno
biti predmet posebne analize MSP-a. ©to se Pri¹tine tièe, nagraðivati je
nezavisno¹æu, pri èemu je Kosovo sada verovatno teritorija sa najgorim
stanjem ljudskih prava u svetu, sa oko 250.000 proteranih Srba, a povratka
nema, 1.500 ubijenih i nestalih, oko 150 srpskih svetinja poru¹enih, 200
grobalja sravnjenih i 5.000 nadgrobnih spomenika oskrnavljenih deluje odista
izopaèeno u oèima vrednosti koje bi trebalo da gaji civilizovani svet. Valja
reæi jo¹ jednu stvar: kada bi i pretpostavili da je akcija "Milosrdni anðeo"
odista izvr¹ena iz humanitarnih razloga, nije li njome Srbija veæ ka¾njena?
Za¹to joj pored toga otimati i deo teritorije (priznavanjem Kosova)? Bilo bi
to dvostruko ka¾njavanje, a dvostruka sankcija za istu stvar strana je
svakoj grani prava.
Na red dolaze èisto mejunarodno-pravna pitanja. Prvo je da li je na¹e
pitanje sudu pravilno formulisano. Ono je kratko i jasno: da li je
progla¹enje nezavisnosti od privremenih institucija Pri¹tine u skladu sa
meðunarodnim pravom? Pitanje jeste dobro formulisano, a izrièito pominjanje
Rezolucije 1244 je suvi¹no, buduæi da æe njeno postojanje sud svakako imati
u vidu. Inaèe, ta Rezolucija eksplicitno poziva sve èlanice UN na po¹tovanje
suvereniteta SRJ tj. Srbije u skladu sa zavr¹nim aktom iz Helsinkija i to ne
samo u preambuli, veæ se isto pominje i u aneksima 1 i 2. Stoga je tumaèenje
veæine zapadnih zemalja da je nezavisnost Kosova moguæa po ovoj Rezoluciji
upravo zaèuðujuæa. Jer, poznato je da zavr¹ni akt iz Helsinkija iz 1975.
godine garantuje nepovredivost granica, a da se u Rezoluciji 1244
nezavisnost Kosova uop¹te ne pominje, veæ ona predviða "su¹tinsku autonomiju
i znaèajnu samoupravu" za pokrajinu.
U pogledu navedene Rezolucije i njenog po¹tovanja Stenli Kobler iz amerièkog
Kato instituta u slikovito nazvanom èlanku "Evropska olupina od voza dolazi"
("Europe s Approaching Train Wreck") 24. marta 2007. u "International Herald
Tribune"-u pi¹e: " Ukoliko 1244 ne bude po¹tovana, nerazumno je oèekivati da
na¹i postupci neæe biti tretirani kao precedent za ignorisanje drugih
rezolucija UN u buduænosti. Upravo stoga je po¹tovanje Rezolucije 1244 tako
va¾no. A ukoliko budemo klesali re¹enja koja zaobilaze postojeæe pravo, onda
treba da priznamo da stvaramo prilike za nevolje u buduænosti."
Sledeæe pitanje je da li je MSP pred lakim zadatkom? Svakako ne. Odgovornost
suda u ovom predmetu je ogromna i bolje je da stoga ne odluèuje u hitnom
postupku. Rusija je, na primer, povukla izuzetno spretan potez kada je,
znajuæi za na¹u inicijativu pred UN, priznala Abhaziju i Ju¾nu Osetiju.
Tajming ovakvog poteza ruske diplomatije mo¾e biti i te kako od pomoæi
Srbiji. Jer, savetodavnim mi¹ljenjem koje bi bilo su¹tinski protiv Srbije, a
u prilog secesije Kosova, MSP bi praktièno raskomadao dve dr¾ave odjednom -
Srbiju i Gruziju. A ukoliko bi u meðuvremenu Baski u ©paniji i ©koti u
Ujedinjenom Kraljevstvu odr¾ali referendum u korist nezavisnosti, komadanje
dr¾ava koje bi sud aminovao bi se nastavilo. To samo ukazuje da æe odluka
MSP biti od dalekose¾nog znaèaja, prilikom èega æe sud morati ne samo da
gleda u pro¹lost, veæ i daleko u buduænost imajuæi stabilnost svetskih
politièkih prilika u vidu.
