KUDA PLOVI NAŠ TITANIK
Godina na izmaku donela je velike, nedovoljno primećene i prihvaćene, promene u
našoj politici. Naš državni program, koji smo i pored svih nedoumica, kriza i
poraza uporno makar i u delovima sprovodili tokom 20. veka propao je tokom
2008. Kosovo je proglasilo nezavisnost,
UN u koje smo se pouzdali takvu odluku nisu poništile. Štaviše, na prvim
izborima svi oni koji su želeli radikalizaciju naše politike izgubili su deo
ranije podrške. Da paradoks bude veći, novoj vladi, čija je koalicija-okosnica
pobedila zahvaljujući direktnom uticaju i posredovanju EU i SAD, prišla je i
Socijalistička partija Srbije. Nedugo potom i radikali su se raspali. Tako,
osim DSS-a koji i sam kopni i počinje da se prilagođava na borbu za cenzus i
ostataka radikala koje će u parlament deganžirati možda tek Šešeljev povratak,
na političkoj sceni više i nema protagonista starog, višedecenijskog državnog i
nacionalnog programa. Ipak, 2008. nije postala prekretnica u našoj reformskoj
politici ili uključivanju u EU. Naime, pokazalo se da vlada bez ozbiljne
opozicije nije zainteresovana za brze i nepopularne reforme. Tako je kriza oko
budžeta, opravdavana nesumnjivom parlamentarnom opstrukcijom opozicije,
započela u samoj monolitnoj vladi, tačnije u koaliciji Za evropsku Srbiju.
Budžet zato nije kasnio samo u skupštini, već ga je i vlada sa zakašnjenjem
usvojila.
U 2008. smo, dakle, izgubili državni program koji je, koliko god neuspešan i
koban, ipak objedinjavao veliki broj stranaka iz vlasti i opozicije, kao i
većinu građana. Izgubili smo, makar privremeno, istinsku opoziciju koja je bila
jedna od retkih političkih imanja naše mlade demokratije. Na izvestan način,
izgubili smo i evropsku perspektivu. Naime, pola godine pošto je potpisan,
Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju još nije stupio na snagu! Nizozemska,
koja je dozvolila njegovo parafiranje u vreme Koštuničinog kabineta i
potpisivanje u predizbornoj kampanji, sada posle izbora poželjne vlade i
isporučivanja Radovana Karadžića odjednom ima "ozbiljne rezerve".
Spora i neinventivna u svemu ostalom, ova vlada je pokazala spremnost samo da
započne novu istoriju našeg državnog lutanja i opadanja. Pod firmom
regionalizacije u Skupštini AP Vojvodine donesen je statut čija se potvrda
očekuje u Narodnoj skupštini Srbije. Ovaj statut ne samo da je donesen bez
ozbiljnije javne rasprave, već je odredio buduću administrativnu podelu
Vojvodine i najavio reviziju Ustava iz 2006. godine. Oprezne prema srpskom
nacionalizmu, vajne vojvođanske demokrate stvaraju danas u pokrajini novu
naciju i njenu državu. Srpske demokrate sve to trpe uverene da tako nagrađuju
birokratsku pohlepu svojih kadrova, podrivaju autonomaške stranke koje statut
kritikuju podigavši lestvicu autonomije za stepenik više i pogađaju se sa
mađarskim poslanicima koji su im potrebni za većinu i smanjivanje ucenjivačkog
kapaciteta drugih manjih koalicionih partnera.
I dok Srbija klizi ka federalizaciji, stoji na putu kao članstvu u EU i
nazaduje kad je reč o reformama i demokratizaciji, ekonomija - u čijem će znaku
na globalnom nivou biti 2009. godina - nalazi se u leru. Dve godine smo bili u
izbornoj kampanji. Posledice ove kampanje su pola milijarde budžetskog
deficita, obećane podele više od četiri milijarde privatizacionog novca
građanima i demagoška bajka o "socijalno odgovornoj" vladi koja će, bez obzira
na rast proizvodnje i stvarne prihode, povećati penzije za skoro 20%. U susret
globalnoj ekonomskoj krizi ova obećanja su korigovana ili zaboravljena. Ipak,
političari koji su na njima gradili izborne pobede sposobni su za mnoge druge,
ozbiljnije propuste.
Upravo zato je u vladajućoj koaliciji pravi mali rat. U svađi oko podele
utanjenog budžeta počeli su da javnost gađaju astronomskim platama klijenata
svojih koalicionih partnera-suparnika nagrađenih feudima u javnim preduzećima.
Sada Tadić odjednom poručuje da mu je Nikolić otprilike omiljeni opozicionar, a
da koalicioni partneri ako budu bezobrazni mogu na izbore i odatle u
ropotarnicu istorije. Jer, ko ne pređe cenzus taj je šugica, nije lep, niko ga
ne voli, loše igra basket i niko mu neće "baciti kosku". Odgovorio je jedan ne
manje spretan i graciozan sportista po imenu Mlađan Dinkić, koji kaže da nikada
nije bio u goroj vladi. Pošto ovu neće da ruši, znači da njemu i nije stalo do
toga da imamo dobru vladu nego da se domogne veće količine "životne ambrozije",
koju neki zovu kratko "vlast".
U predvečerje globalne krize, koja će oblasti kakva je Balkan pohoditi kasnije,
mi čini se nemamo hrabre kapetane i posadu koji će naš narodni i državni brod
izbaviti iz zapenušale oluje potopa i dovesti ga do gore Ararta. Srbija više
liči na "Titanik", a vlada i opozicija na gomilu uspaničenih putnika koji su
spremni da od dece i žena otmu čamce za spasavanje. Srećom, o našoj sudbini u
krizi u većoj meri će odlučivati Savet ministara EU, Stejt department, Svetska
banka i MMF.
Objavljeno
10/1/2009
autorAutor
ČEDOMIR ANTIĆ
izvorIzvor
Vesti <http://www.vesti.de>
http://www.srpskadijaspora.info/vest.asp?id=11124
[Non-text portions of this message have been removed]
