Hag: da li je bilo "zajedničkog zločinačkog poduhvata"?
Središnji deo presude Haškog tribunala za "kosovske zločine" čini tvrdnja da su Šainović i ostali, u proleće 1999, organizovali proterivanje Albanaca sa Kosova. 1 Vojska i policija su, po presudi, smišljeno i organizovano, terorom i prinudom, izgnale 700.000 kosmetskih Albanaca. Odbrana je izvela svedoke koji su poricali da je postojalo organizovano proterivanje. Navođeni su drugi razlozi za masovno napuštanje domova, poput bombardovanja NATO i borbenih dejstava i zastrašivanja OVK. Sud je, međutim, odbio ovu odbranu. "Niko od kosovskih Albanaca koji su dali iskaze nije naveo bombardovanje NATO kao jedan od razloga za svoj odlazak, a Veće je ustanovilo da je samo na jednom području u opštini Vučitrn i na jednom drugom području u opštini Suva Reka do pokreta stanovništva došlo usled aktivnosti OVK. (...)Iako je OVK u različitim periodima i na različitim mestima bila snaga s kojom je trebalo računati, broj njenih pripadnika bio je mali u poređenju s ljudstvom VJ i MUP. (...)Nadalje, bombe NATO pogađale su ciljeve širom SRJ, pri čemu je Beograd pretrpeo najveće štete(...), a ljudi ipak nisu tako masovno napuštali Beograd ili druge delove SRJ kao što su bežali s Kosova. Veće stoga konstatuje da bombardovanje NATO nije bilo razlog za masovno raseljavanje kosovskih Albanaca s Kosova". Za mene ima malo sumnje u to da je bilo slučajeva proterivanja kosmetskih Albanaca iz njihovih domova i da su to često radili ljudi obučeni u srpske uniforme. Ali, ozbiljno je pitanje da li je tužilac uspeo da dokaže da je iza tog čina nasilja stajao razrađeni plan srpske vlasti da "etnički očisti" Kosovo. Najpre, nije naveden ni jedan dokaz, bilo u vidu pismenog ili usmenog naređenja, da je neko iz vojnog ili policijskog vrha naredio takvu akciju. Sve što postoji jeste svedočenje trojice pripadnika VJ da su učestvovali u premeštanju (relokaciji) stanovnika albanskih sela. Tako, recimo, svedok K-90 iznosi da je seljacima iz okoline Đakovice naredio da privremeno odu prema gradu, u skladu sa usmenim naređenjem koje je dobio od pretpostavljenog2. Svedok K-90 izričito kaže da niti naređenje koje je on primio, niti ono koje je on izdao, nisu podrazumevali trajno proterivanje albanskog stanovništva, pogotovo ne u Albaniju. Ovo pomeranje civila bilo je isključivo posledica vojne procene o mogućim pravcima udara neprijatelja. Međutim, sud je iz ovog svedočenja uzeo samo deo koji se tiče postojanja naredbe o izmeštanju civila i takvu naredbu povezao sa činjenicom da je na desetine hiljada kosmetskih Albanaca sa drugih područja izbeglo u Makedoniju i Albaniju. Povezavši dve pojave koje nisu morale biti u logičkoj vezi, sud je zaključio da je postojao plan državnog vrha da se Albanci proteraju sa Kosova. Još jednom treba reći da je nesumnjivo bilo slučajeva da su vojnici i policajci u srpskim uniformama dobacivali izbeglicama "idite u Albaniju", ili da su upadali u albanska sela na Kosovu i naređivali im da "odu odakle su i došli" (tj. u Albaniju). Takvi slučajevi bili su poznati pretpostavljenima u VJ i MUP-u i oni su ih, mora se reći, tretirali ambivalentno. Nekada su ih osuđivali, a nekada su žmurili pred njima. Ali, jedna stvar je nedovoljno oštra reakcija nadležnih na takve prestupe lokalnih osvetnika, nedisciplinovanih oficira i rezervista, a sasvim je druga tvrdnja da su vojna i policijska komanda, zajedno sa političkim vrhom, sve to smišljeno radile kako bi proterale Albance sa Kosova. Ovo prvo je objektivna odgovornost, ovo drugo kriminalna zavera. Ako bi sud uzeo elemente objektivne odgovornosti kao istoznačnicu sa kriminalnom zaverom, to bi značilo i da je proterivanje Srba sa Kosova 2004. rezultat "zločinačkog udruživanja" komandanata NATO, Kosovskog zaštitnog korpusa i UNMIK-a. Nisam siguran da bi bilo ko iz Tribunala pristao na tu konsekvencu. Jednostavno, kriminalna zavera političkog, vojnog i policijskog vrha u ovom slučaju ipak nije dokazana. Nisu nađeni