Udobno zavaljen između Vašingtona i Moskve
16.03.2009. Najbogatiji Albanac kupio je Borisa Jeljcina, njegove ćerke, njegovog rizničara Borodina, Martija Ahtisarija, predsednika Kazahstana Nursultana Nazarbajeva, gomilu vašingtonskih kongresmena i službenika, otete službenike UN u Avganistanu, priznanje Kosova na Maldivima i Malti... i nastavlja da kupuje Bedžet Pacoli hteo je da kupi i Kosovo. Nudio je Slobodanu Miloševiću 1998. godine direktne razgovore sa liderima kosovskih Albanaca i dve milijarde dolara pride za sporazumni razvod i izbegavanje krvoprolića. Slična suma navodno je nuđena i u vreme vladavine Vojislava Koštunice. Pacoli traži direktne razgovore razgovore sa Beogradom, tvrdi da bez Srbije ni nezavisno Kosovo, ni čitav Balkan nemaju budućnost. Tvrdi da se i dalje oseća Jugoslovenom. Pacoli u svom privatnom avionu čeka na beogradskom aerodromu svoju tadašnju supruga Anu Oksu (Hodžu) da otpeva i poslednji bis u Sava Centru i da mu je Karići vrate neznatno bogatiju. Pacoli trguje drogom. Pacoli sedi u komitetu kojim predsedava Henri Kisindžer. Pacoli zapošljava srpske radnike i firme. Ako ste dosada ponegde pročitali samo ponešto od navedenog sigurno se pitate šta je od svega toga istina. Pa za dobar deo se svakako može reći da je tačan, a za ostalo dokazi ne postoje, da je čak i jedna Karla del Ponte morala da odustane od optužnice. Naravno, pojedini će reći da je baš zbog toga postavljena na mesto glavnog tužioca Haškog tribunala, ali tu tek ulazimo u crnu zonu spekulacija i teorija zavera. Ono što je sasvim sigurno jeste da se najbogatiji Albanac na svetu digao sa samog dna bede brozovskog Kosova, stekao obrazovanje, progovorio na 12 jezika, došao do novca, a njime i do pozicije sa koje već više od jedne i po decenije utiče na situaciju u vezi sa pokrajinom, i to kako u njoj samoj, tako i u glavnim centrima svetske moći gde se odlučivalo i odlučuje o njenoj sudbini. Pacoli je rođen i odrastao u siromašnoj porodici u selu Maravac u okolini Prištine. Kao odličan učenik i srednjoškolac želeo je da upiše studije u glavnom gradu pokrajine. Na upis je došao u svojoj prilično dronjavoj odeći, a deca tadašnjih albanskih komunističkih rukovodilaca su ga zbog toga toliko ismejala i isponižavala da je odustao od samog upisa. Nije odustao od obrazovanja i ubrzo se našao u Hamburgu, gde je radeći najteže fizičke poslove uspeo da dođe do diplome stručnjaka za marketing. Vraća se u Jugoslaviju da odsluži vojni rok, a zatim odlazi u Švajcarsku, gde nalazi posao u firmi „Interplastika", gde će postati jedan od vodećih menadžera i uspostaviti prve poslovne kontakte sa Sovjetskim Savezom, čiji će predstojeći raspad i kasnija prvobitna akumulacija kapitala u rukama nove ruske „elite" Pacoliju omogućiti da se poslovno osamostali i u za svega nekoliko godina obogati do neslućenih razmera. Recept za uspeh na viskorizičnom, ali i visokoprofitabilnom ruskom tržištu zna svaki biznismen koji se tamo oprobao devedesetih godina prošlog veka: dolar otključava sva vrata. Pacoli se svakako nije ustezao i zlatna ruska vrata otvarao je zlatnim ključevima. Prva tačka u Rusiji koju je osvojio bila je ruska sibirska republika Jakutija, gde je ubrzo uspostavio bliske odnose sa gradonačelnikom Jakutska, Pavelom Borodinom, koji će sa usponom „cara Borisa", postati rizničar Kremlja i na tom mestu ostati više od sedam godina sve do Jeljcinovog odlaska sa vlasti. Dovoljno dugo da Pacoliju omogući da uz zamašne radove u prebogatoj Jakutiji, počne da gradi i u samom središtu nove Rusije. Prvo je opremio prostorije tadašnjeg premijera Černomirdina, sledila je obnova i modernizacija zgrade ruske Dume, poznatije kao Beli dom, koja je bila značajno oštećena prilikom gušenja prevrata. Da bi vrhunac bila obnova samog srca ruskog državnog aparata - Kremlja, uključujući i restauraciju privatnih odaja Katarine Velike. Prema sedištu Mabeteksa u Luganu slivala se tih godina prava reka ruskih privatnih i državnih delegacija. Pacoli