Srpski
<http://www.nspm.rs/savremeni-svet/srpski-obamisti-i-istorijski-poraz-srbije.html>
obamisti i istorijski poraz Srbije
<http://www.nspm.rs/pdf/savremeni-svet/srpski-obamisti-i-istorijski-poraz-srbije.pdf>
PDF
<http://www.nspm.rs/savremeni-svet/srpski-obamisti-i-istorijski-poraz-srbije/stampa.html>
Štampa
<http://www.nspm.rs/component/option,com_mailto/link,aHR0cDovL3d3dy5uc3BtLnJzL3NhdnJlbWVuaS1zdmV0L3NycHNraS1vYmFtaXN0aS1pLWlzdG9yaWpza2ktcG9yYXotc3JiaWplLmh0bWw=/tmpl,component/>
El. pošta
Branko Radun
ponedeljak, 24. novembar 2008.
Čoveku nije lako da ostane mirnih živaca kada gleda šta nam se sve servira u
medijskom meniju napaćene tranzicione i „postkosovske" Srbije. Jedna od
tragikomičnih medijskih pojava je i „Obama među Srbima" tokom meseci američke
predizborne kampanje, koja je, kako to mnogi primećuju, više nego i jedna pre
imala i obeležje globalnog političko-medijskog spektakla. Ono što je nama ovde
interesantno je kako je taj i takav Barak Obama postao medijski fenomen u
Srbiji oko koga se pletu često bajkovite i besmislene medijske priče.
Toliko se govorilo o „promenama" koje će on doneti Americi i svetu da je to
zaista već bila mučno slušati. Cela njegova biografija perspektivnog „birasnog"
političara, njegovo visoko obrazovanje i kao i političko-humanitarna aktivnost
je tako izmontirana da se čini kao da on nije mogao izgubiti, a naročito ako
protiv sebe ima i vremešnog Mekejna čije je zdravlje problematično, a snage na
izmaku. Ono što je „promaklo" medijima je činjenica da on nema uporište i koren
u siromašnom i obojenom društvu Amerike (njegov je otac Afrikanac) iako se
predstavljao obojenoj populaciji kao „njihov kandidat". Osim toga, koristio je
mladalačku retoriku promena da dobije podršku mladih, obrazovanijih, a
socijalnom demagogijom i podršku siromašnih kao i onih koji su najugroženiji u
trenutnoj finansijskoj krizi. Dakle, uspeo je svima da bude sve, ne bi li od
svake ciljne grupe dobio što veći procenat podrške i, shodno tome, mesto u
Beloj kući.
Zbog čega pričamo ove opštepoznate stvari? Zbog toga što se tim i takvim
«fensi» Obamom ovde mahalo i manipulisalo, čini se i više no u samoj
„demokratskoj" Americi. Ako se može razumeti nada siromašnijih, mlađih i
„obojenijih" stanovnika Novog Sveta u Obamu, pitanje je čemu se nadaju srpski
obamisti, i odakle takvo infantilno i neutemeljeno oduševljenje novim američkim
predsednikom. Prvi od motiva da se priča o Obami prenaduva je želja onih koji
ovde predstavljaju dežurne advokate američke politike i koji nastoje da domaćoj
javnosti, umorni od vašingtonske politike prema našem narodu, obećaju neke
pozitivne promene. Tako je B92 neprekidno brujao o „promenama" koje će doneti
novi predsednik, a recimo ministar Jeremić je izrazio i nadu, gotovo ubeđenje
da je Obamina pobeda pozitivna po Srbiju. Malo je falilo, dok su slavili
Barakovu pobedu da kažu kako će sada Srbija zaustaviti proces otcepljivanja
Kosova. Kada se to suoči sa njegovom predizbornom izjavom u kojoj je Srbima
čestitao Vidovdan tako što je govorio o potrebi normalnih odnosa sa «susednim
Kosovom» čovek se zapita ko je ovde lud.