stenogrami, poput onih Tuđmanovih, o "čišćenju" nepoželjnog življa, nisu nađena naređenja, nisu nađeni svedoci... Utvrđeno je postojanje pojedinačnih ratnih zločina i utvrđeno je postojanje izbeglica. Sporno je, međutim, da je sud sve te pojedine zločine povezao sa svim izbeglicama i tako uspostavio uzročno-posledičnu vezu, koja je po njemu glavni dokaz da je iza svega stajala "zločinačka organizacija" srpskih generala, policajaca i političara. Da bi mogao da pokaže da su kosovske izbeglice sistematski, u stotinama hiljada, proizvođene kao rezultat zavere, sud je odbacio sva druga objašnjenja ove nesrećne pojave. Ta objašnjenja su govorila da je značajan deo izbeglištva bio posledica NATO bombardovanja, smišljenog stvaranja "humantirane katastrofe" od strane OVK i ratnih dejstava svih sukobljenih strana. Svaki rat rađa izbeglištvo, tim veće što su ratna dejstva bliža. Nemački prodor kroz Ardene, 1940. godine, pokrenuo je 1,2 miliona Belgijanaca iz njihovih domova3. Iako su raketirani i Beograd i Novi Sad, ipak je bombardovanje Srbije bilo najžešće na Kosovu. Takođe, pripadnici OVK su se okoristili američkim bombama da pojačaju napade na srpsku vojsku i policiju. Dok se u Beogradu, između dve sirene, rat nije previše osećao, Kosovo je gorelo. Zato nije čudo da su sa Kosova ljudi više bežali nego iz Beograda. Poseban "doprinos" humanitarnoj katastrofi dao je OVK pritiskom na albanski živalj da ode u izbeglištvo. To je bila stara taktika ove terorističke organizacije, poznata još iz sukoba 1998. U leto te godine, naime, jedinice OVK počele su da ulaze ne samo u albanska sela, već i u varošice sa albanskom većinom, i da u njima, bez mnogo otpora, uspostavljaju svoju vlast. Kada je, tokom jula i avgusta, usledila protivofanziva srpskih snaga, OVK se povlačio prisiljavajući celokupno stanovništvo “slobodne teritorije” da ode u izbeglištvo. Najbolji primer toga bile su borbe za dve metohijske varošice od po petnaestak hiljada stanovnika: za Orahovac i Mališevo. Mališevo, koje je dotle već bilo ispražnjeno od Srba, OVK je zauzeo bez borbe, dok se u Orahovcu mala srpska zajednica četiri dana uspešno branila. Kada je braniocima pristigla pomoć, OVK se povukao iz varošice u pravcu Mališeva. Ali, sa sobom je povuklo i celokupno albansko stanovništvo. Četiri dana docnije Srbi ulaze i u Mališevo. Međutim, umesto tridesetak hiljada ljudi (uključujući i izbeglice iz Orahovca), policija tamo zatiče svega troje žitelja! Slična slika se, te 1998. godine, ponavljala širom Kosova. OVK je ulazila u neko naseljeno mesto i proglašavala njegovo “oslobođenje”. Posle izvesnog vremena dolazila bi policija da povrati mesto. Onda bi se OVK povukao, a za njim bi pošlo i gotovo celokupno albansko stanovništvo. Na Kosovu je, tokom jula 1998, prema podacima UNHCR, već bilo oko 100.000 izbeglica. Albanska propaganda je tvrdila da svi ti ljudi beže “od srpskih ratnih zločina”. Pojavila se, recimo, fantastična priča američkog novinara Roja Gatmana i nemačkog žurnaliste Erika Ratfeldera o nekakvoj masovnoj grobnici kod Orahovca. Tamo je, navodno, bilo zatrpano 567 tela, među njima i četrdesetoro dece. “Nova Srebrenica” se, međutim, ubrzo pokazala kao prevara. Ispostavilo se da su novinari svoju priču brzopleto zasnovali na iskazu samo jednog svedoka, Albanca, i da međunarodni posmatrači na označenom mestu nisu pronašli ništa. Uopšte, jasno se pokazalo da "humanitarna katastrofa", u leto 1998, nije bila rezultat nikakvih "policijskih zločina", već propagande akcije OVK. Izbeglice su tada jednostavno korišćene kao sredstvo pritiska na zapadne vlade da se NATO umeša u kosovski sukob. U jednoj tradicionalističkoj zajednici kakva je ona kosmetskih Albanaca, sa snažnom rođačkom povezanošću i čvrstom društvenom lestvicom, uticajna i zadrta organizacija kao što je OVK jednostavno je stanovnike čitavih varošica i sela držala u bespotrebnom izbeglištvu. Šta ako se pri tom neko dete razboli, a neki starac umre? “Mi smo izračunali da bismo mogli