nikada nije škrtario kada su u pitanju bila ruska braća, a još manje sestre Jeljcin. Uredno je pokrivao njihove račune, a za Borodina je imao još jednostavniji pristup - dao mu je kreditnu karticu bez limita. Neka troši koliko hoće. Mabeteks je dobijao poslove na sve strane, do te mere da su se nemački, italijanski, turski, pa i naši građevinari počeli žaliti da iza njega ostaju samo mrvice. U tom periodu blisko je sarađivao s najvećim i najuticajnijim oligarhom Jeljcinove Rusije, Borisom Berezovskim i bliskim prijateljem Jeljcinove ćerke Tatjane Đačenko. Malo-pomalo ušao je pod kožu samom caru Borisu, koji mu dodeljuje državno priznanje. Ipak, čitava idila se raspršila kada se u Rusiji i Švajcarskoj pokreće istraga o korupciji. Više od 150 miliona dolara razlike u stvarnoj i plaćenoj vrednosti radova u Kremlju i gomila neprijatnih saznanja do kojih dolaze ruski državni tužilac Jurij Skuratov i Karla del Ponte zapretili su da Pacolijev ostvareni san o bogatstvu pretvore u košmar. Istovremeno, FBI sprovodi istragu koja neke od ovih aktivnosti navodno povezuje s pranjem novca u Njujorškoj banci, gde je za manje od godinu dana u više od 10.000 transakcija oprano više od 10 milijardi dolara. Za prenošenje novca FBI je sumnjičio rusku avio-kompaniju „Aeroflot". U Rusiji je čitava stvar zatvorena prilično mirno, jer je takva bila i tranzicija vlasti u zemlji. Mnogi tvrde da su moćni krugovi KGB-a iz kojih potiče i sam Vladimir Putin ovom aferom zabili poslednji ekser u kovčeg Jeljcinove vladavine. Jeljcinovi gresi su zataškani, a samim tim i gresi njegove porodice i svih njegovih saradnika. Pavel Borodin je odmah prebačen za državnog sekretara Saveza Rusije i Belorusije (baš onom kojem je svojevremeno htela da pristupi SRJ). Jedino je Boris Berezovski morao da beži iz zemlje, jer u njoj očigledno nije više bilo mesta za vladara iz senke. U Švajcarskoj je, i pored dokaza o davanju mita, optužnica Karle del Ponte odbačena, jer u toj zemlji jednostavno nije postojao zakon koji zabranjuje korupciju stranih zvaničnika. I tako, Bedžet gubi svoj dotadašnji uticaj, ali stiče nešto mnogo bitnije, postaje čuvar Jeljcinove tajne, što mu u Rusiji donosi oprost svih grehova i mogućnost da tamo nastavi da radi, ali i lobira za promenu ruskog stava o nepriznavanju nezavisnosti Kosova. Fokus svojih građevinskih radova seli u države gde je praksa poput one koja mu je u Rusiji donela bogatstvo dobrodošla, kao što je Kazahstan. Doživotni predsednik te države Nursultan Nazarbajev od njega naručuje faronski projekat preseljenja čitave prestonice iz Alma Ate u zabačenu i infrastrukturno odsečenu Akmolu, koja se danas, kada je njena izgradnja gotovo privedena kraju, naziva Astana, što i doslovno znači - prestonica. Pacoliju odlično ide i bez Jeljcina, Borodina i Berezovskog, a usput radi u Azerbejdžanu, ali i Turskoj i Nemačkoj. U Italiji dobija jedan od najznačajnijih građevinskih ugovora, obnovu u požaru uništene čuvene venecijanske opere, istorijskog spomenika pod zaštitom UNESCO - La Feniće (feniks). U tišini svog ruskom indulgencijom zaštićenog bogatstva, koje se polako sigurno uvećavalo u periodu građevinskog buma u svetu početkom ovom veka, Pacoli se polako pojavljuje u neočekivanim ulogama. Tako je 2004. godine posreduje pri oslobađanju troje pripadnika mirovne misije UN u Avganistanu, od kojih je jedna bila Albanka sa Kosova Šćipa Habibi. Kamerman Bi-Bi-Sija Piter Džuvenal potvrdio je da je u Pacolijevo ime Talibanima odneo ponudu za oslobođenje talaca od 1.2 miliona dolara, ali da ne zna da li je novac za to ikada isplaćen. Pacoli demantuje isplatu, ali za sebe i dalje prisvaja sve zasluge za oslobođenje talaca, nudeći prilično neuverljivo objašnjenje da je uspeo sa Talibanima da se dogovori zbog njihove civilizacijske i verske bliskosti. U štampi se ipak provlače drugačije interpretacije događaja sa aluzijom da je Pacoli jedan od glavnih posrednika na heroinskom putu koji vodi od Avganistana preko Kavkaza ka