Jedno od slo¾enijih pitanja po kojima æe sud na samom poèetku morati da
zauzme stav jeste da li kosovski Albanci u Srbiji, u medjunarodno-pravnom
smislu, imaju status "naroda" ili "nacionalne manjine", po¹to pravo na
samo-opredeljenje imaju samo "narodi". Mi¹ljenja su tu podeljena veæ sada.
Profesor Ðankarlo Guarino sa napuljskog Univerziteta Federiko Drugi, smatra
da pitanje samo-opredeljenja nema veze sa Kosovom. Po njemu, Kosovo je deo
Srbije, pa se stoga mo¾e govoriti o pravima nacionalne manjine koja bi
trebalo re¹iti, na primer, kao ¹to je u Italiji re¹eno vruæe pitanje
pokrajine Alto Adiðe. Guarino zastupa tezu da se nezavisnost ne mo¾e uspe¹no
suprotstaviti preovladavajuæem principu teritorijalnog integriteta dr¾ava,
te da do secesije mo¾e doæi samo u sluèaju konsenzusa, recimo referenduma,
celokupnog stanovni¹tva jedne dr¾ave, nikad samo jednog njenog dela. Na
kraju, prof. Guarino istièe da bi primena principa efektivnosti u sluèaju
Kosova dovela do vrlo opasnog precedenta. Stav profesora Guarina je oèito
podstaknut èinjenicom da Albanci kao narod veæ imaju jednu dr¾avu, NR
Albaniju, kao izraz svog prava na samo-opredeljenje. Njegov stav je takoðe u
skladu sa reènikom koji koristi Rezolucija 1244 kada predviða su¹tinsku
autonomiju i znaèajnu samoupravu. Dakle, na¹ pravni tim bi trebalo da
zastupa tezu da su kosovski Albanci nacionalna manjina u okviru Srbije,
imajuæiu vidu da su Albanci kao narod svoje pravo na samo-opredeljenje
ostvarili jo¹ 1912. godine kreacijom NR Albanije, pa ne mogu imati pravo na
dve dr¾ave.
Stoga, ukoliko bi na¹ pravni tim uspe¹no prezentirao pred MSP-om tezu da
kosovski Albanci u okviru Srbije imaju status nacionalne manjine, a ne
status "naroda", to bio bio ogroman uspeh. Takva teza bi morala biti
poduprta èinjenicom postojanja NR Albanije kao izraza prava albanskog naroda
na samo-opredeljenje kao celine. U tom sluèaju bi pitanje secesije gotovo
sigurno palo u vodu. Jedan od zastupnika teze da kosovski Albanci u okviru
Srbije imaju status nacionalne manjine je i profesor beogradskog pravnog
fakulteta Dr. Milan Paunoviæ. Ipak, MSP ume da neprijatno iznenadi kao u
sluèaju kada se oglasio nadle¾nim po tu¾bi Hrvatske protiv Srbije. Stoga
treba biti spreman na sve, pa i na moguænost da sud zauzme stav da kosovski
Albanci imaju status "naroda" u okviru Srbije.
Nema dileme da æe kosovski Albanci u svom izja¹njenju pred MSP-om, pak,
izneti tezu da imaju pravo na samo-opredeljenje kao narod. Takav stav mogu
izneti i neke druge dr¾ave koje budu eventualno podnele svoje podneske sudu,
a neki zapadni autori takoðe diskutuju u tom pravcu, upadljivo previðajuæi
da Albanci kao narod veæ imaju jednu dr¾avu. U sluèaju da MSP poðe od teze
da kosovski Albanci u Srbiji imaju status "naroda", na red æe gotovo sigurno
doæi analiza jednog vrlo va¾nog pravnog izvora. Taj izvor je èuveno
Savetodavno mi¹ljenje Vrhovnog suda Kanade iz 1998. godine po pitanju
secesije Kvebeka. Ova odluka detaljno analizira pitanje samo-opredeljenja u
meðunarodnom pravu.