Nešto realnija i umerenija bila „obamistkinja" Sonja Liht koja je priznala da
se status Srbije u američkoj politici neće bitno promeniti i da se ništa novo
neće desiti oko Kosova, ali je ipak dodala da očekuje pozitivne promene. Naime,
pobedom tako željenog demokratskog i multirasnog predsednika će se, na neki
volšeban način, promeniti atmosfera u međunarodnim odnosima, jer će
„unilateralizam biti zamenjen multilateralizmom". A taj navodno drugačiji i
očekivano „pozitivniji i mekši" odnos Amerike prema Drugom doneti i nama na ko
zna koji način – ko zna kakav boljitak. Tako predstavljena spoljna politika je
čista alhemija. No, kad se zna da su oko Obame stari geopolitički vukovi poput
Bžežinskog, koji je jedan od gurua američke imperijalne strategije širenja moći
i jačanja pozicija na prostorima Evroazije, onda su takve bajkovite pripovesti
o blagom multilateralizmu štivo za decu predškolskog uzrasta. Kada se tome
dodaju i ljudi poput Bajdena i Klintonove, onda predstavlja intelektualni
izazov govoriti i „velikoj promeni" u Beloj kući.
U vezi sa tim je i ozbiljno pitanje koliko je moguća „promena" američke
politike u svetu i koliko se mogu razlikovati politike demokrata i
republikanaca. Kod nas su česte idejne krajnosti, te su tako jedni skloni da
veruju da nisu moguće nikakve promene u odnosu na „ono zacrtano", te da dve
stranke u američkoj politici samo simuliraju razlike. Drugi, pak, tvrde da se
politike i na unutrašnjem i na spoljašnjem planu mogu suštinski menjati i
razlikovati, te da stoga i veruju da je Obama kadar promeniti američko društvo,
ma šta to značilo. Te dve škole mišljenja je teško pomiriti, pa čak i voditi
dijalog sa njima, iako su obe, po pitanju realnih odnosa u određenim sferama
američkog društva, relativno utemeljene. Istina nije tek negde između, već je
pre bliža, u strateškim odnosima, prvoj tezi o „kontinuitetu", dok se u
operativnoj sferi mogu očekivati promene i zaokreti. To znači da novi
predsednik ima trasirane strateške pravce i zadatke, a on i njegov tim donose
operativne odluke i imaju relativno širok manevarski prostor.
OBAMA – IZBOR ESTABLIŠMENTA
Da bismo objasnili osciliranje u američkoj politici, poslužićemo se našom
omiljenom analogijom sa antičkim Rimom. Kao što su u rimskoj istoriji carevi
osvajači smenjivali careve koji su se bavili unutrašnjim pitanjima, ekonomijom
i konsolidacijom osvojenog, tako se mogu primetiti i ciklusi američke spoljne
politike u kojoj administracije koje troše na ratove i druge „skupe sportove"
smenjuju u Beloj kući oni koji stvari pokušavaju da stabilizuju i da umire
ljude u zemlji i u svetu. Tako se, posle militarističke kaubojske Bušove
administracije, kao potreba samog američkog društva javlja i nastojanje da
zemlju vodi neko miroljubiviji i inteligentniji (ili barem da se takvim
predstavi). No, ipak će vanredno komplikovane okolnosti koje se ukazuju na
horizontu bliske budućnosti i unutrašnji odnosi među ključnim lobijima u
velikoj meri odrediti u kom pravcu će se kretati američka politika u narednim
godinama.
Barak Obama takav kakav je, ili takav kakav je „medijski kreiran", predstavlja
željeni izbor američkog establišmenta. Posle „tvrde desne" Bušove
administracije došlo je vreme za levu i mekšu Obaminu. Posle teksaških belih
„patriota" balans se uspostavlja manevrom preko intelektualnog „birasnog" i
urbanog Obame. Na unutrašnjem planu jedan takav „obojeni" predsednik bi trebao
da se lakše nosi sa očekivanim socijalnim lomovima koji će doći kao posledica
finansijskih potresa koji se tek očekuju početkom sledeće godine. Računa se da
bi jedan mlad i multikulturni predsednik imao više kredita kod nezadovoljnih
masa u slučaju finansijsko-ekonomskog kraha, da bi barem moglo sa njim u Beloj
kući da se dobije na vremenu, dok se ne prebrodi dno krize koje je tek pred
nama.
