СУКОБ МИНИСТРА И ГЕНЕРАЛА
Сваком ко иоле познаје проблематику припрема земље за
одбрану и руковођење оперативним делом оружаних снага, јасно је да
генерал Понош није био најбоље решење за постављање на дужност
начелника Генералштаба Војске Србије. Још лошије решење био је избор
Драгана Шутановца за челника Министарства одбране. И један и други, ма
колико настојали да систем одбране издигну на ниво неопходан за
успешну одбрану земље, очигледно нису дорасли да то и у пракси
оживотворе. Њих за то, међутим, најмање треба кривити, јер ни сами,
вероватно због личне сујете, нису били свесни да се хватају у коштац
са послом који, објективно, нису у стању да обаве. Шутановац и Понош
су на место министра одбране, односно начелника Генералштаба, дошли
захваљујући страначкој, рођачкој, кумовској или пријатељској
припадности водећих људи странке на власти.
Сигурно је да постоји далеко већи број људи који би знатно
успешније од њих двојице обављали послове који се тичу квалитета
одбрамбених припрема земље. То на известан начин потврјује њихов
вербални дуел, који ових дана заокупља пажњу јавности и који је
изазвао најразличитије коментаре медија, политичких и војних
аналтичара и посланика у Скупштини Србије који су више пажње током
заседања посветили њиховом сукобу него питањаима која су била на
дневнон реду скупштинског заседања. Огласио се и премијер Мирко
Цветковић који се безрезервно ставио на страну министра Шутановца, што
се међу бројним аналитичарима тумачи као назнака за скидање Здравка
Поноша са места начелника оперативне Војске Србије.
И поред чињенице да су и Драган Шутановац и Здравко Понош ,
сваки на свој начин, допринели незавидном стању у коме се налази
Војска, неправедно би било сву кривицу сваљивати само на њих двојицу.
Јер, од 2000. године до данас, сви смо сведоци тога, улога војне силе
Србије не само да се маргинализује, већ, што је најгоре, борбена
готовост је стално на падајућем краку графикона који приказује стање
њене борбене моћи. То недвосмислено потврђује и генерал Понош који,
поред осталог, тврди да се више борбених ваздухоплова налази на
ремонту него на стајанкама. Жалосна је чињеница, такође, да Војска
Србије, гледајући тренутно стање, неће моћи, хипотетички гледано, да
се успешно супротстави евентуалној агресији било ког суседа. Примера
ради наведимо да нам је готово читав гранични простор, укључујући и
велики део унутрашњости земље, непокривен одговарајућим борбеним
саставима. Од Димитровграда до Ниша, рецимо, нема ниједне једине војне
јединице. Исти је случај са простором између Суботице и Новог Сада,
Шида и Београда, Вршца и Панчева… Дода ле се томе и податак да је
током владавине ДОС-а, уништењем свих оруђа за борбу против
нисколетећих авиона и хеликоптера, обезглављена противваздушна
одбрана, добија се потпуна слика о нашој (не)спремности за успешну
одбрану земље. Све је то, нема сумње, резултат политике вођене у
области одбрамбених припрема, наметане често и са стране, али добрим
делом и страначком политиком постављања нестручних људи на чела
Министарства одбране и Генералштаба.
Да ли ће се са овако погубном политиком наставити и убудуће,
зависи у великој мери и од разрешења кризе настале на релацији :
Министарство одбране – Генералштаб Војске Србије. Кључ је, с тим у
вези, у рукама председника Тадића. Он, према Уставу Србије, командује
Војском и поставља, унапређује и разрешава официре Војске Србије што
му пружа могућност да Здравка Поноша разреши дужности начелника
Генералштаба, али не и да Драгана Шутановца склони са места министра
одбране. Шутановац, како се види, има неподељену подршку премијера
Цветковића у чијој је надлежности, из чега се, наизглед, изводи
закључак да ће Понош бити једина жртва отвореног сукоба са министром.
Било би то неопростиво погрешно решење, због чега нису нереалне
претпоставке да ће, имајући у виду несумњив утицај председника Тадића
на премијера, и један и други актер ускоро добити назив "бивши", а да
ће на њихова места заиста доћи људи висококвалификовани за обављање
једних од најодговорнијих дужности у Србији.
Испада, дакле, да председник Тадић сноси највећу
одговорност за правично разрешење кризе настале у односима две водеће
личности у области одбране земље. За који дан ће се знати дали ће се
његова одлука свести само на изрицање вербалних "пацки" министру и
генералу, или ће, како налаже државничка мудрост, а не страначка
припадност, предузети мере да на два одговорна места дођу прави људи.
А таквих људи у овој земљи има доста – и у странкама и ван њих. Имамо
људе са великим знањима и искуствима, одговарајућим факултетима и
највишим војним школама. Председнику Тадићу се, стога, пружа
јединствена прилика да исправи оно што је у блиској прошлости
испуштено. Он, нема сумње, врло добро зна да су најспособнији официри
и генерали у најбољим годинама, у време док је он био министар
одбране, масовно отпремани у пензију. Многи од тих људи који поседују
највише војно образовање и искуство у руковођењу и командовању великим
борбеним саставима, и данас, у пуној снази, најпогодније су личности
за постављање на места која се односе на стратегију одбране и
руковођење оперативним делом Војске Србије. Не треба им, као што је
чињено, узимати за грех што су готово три месеца успешно одолевали
нападима НАТО земаља 1999. године. Јер, управо тада, многи од њих,
попут генерала Божидара Делића на пример, за неоспорне квалитете у
руковођењу и командовању, добили су велика признања домаће и великог
дела стране јавности.
Radislav Ristic
www.vidovdan.org