Navedeno Savetodavno mi¹ljenje Vrhovnog suda Kanade, iako izrièito ne
pominje krvavi raspad SFRJ, je sigurno doneto sa jednom nobl intencijom: da
u svetu nikada ponovo ne doðe do krvoproliæa u sluèaju kada jedna teritorija
poku¹a otcepljenje od majke-dr¾ave. Ova odluka priznaje dve vrste prava na
samo-opredeljenje: spoljne i unutra¹nje. Po odluci Vrhovnog suda Kanade,
narodi pravo na samo-opredeljenje prevashodno ostvaruju u okviru matiène
dr¾ave, dakle putem prava na unutra¹nje samo-opredeljenje. Ovo pravo
podrazumeva ostvarenje politièkog, ekonomskog, dru¹tvenog i kulturnog
razvoja unutar granica postojeæe dr¾ave. Primetno je da je ovakva definicija
unutra¹njeg samo-opredeljenja takoðe u skladu sa reènikom koji upotrebljava
Rezolucija 1244, dakle ostvarenje su¹tinske autonomije i znaèajne samouprave
za Kosovo u okviru Srbije.
Pravo na spolja¹ne samo-opredeljenje, secesija, pak, se javlja samo u
najekstremnijim sluèajevima, pa èak i tada, pod vrlo pa¾ljivo definisanim
okolnostima. Ovo pravo imaju samo dve vrste naroda: 1/ narodi pod
kolonijalnom vla¹æu i 2/ oni koji su pod stranom okupacijom. Oèigledno je da
kosovski Albanci ne potpadaju ni pod jednu navedenu kategoriju.
Kvebek mi¹ljenje mo¾e poslu¾iti kao znaèajna pomoæ u ostvarenju na¹ih ¾elja
pred MSP-om, po¹to poput prof. Guarina daje prevagu principu teritorijalnog
integriteta nad pravom na secesiju. Pored toga, ova odluka do detalja
opisuje kako bona fides proces pregovora izmeðu matiène dr¾ave i teritorije
koja te¾i otcepljenju treba da bude sproveden. Taj proces, kako je izlo¾en u
Kvebek odluci, nikako nije ispo¹tovan tokom pregovora srpskih i kosovskih
predstavnika, niti od Ahtisarija niti od samih kosovskih Albanaca. Èak ¹ta
vi¹e, proroèanski, Kvebek mi¹ljenje predviða da pregovori odu u æorsokak,
tj. impasse, ¹to se i desilo u pregovorima srpske i kosovske strane. Vrhovni
sud Kanade tu zastaje i izrièito navodi da ne mo¾e predvideti ishod zahteva
za secesiju u takvom sluèaju. Ali je sud jasan: svaka strana ima du¾nost
bona fides pregovora, a to nije bio sluèaj sa kosovske strane. Tada nema ni
secesije. Na¹ pravni tim sigurno neæe ovu èinjenicu ispustiti iz vida.
Ma koliko korisna za nas, Kvebek odluka u pojedinim segmentima nala¾e oprez.
U njoj se navodi da pred ¾eljom jednog dela teritorije za secesijom matièna
dr¾ava ne mo¾e dr¾ati zatvorene oèi. To se navodi u paragrafu 92; u takvom
sluèaju slede pregovori voðeni u dobroj veri, ali ti pregovori, ka¾e Vrhovni
sud Kanade, niti æe biti laki, niti garantuju da æe njihov krajnji ishod
odista biti secesija.
Takoðe, u paragrafu 134 Vrhovni sud Kanade navodi da, eventualno, jo¹ jedna
kategorija naroda mo¾e prizvati pravo na secesiju i to samo kao krajnje
sredstvo. To su oni narodi koji su u okviru matiène dr¾ave su¹tinski li¹eni
moguænosti da ostvare pravo na unutra¹nje samo-opredeljenje. Ovo pak Vrhovni
sud Kanade navodi sa jednom velikom ogradom: za takav stav se ne mo¾e reæi
da je usvojen kao va¾eæe pravilo medjunarodnog prava, tj. nije jasno da li
jeste ili nije. Na¹ pravni tim mora biti spreman za sluèaj da MSP poku¹a da
dublje razvije ovo nedovoljno razja¹njeno pitanje. Ovo u pravcu dokazivanja
da su kosovski Albanci imali razlièiti status ¹iroke autonomije od 1945 pa
nadalje, da su imali dva predsednika Predsedni¹tva SFRJ (!), da i time nisu
bili zadovoljni, te da se njihovo neuèestvovanje u politièkom ¾ivotu i
drugom obliku anga¾ovanja u institucijama Republike Srbije mo¾e pripisati
njima samima. Oni koji svesno i namerno bojkotuju matiènu dr¾avu u cilju
ostvarenja dugotrajnih secesionistièkih ideja nemaju pravo da se pozivaju na
navedeni argumenat, a secionisèke ideje kosovskih Albanaca nisu od juèe i
postajale su intenzivnije iz godine u godinu nakon Titove smrti, iako ih
niko nije spreèavao da uèestvuju u vlasti.
