NEIZVESNOST NAŠIH LJUDI ZAPOSLENIH U KANADSKOJ AUTOINDUSTRIJI
Sve do pre pet-šest godina zaposleni u autoindustriji u Ontariju živeli su "zaštićeni" život srednje klase. Većina ih je stanovala u vlastitoj kući, vozila dobre automobile, redovno putovala. Pripadnici nekoliko generacija iste porodice često su radili u jednoj fabrici. Počinjalo bi od dede, koji bi zapošljavao sina na traci za sklapanje automobila, a u fabriku bi pristizao i unuk, čim završi srednju školu. Životna filozofija mnogih od tih ljudi bila je: zašto ići na dalje školovanje, kada siguran i dobro plaćen posao već čeka. Po rezonu "bolje vrabac u ruci, nego golub na grani", mnogi su decenijama radili na istoj traci, u istoj fabrici, na istom poslu, bez želje da se usavršavaju, da nešto promene. U nekoliko poslednjih godina okolnosti su se, međutim, iz temelja promenile. Počela su otpuštanja, bilo je sve manje posla, nastala je nervoza, širila se strepnja. Kulminiralo je ove jeseni, naročito minulih dana. Kanadski premijer Stiven Harper pozvao je radnike zaposlene u autoindustriji da u teškim trenucima globalne krize promene svoj životni moto i da shvate da ne mogu više biti zaštićeni kao pre, da i oni moraju da se priviknu na prestrukturisanje proizvodnje, pa i na smanjenje plata. To se, naravno, odnosi na one sretnike koji još nisu izgubili posao. Razgovarali smo sa našim ljudima zaposlenim u okolini Toronta, kako bismo saznali kakva ih sudbina čeka i šta se događa u ovim danima nesigurnosti, strepnje i crnih najava. Pomoć vlade Federalna i vlada provincije Ontario najavili su pomoć od četiri milijarde kanadskih dolara posrnulim gigantima, GM-u i "Krajsleru" u Kanadi. Prvi će dobiti tri,a drugi jednu milijardu kanadskih dolara. Premijer Kanade Stiven Harper i ontarijski premijer Dalton Mekginti najavili su to kao "neophodne korake da se zaštiti kanadska ekonomija" i da se "rekonstruiše i obnovi autoindustrija u ovoj zemlji". Harper je naglasio da Kanada nije imala drugog načina nego da interveniše, kada je Amerika odlučila da spasava trojku iz Detroita. Treći veliki proizvođač iz Detroita, "Ford", u boljoj je poziciji. U Kanadi je, međutim, zatražio da, ukoliko to zatreba, dobije kredit od dve milijarde dolara. Stanko Kačar, elektroinženjer, radi u fabrici "DŽeneral motorsa" za sklapanje kamioneta u Otavi, gradiću pored Toronta. Već je najavljeno da će u maju svih 2.600 radnika ove fabrike ostati bez posla. Napunilo se šest godina kako Stanko po ugovoru kao inženjer radi za ovu fabriku. Svesno je birao da to bude ugovor, bez prinadležnosti (tzv. benefiti) koje dobijaju stalno zaposleni radnici, jer su na ovaj način plate mnogo veće. - Za prošlu novu godinu ukinuta je treća smena u fabrici. U septembru ove godine ukinuli su drugu smenu. U maju 2009. zatvaraju fabriku. Naravno da već tražim drugi posao, da li će to biti drugi ugovor ili nekakvo drugačije rešenje - videćemo. Problem je realan jer sada vlada veća konkurencija na tržištu. Manja je posla, a veća ponuda radne snage. Tržište u Kanadi ionako nije normalno, zbog emigracije. Ova zemlja "uvozi" emigrante. Kad joj koja struka zatreba, Kanada jednostavno dostavi svojim ambasadama spisak koliko ljudi i profila zanimanja koji su potrebni i eto inženjera iz Indije, Šri Lanke i sličnih zemalja. To je potpuno