Isto tako se u spoljnoj politici došlo do određene tačke u kojoj Amerika ima
sve manje saveznika dok joj, čini se, ostaju samo klijenti i vazali. Američka
popularnost u svetu je na najnižim granama, a poznato je da je privlačnost
„američkog sna" bilo oružje jako barem koliko i flota. Agresivna i ambiciozno
hegemonistička spoljna politika prethodnih administracija je dovela do sve
većih otpora u svetu i finansijske prenapregnutosti ne samo budžeta već i
socio-ekonomskih sistema. Stoga je potrebno „spustiti loptu", konsolidovati
dostignute strateške pozicije dok se ne dođe „do daha".
Za taj i takav zadatak je opet vrlo pogodan Barak Obama koji može da pokaže
mlađe, sofisticiranije i humanije lice Amerike, barem dok se ne prebrodi udar
finansijske, ekonomske i socijalne krize koja se, kako smo rekli, tek očekuje u
veoma bliskoj budućnosti. Obama bi trebao da obnovi, koliko je to moguće, „meku
moć" Amerike preko multiratelarne diplomatije i pacifističkijeg imidža (dakako,
uglavnom samo imidža). Jednom rečju, novi predsednik je svojom pojavom i
političkom biografijom pokušaj odgovora na teške spoljnopolitičke izazove, na
pitanja kako sačuvati ono što se kontroliše i ako je moguće ostvariti i koji
manji spoljnopolitički uspeh u vremenu koje neće biti naklonjeno Americi i
njenom globalnom „manifestu sudbine".
OBAMA MEĐU SRBIMA
Šta sve ovo znači za Srbiju? Pa upravo to što je rečeno – Obama je medijski
proizvod kreiran za unutrašnju i spoljnu upotrebu i on neće dovesti do
značajnije spoljnopolitičke promene. Drugo je pitanje zašto neko ovde
sistematski seje lažne nade kako će nam Obamin izbor za predsednika pomoći oko
Kosova. Naši mediji su poligon najprizemnijih i agresivnih manipulacija, kakvih
izgleda nije bilo u toj meri ni u vreme Miloševića. Mediji su pobedu Obame
iskoristili za da obmanjivanje ionako sluđenog i apatičnog naroda. Nekako se
veruje da od toga neće biti neke štete, a moguće je i da se izvuče i poneki
politički poen.
Stoga su neki požurili da iskoriste globalnu medijsku famu da se prikažu kao
kandidati za „srpskog Obamu". Kao i uvek su predsednikovi marketinški ljudi
požurili da Borisa porede sa Borisom, što nekom može, na prvi pogled, biti i
simpatično. Kao obojica imaju jaku mirotvoračku retoriku i predstavljaju onaj
„urbani" pol svoga društva. No, sličnosti prestaju kada se uporede timovi koji
su oko jednog i drugog. Dok su oko „našeg Obame" ljudi koji se bave marketingom
oko „američkog Tadića" kreatori i stratezi američke hegemonije, te stoga možemo
reći i da su njihove politike različite kao nebo i zemlja. A pokušaj spin
doktora LDP-a da svog „pacijenta" proglase za potencijalnog srpskog Obamu ne
zavređuju ni ozbiljan komentar.
No, da se vratimo na odnos medijsko-političkog establišmenta prema novom
američkom lideru. Kako se i moglo očekivati nekakva promena politike oko Srbije
i Kosova kada je i Obama u predizbornoj kampanji bio čvrsto na strani albanskih
zahteva da se „legalizuje" secesija. Pozdravio je proglašenje nezavisnosti
Kosova i čak kritički ocenio rad Bušove administracije, jer nisu u dovoljnoj
meri zaštitili Albance od „srpske agresije".