Ipak, ma koliko verovatno bilo da æe se MSP baviti odlukom Vrhovnog suda
Kanade, stoji èinjenica da kosovski sluèaj sadr¾i i odreðene specifiènosti i
razlièitosti u odnosnu na sluèaj Kvebeka. Tu pre svega valja navesti
èinjenicu da je Kvebek federalna jedinica Kanade, a Kosovo autonomna
pokrajina. Nema dileme da su Kvebeèani "narod" u okviru Kanade, dok je to
malo verovatno kada su u pitanju kosovski Albanci, koji za razliku od
Kvebeèana imaju NR Albaniju kao izraz samo-opredeljenja celog albanskog
naroda. Pored toga, va¾an izvor prava direktno vezan za raspad Jugoslavije
je i izve¹taj Badinterove komisije koja u svojem treæem mi¹ljenju,
pozivajuæi se upravo na praksu MSP-a u sluèaju Burkina Faso v. Mali iz 1986.
godine, izrièito navodi da su granice republika biv¹e SFRJ, a time i Srbije,
nepromenljive. Mo¾da bi se moglo bi reæi da je ovaj stav Badinterove
komisije èak i lex specialis u odnosu na Kvebek odluku, buduæi da se
direktno odnosi na republike biv¹e SFRJ.
Nadalje, nema dileme da æe se Pri¹tina u svom izja¹njenju pozivati i na
kr¹enja ljudskih prava kosovskih Albanaca, pri èemu æe ta kr¹enja neizbe¾no
biti preuvelièavana do ekstrema. To sve u cilju dokazivanja da je Srbija
time izgubila moralno pravo na Kosovo. U tom pravcu, na¹ tim æe se verovatno
baviti transkriptima sa suðenja Slobodanu Milo¹eviæu koji se ovim pitanjem
efektno bavio, prosto raznev¹i eksperta tu¾ila¹tva Patrika Bola koji je
svedoèio o tom pitanju, a posebno o broju ¾rtava na Kosovu tokom 1999.
godine. Iako je mnogima te¹ko da priznaju tu èinjenicu, odbrana Slobodana
Milo¹eviæa u Hagu je bila briljantna, a on je tamo branio ne samo sebe, veæ
i srpske interese minimizujuæi mnoga preterivanja zapadnih medija, kako u
pogledu svoje liènosti, tako i o obimu srpskih zloèina.
Uostalom, danas niko ozbiljan ne mo¾e da porekne da je talas izbeglica sa
Kosova poèeo tek nakon ¹to je poèelo bombardovanje, dok se pitanjem srpskih
izbeglica, kako sa Kosova, tako iz same Srbije, malo ko bavio. Potvrðujuæi
ove èinjenice, D¾ejms Biset, biv¹i kanadski ambasador u Beogradu pi¹e u
autorskom tekstu u "Otava Citizen"-u 18. februara 2008. godine: " Iako
zapadni mediji nastavljaju da opravdavaju nezavisnost Kosova na bazi
etnièkog èi¹æenja i zloèina poèinjenih od snaga bezbednosti Slobodana
Milo¹eviæa, èinjenice ne podupiru ovakve navode. One, pak, stoje kao
svedoèanstvo uspeha propagandne ma¹ine NATO-a. Intervencija na Kosovu nije
imala ni¹ta sa humanitarnim razlozima, veæ je namerno smi¹ljena da opravda
daljnje postojanje NATO-a i da fundamentalno izmeni njegovu ulogu iz èisto
odbrambene organizacije koja dela u skladu sa Poveljom UN, u organizaciju
koja æe intervenisati kada god i gde god joj se prohte, sa ili bez
autorizacije UN". A koliko ovog meseca, u tekstu u "Die Zeltu", biv¹i
nemaèki kancelar Helmut ©mit ka¾e: " U sluèaju Kosova i Bosne svesni smo
te¹kog propusta da je intervencija pod pla¹tom humanitarnog delovanja
predstavljala kr¹enje Povelje UN sa stanovi¹ta meðunarodnog prava, a uèe¹æe
Nemaèke je kr¹enje Ugovora dva plus èetiri koji je osnova za na¹e ponovno
ujedinjenje. Sa ovom gre¹kom svi moramo da ¾ivimo". Sa njom ¾ivimo i mi u
Srbiji, ali nam je takvih va¹ih gre¹aka veæ preko glave.