da izgubimo oko 300.000 ljudi da bismo ostvarili nezavisnost Kosova, ali smo zaključili da se to može podneti", svojevremeno je izjavio Bardulj Mahmuti, zvanični predstavnik OVK za inostranstvo (Vreme, 19. septembar 1998, str. 19). Takvo bezobzirno proizvođenje patnji civila u političke svrhe OVK je demonstrirala ne samo te, 1998. godine, već i docnije. Zapanjujuće je da je Tribunal ovu činjenicu, koja objašnjava bar deo izbeglištva iz 1999. godine odbacio pod izgovorom da albanski svedoci za nju nisu dali nikakvu potvrdu. Pa naravno da nisu! Zar Tribunal stvarno ne zna kako su prošli svedoci Haradinajevih zločina? Zar Tribunal stvarno ne zna da se sa albanskim svedocima sa Kosova, pre dolaska u Hag, sistematski "radilo", kako bi svi ispričali poželjnu i neprotivrečnu priču? I još jednom, na Kosovu je 1999. svakako bilo ratnih zločina, između ostalih i zločina proterivanja. Oduzimanje ličnih dokumenata nekim izbeglicama, na granici, takođe je pokazivalo želju vlasti da oteža povratak Albanaca na Kosovo, nakon smirivanja ratnih dejstava. Ali, zloupotreba i korišćenje situacije je jedno, a zavereničko proizvođenje situacije je ipak nešto sasvim drugo. Tokom rata 1999. nemački ministar odbrane Rudolf Šarping tvrdio je da raspolaže dokazima o navodnom srpskom planu 'Potkovica', koji za cilj ima etničko čišćenje Kosova od Albanaca. Posle rata je, međutim, utvrđeno da je u pitanju čista propagandna izmišljotina, pa je čak otkriveno da je sam naziv 'Potkovica' skovao nemački pukovnik Karl Gunter fon Kajdači4. Kada čovek čita presudu Tribunala jasno se vidi njegovo uverenje da je 'Potkovica' ipak postojala. Iako nisu nađeni nikakvi dokazi za postojanje takvog fantomskog plana, Tribunal ga je smelo rekonstruisao iz različitih događaja. Takvu rekonstrukciju sme sebi da dozvoli neki novinar, pa i istoričar. Ali, kada sud krene da se time bavi, on time počinje da liči na one sovjetske tribunale iz tridesetih godina 20. veka, koji su sa lakoćom otkrivali najčudovišnije zavere. Cela ova dosta nategnuta konstrukcija sa "udruženim zločinačkim poduhvatom" radi "etničkog čišćenja Kosova od Albanaca", nesumnjivo će biti upotrebljena da bi se naknadno dao legitimitet NATO bombardovanju Srbije. Kao što je na početku rata izjavio predsednik SAD Klinton, “mi pokušavamo da ograničimo njegovu (Miloševićevu – A. S.) sposobnost da odnese vojnu pobedu i da započne etničko čišćenje i pokolj nevinih ljudi”5. Dakle, Srbija je napadnuta da bi se Milošević sprečio u planu da izvrši “etničko čišćenje” i "pokolj" kosmetskih Albanaca. Ali, ako bi se pokazalo da nije bilo nikakvog takvog plana, time bi otpao glavni razlog za napad na Srbiju. Takvo opravdanje za kršenje međunarodnog poretka nekakvim planom etničkog čišćenja doista je bilo jedinstveno. Ono je jedan prestup, kao što je agresija, opravdalo tvrdnjom da Srbija namerava da izvrši neki drugi prestup. To bi bilo isto kao kada bi policajac opalio šamar pešaku koji, dok semafor pokazuje crveno svelo, ide ka pešačkom prelazu, optuživši ga da ima nameru da na nedopušten način pređe ulicu. Svako će reći da je tako nešto besmisleno i moralno neprihvatljivo. Zato se policijac toliko i napregao da dokaže da je onaj pešak, koga je ošamario, zaista nameravao da pređe ulicu na crveno. Hag je, ovom presudom, dao ex post facto opravdanje za NATO napad na Srbiju. Pošto je "dokazano" da je tokom aprila i maja 1999. Milošević etnički "čistio" Kosovo, time je, retrospektivno, opravdano otpočinjanje NATO bombardovanja, u martu iste godine. NATO glavešine su, dakle, samo anticipirale buduće događaje i zato napale Srbiju! Da ovo nije jedina fantastična konstrukcija u ovom procesu vidi se i po tome što je tužilaštvo tvrdilo da je Milan Milutinović namerno opstruisao pregovore u Rambujeu, kako bi Srbija nastavila rat i etničko čišćenje Kosova! Sud je ovu fantastičnu tvrdnju ipak odbacio, ali je prihvatio onu da je za kršenje "oktobarskog primirja", koje je bilo uvod u rat, prvenstveno kriva