neprirodan put. Kačar smatra da će naredne godine biti još teže, jer će se proizvodnja iz Kanade odlivati u azijske zemlje i u Meksiko. - Ovde vlada ne čini dovoljno da zaustavi propast autoindustrije i normalno je da sam zabrinut zbog celokupne situacije. Neki moji drugari su već izgubili posao. Snalaze se kako znaju i umeju. Jedan je otvorio vlastiti biznis, drugi traže posao. LJudi različito reaguju na ovu situaciju, a i različite su to životne priče. Fabrika je, recimo, onima koji su bili stalno zaposleni, i to između sedam i 12 godina, nudila tzv. finansijske pakete (za svaku godinu staža dobijala se po jedna plata). U svakom slučaju, nije lako i nije veselo - zaključuje Stanko Kačar. Zanat je zlato U "Fordovoj" fabrici u Okvilu, kako kaže Željko Rodić, zaposleno je dosta ljudi sa prostora bivše Jugoslavije. Među njima je, srećom, najviše onih koji su kvalifikovani majstori i zanatlije i rade uglavnom na održavanju, a ne na traci. Tako su, ukoliko i bude novih otpuštanja ili zatvaranja fabrike, izgledi za njihovo ponovno zapošljavanje na nekom drugom mestu veći. Jednostavno, imaju zanat u rukama, "znaju znanje". Željko Rodić je pre skoro tri decenije stigao u Kanadu, a već skoro 28 godina radi u "Fordovoj" fabrici za sklapanje automobila u Okvilu. Dugo je farbao automobile, a u poslednjih desetak godina radi na održavanju i programiranju robota koji lakiraju auta. Trenutno se ovde sklapaju četiri modela. - Posao nam je dobro išao sve do pre nekoliko meseci. Čak je bilo najavljeno da će naša fabrika prihvatiti i svih 500 ljudi koji su u Vindzoru izgubili radna mesta. I onda je došlo do preokreta. Poslali su na prinudni odmor 800 radnika. Pripremili su 600 finansijskih paketa za one koji su imali nekoliko decenija radnog staža, u iznosu od po 100.000 dolara, kako bi ih otpremili u penziju. Samo 250 ih je uzelo te pakete. Ostali nizu želeli da napuste fabriku koja im je postala drugi dom. Mnogi su plakali, nisu bili voljni da odu sa posla jer nisu bili sigurni šta će im doneti novi dan. A nisu ni navikli da sede kod kuće. Posle tolikih godina rada na traci jednostavno ne mogu bez fabrike. I mlađim radnicima, sa više od 10 godina radnog staža, ponudili su iste pakete od po 100.000 dolara i 140 radnika je to prihvatilo. Rodić smatra da je njegovo radno mesto za sada stabilno. - Ne bi trebalo da bude većih potresa do penzije, a to je otprilike za dve, dve i po godine. Problem će nastati onog momenta ako "Ford" bankrotira što se, nadam se, neće desiti jer "Ford" za sada nije ni tražio pomoć od vlade, a čitav gigant zavisi od naše fabrike u Okvilu. U slučaju bankrotstva, penzija bi mi bila minimalna i to je ono što me brine. Jer posle tolikih godina rada, da mi ostane crkavica od penzije, to bi zaista bilo teško podneti. Zapravo, ne verujem da će "Ford" bankrotirati, ali u današnjem svetu sve je moguće. Ipak, najvažnije je da sam svoje troje dece skoro izveo na put. Dve kćerke su pri kraju studija na fakultetu tako da je moja situacija sigurno drugačija od onih koji su tek na početku karijere i imaju malu decu. Normalno je da su ti ljudi uplašeni šta će biti s njima i njihovim porodicama, ali svi mi osećamo ove potrese i nestabilnost. http://www.srpskadijaspora.info/vest.asp?id=11115 [Non-text portions of this message have been removed]