Razloga za optimizam za ishod na¹e inicijative pred MSP-om svakako ima.
Oklevanje nakon progla¹enja nezavisnosti Kosova verovatno nije pomoglo,
po¹to se blagovremenijom akcijom moglo spreèiti da se broj zemalja koje su
priznale Kosovo popne na 51. Ali, broj meðunarodnih pravnika, profesora i
uèesnika de¹avanja na Balkanu koji uviðaju da je nezavisnost Kosova
nelegalna i da vodi ka nestabilnosti svetskog pravnog poretka nije mali.
Zato za kraj, valja navesti dve izjave, generala Luisa Makenzija i profesora
Roberta Hajdena, direktora Centra za ruske i istoèno-evropske studije
Univerziteta u Pitsburgu, SAD.
U autorskom èlanku gotovo neverovatnog naslova "Bombardovali smo pogre¹nu
stranu" general Luis Mekenzi 6. aprila 2004. godine u "Canadian National
Post"-u pi¹e: " Kosovski Albanci su nas odsvirali kao Stradivarijus. Mi smo
dotirali i indirektno pomogli njihovu nasilnu kampanju za etnièki èisto i
nezavisno Kosovo. Nikada ih nismo krivili kao uèinioce nasilja ranih 90-tih
i nastavljamo da ih opisujemo kao ¾rtve danas, uprkos dokazima koji ukazuju
na suprotno. Kada budu ostvarili nezavisnost uz pomoæ na¹ih poreskih dolara
i onih od Bin Ladena i Al Kaide, zamislite koju æe to poruku ohrabrenja
poslati drugim teroristièki potpomugnutim pokretima za nezavisnost ¹irom
sveta. Sme¹no kako sami sebi kopamo rupu sve dublje!" Ove reèi generala
Makenzija, koji je komandovao UN trupama u Bosni, bi samo valjalo ispraviti
u jednom pravcu: ako budu ostvarili nezavisnost, jer æe ipak poslednju reè
imati Medjunarodni sud pravde.
A odmah nakon progla¹enja nezavisnosti Kosova profesor Hajden je rekao: " U
Srbiji imamo situaciju u kojoj su SAD isforsirale akciju - progla¹enje
nezavisnosti kosovskih Albanaca - koja predstavlja èisto kr¹enje
najfundamentalnijih principa meðunarodnog prava nakon Drugog svetskog rata.
Granice ne mogu biti promenjene silom i bez pristanka, a taj princip je bio
glavni razlog naveden za amerièki napad na Irak 1991. godine".
[Non-text portions of this message have been removed]
------------------------------------
===============
Group Moderator: [Е-ПОШТА
ЗАШТИЋЕНА]
page at http://magazine.sorabia.net
for more informations about current situation in Serbia http://www.sorabia.net
Slusajte GLAS SORABIJE nas talk internet-radio (Serbian Only)
http://radio.sorabia.net
Yahoo! Groups Links
<*> To visit your group on the web, go to:
http://groups.yahoo.com/group/sorabia/
<*> Your email settings:
Individual Email | Traditional
<*> To change settings online go to:
http://groups.yahoo.com/group/sorabia/join
(Yahoo! ID required)
<*> To change settings via email:
mailto:[Е-ПОШТА
ЗАШТИЋЕНА]
mailto:[Е-ПОШТА
ЗАШТИЋЕНА]
<*> To unsubscribe from this group, send an email to:
[Е-ПОШТА
ЗАШТИЋЕНА]
<*> Your use of Yahoo! Groups is subject to:
http://docs.yahoo.com/info/terms/