O izrazito antisrpskim pozicijama važnih ljudi u njegovom timu se može dosta
toga naći na Internetu, a o tome precizno i oštro piše i Srđa Trifković. No, i
pored svega, domaći poštovaoci imena i lika gospodina Obame su organizovali
promociju njegove knjige „Smelost nade" na kojoj su se našli i bivši i sadašnji
socijalisti i demokrate i ostali domaći obamisti. Tako je ova knjiga bila prvo
mesto intelektualnog okupljanja novog srpskog demokratsko-socijalističkog
establišmenta.
Kako je to Obama, to jest njegova knjiga, onomad uspela da okupi politički i
intelektualno različite ljude u našoj prestonici? Na prvi pogled ih osim
amorfnog levičarenja okuplja maglovita nada da je moguće da Amerika pokaže i
drugačije, humanije lice. U razgovorima sa domaćim obamistima smo se uverili da
postoje i oni „iskreni vernici", kao i oni koji to koriste da bi ostvarili neki
poen u javnosti. Ovi iskreni obamisti su zaista uvereni da će novi predsednik
Amerike doneti značajne, a možda i revolucionarne promene, pre svega, što se
tiče socijalne politike. Na argumente da je on podržan od postojećeg
establišmenta i da su oko njega ljudi koji su do sada imali važnu ulogu u
imperijalnih pohodima SAD, oni odgovaraju da je situacija sada drugačija i da
je Amerika zrela za promene.
Očito je da je takav nekritički odnos prema Americi, neka vrsta idolopoklonstva
kod većeg dela levo orijentisane inteligencije došla sa Bušom i njegovom
agresivnom i otvoreno hegemonističkom politikom u prilično nezgodnu poziciju.
Stoga je njima, radi njih samih i njihove sopstvene „vere u napredak", prilično
važno da Amerika, barem prividno, bude onaj stari „svetionik slobode".
No, ipak je cinizam podgrevati nade da će Srbiji biti bolje sa Obamom na čelu
Amerike i da će se naša pozicija oko Kosova popraviti. Sve to dolazi u vreme
kada se naš establišment sprema da prihvati Euleks na Kosovu, koji na terenu
instalira Ahtisarijev plan stvaranja nezavisnog Kosova. Kao i u priči o nadi u
Obamu i ovde se opasno manipuliše javnošću. Tako se, umesto realnog
sagledavanja stanja koje je porazno, sve izvrće u svoju suprotnost. Najveći
poraz Srbije u XXI veku jeste razmeštanje Euleksa i dovršavanje plana o
nezavisnom Kosovu ovde predstavlja maltene kao naša pobeda.
Da bi predstava, ako je režirana i ako nije, bila potpuna i Albanci se bune i
zatežu oko uslova koje je Srbija „nametnula". Albanski političari kao odbijaju
da prihvate šest tačaka i razmeštanje Euleksa „pod srpskim uslovima" (kako to
lepo zvuči), jer strahuju od legalizacije podele Kosova. Moguće je da to, osim
međustranačkog pozicioniranja između Tačija i Haradinaja služi i da „se Srbi ne
dosete" te da se to predstavi kao kompromis, iako uslovi Srbije ne menjaju
funkciju misije i neće sprečiti sprovođenje Ahtisarijevog plana. Sve je to, kao
i kod Obame, stvar uspešnog marketinga, jer ponuda nije promenjena, već malo
ispeglana tako da se stiče utisak da i Srbija nešto dobija. No, da se ne
lažemo, konačni rezultat je stvaranje nezavisnog Kosova, a izvođač radova je
Euleks. Kada se sve to zna, stvarno je drskost takav istorijski poraz
predstaviti kao srpski uspeh i kako će nam oko toga pomoći Barakov izbor za
predsednika. Priča o Obami u našim medijima je još jedna epizoda u serijalu
naših (samo)obmana i već poslovičnog mazohizma.
http://www.nspm.rs/savremeni-svet/srpski-obamisti-i-istorijski-poraz-srbije.html
[Non-text portions of this message have been removed]