srpska strana. Reč je o sporazumu Milošević-Holbruk, od 13. oktobra 1998, kojim se Srbija obavezala da sa Kosova povuče sve policajce i vojnike koji su tamo došli nakon februara 1998. Povlačenje i primirje nadgledalo je dve hiljade nenaoružanih posmatrača OEBS-a. Za održanje mira, kao i za bezbednost posmatrača, odgovarala je Srbija, i to pod pretnjom bombardovanja. Međutim, nikakva odgovornost za mir, niti ma kakve kazne nisu bile predviđene za OVK kao drugu stranu u sukobu6. Zato je glasnogovornik OVK Bardilj Mahmuti i smeo da kaže da se OVK ne oseća obaveznim ovim sporazumom. Pet dana docnije, OVK je ubila trojicu policajaca u selu Orlate, kod Glogovca. Uopšte, čim se policija povukla OVK je odmah počela da zastrašuje političke protivnike i teroriše srpsko stanovništvo. Najomiljeniji način bile su otmice, koje su se završavale svirepim mučenjima do smrti. Recimo, Gojko Jeftić, iz Suvog Dola, i Dragi Kovačević, iz Mitrovice, civili bez ikakve veze sa srpskim snagama bezbednosti, oteti su, krajem 1998. godine, dugo kasapljeni tupim predmetima i sečivima, a zatim ubijeni iz automatskog oružja. Slično je bilo i u slučaju dvojice policajaca, Dejana Đatlova i Ilije Vujoševića. Učestali su i pravi teroristički napadi na civilno stanovništvo. Tako su dvojica maskiranih napadača, 14. decembra 1998, pucali na učenike pećanske gimnazije, koji su sedeli u kafeu. Ubijena su šestorica mladića: Ivan Obradović (15), Dragan Trifović (17), Zoran Stanojević (17), Svetislav Ristić (17), Vukosav Gvozdenović (18) i Ivan Radević (25). Srpske snage bezbednosti svakako nisu mogle da mirno posmatraju kako OVK izvodi teroristička dejstva i širi "slobodnu teritoriju", pa su počele sa intervencijom. Iako su policijske akcije, uključiv i onu u Račku, bile samo odgovor na terorizam OVK, Srbija je optužena da je ona kriva za kršenje primirja. Takvu ocenu zapadne ratne propagande sada je, kako vidimo, preuzeo i Tribunal. Pošto se Račak ipak pokazao kao nedovoljno dobar izgovor za rat, stvorena je konstrukcija o "kršenju oktobarskog primirja" kao stvarnom casus belli. NATO napad 1999. je sada potpuno legitimisan. Sve u svemu, kada čita ovu presudu čovek ne može da se otme utisku da je njen politički kontekst jednostavno progutao pravni sadržaj. Ratna propaganda jedne strane proglašena je pravnom i istorijskom istinom. Zločini koji su se desili na Kosovu jednom spekulativnom konstrukcijom direktno su pripisani osuđenim generalima i političarima, a posredno i državi Srbiji. Iako ti funkcioneri svakako snose deo objektivne odgovornosti za njih, Tribunal je otišao korak dalje i zaključio da su zločini neposredni učinak zavere osuđenih. Takvom preteranošću i drakonskim kaznama Tribunal je osuđene učinio žrtvama, a ne krivcima za prestupe ili za (ne)činjenje. Tribunal je uspeo da jednom presudom nanese štetu ne samo pravdi, već i istorijskoj istini. Hoće li biti veće štetne posledice prvog ili drugog pokazaće tek vreme koje dolazi. Ali, da će Srbija ovo presudom biti proglašena glavnim krivcem za rat 1999. i glavnim zločincem u tom ratu, to je nešto što je već sada veoma, veoma jasno. 1. http://www.icty.org/x/cases/milutinovic/tjug/bcs/090226bcs_sazetak_presude.pdf [^] 2. http://www.icty.org/x/cases/milutinovic/tjug/en/jud090226-e2of4.pdf, str. 60 i dalje.[^] 3. Johnstone, Diana (1999): “Kolektivna krivica i kolektivna nevinost”, Nato agresija na SR Jugoslaviju ’99, Zbornik radova sa međunarodnog simpozijuma, Novi Sad, 15-16 oktobar 1999. Novi Sad: Udruženje za pravnu teoriju i praksu, str. 387-406; str. 402.[^] 4. http://www.nin.co.rs/2002-07/18/24142.html [^] 5. navedeno prema: Vuković, Danilo (1999): “Fiat iustitia et pereat mundus”, Sociološki pregled, god. XXXIII, br. 3-4, str. 307-323; str. 310.[^] 6. Hadžić, Miroslav (2000): Bezbednosni dometi NATO intervencije na Kosovu. Beograd: Centar za antiratnu akciju, str. 43.[^] http://www.srpskadijaspora.info/vest.asp?id=11363 [Non-text portions of this message have been removed]