Evropi. Pošto je njegova firma specijalizovana za izgradnju bolnica i laboratorija, spekuliše se da mu ne manjka ni potencijala za preradu avganistanskog polufabrikata. On to, naravno, odbija sa najvećim gnušanjem.Tačno ili ne, ali to bi ga svakako učinilo jednim od glavnih partnera najvećih svetskih obaveštajnih službi, koje novac za svoje najtajnije operacije upravo crpe iz takvih aktivnosti. Bilo kako bilo, SAD su prepoznale značaj ovog albanskog kontroverznog biznismena i ne čudi što se on u poslednje vreme pojavljuje u ulozi lidera treće partije po snazi na Kosovu, „Alijanse za novo Kosovo". Preuzevši dobar deo Rugovinih glasača zaseo je u zgradi parlamenta koju je sam izgradio i čeka da zajednički pritisak SAD i EU učini da uticaj gospodara rata Hašima Tačija, Ramuša Haradinaja počne da slabi, kako bi preuzeo ključne pozicije moći u samoproglašenoj državi. Briselu i Vašingtonu bi to, svakako, odgovaralo, jer su i sami svesni da bez ponovnih razgovora Beograda i Prištine, Kosovo ostaje međunarodno nepriznata tvorevina, koja kao takva zakiva evropsku perspektivu čitavog regiona u balkansko blato. Zato se već sada od njega mogu čuti pozivi za razgovore bez posrednika sa Beogradom, koji izazivaju zgražavanje među njegovim političkim protivnicima na Kosovu i pogotovu u Metohiji, ali donose i velike poene kod međunarodnih činilaca. Tako se, između ostalog, kontroverzni biznismen našao među međunarodnim savetnicima Henrija Kisindžera, pri uticajnom Centru za međunarodna strateška istraživanja (CSIS). U međuvremenu, on pokušava da stekne nove birače, upornim lobiranjem u državama koje još nisu priznale jednostranu nezavisnost Kosova. On se sam pohvalio svojom ulogom u ubeđivanju Vlade Malte da avgusta prošle godine prizna Kosovo, a ovih dana se uz vesti da je upravo njegov novac uz američke pritiske doprineo da Maldivi učine isto, može čuti da Pacoli pokušava da ubedi islamske zemlje da priznaju samoproglašenu nezavisnot Kosova. Poznato je da je Albanska dijaspora dobro organizovana i da su njeni članovi uredno odvajali najmanje 3 odsto svojih prihoda za tzv. „separatistički porez". Kao najbogatiji Albanac na svetu, Pacoli je u tom smislu sigurno dao najveći doprinos amputaciji srpske pokrajine. Još početkom 1998. godine uz posredovanje tadašnjeg ministra za privatizaciju Bogoljuba Karića, zakucao je na vrata kabineta Slobodana Miloševića predlažući direktne razgovore između kosovskih Albanaca i Beograda i nudeći praktično da „pošteno" otkupi sporazumni razvod Kosova od Srbije, uz nezvanično pominjanje brojke od dve milijarde dolara. Ista ponuda je lebdela kroz medije tokom fingiranih pokušaja međunarodne zajednice da se razgovara o tzv. „budućem statusu Kosova". Pri samom kraju tog procesa, pojedini mediji iz Republike Srpske i Srbije tvrdili su da nemačka tajna služba BND ima dokaze da je Pacoli podmitio glavnog specijalnog predstavnika generalnog sekretara UN, Martija Ahtisarija. U svakom slučaju, gde god da se Pacoli pojavi, prati ga glas da u njegovim koferima ima više keša nego veša i da je spreman da ih ustupi za adekvatnu protivuslugu. On kao da postaje najbolji dokaz čuvene izreke nekada najbogatijeg čoveka na svetu Vilijama Randolfa Hersta: „Novac je najprikladniji poklon - njegova veličina odgovara svima." Značaj otpora islamskih zemalja nezavisnosti Kosova Kada se danas priča o doprinosu različitih međunarodnih faktora činjenici da je Kosovo priznalo tek nešto malo više od jedne četvrtine članica Ujedinjenih nacija, uglavnom se ističe značajna uloga Rusije ili otpor pojedinih zemalja EU tom procesu. Ipak, činjenica je da bi Republika Srbija i njeni zvaničnici trebalo da budu najzahvalniji velikoj većini zemalja islamskog sveta, koji su doslednim otporom dobrano obesmislili samoproglašenu nezavisnost Kosova. Čitava ideja međunarodnih zagovornika nezavisnosti Kosova i onih koji su vodili fingirane pregovore u Beču, bila je da će osim grupe zemalja koje predvodi SAD i većine članica EU, Kosovo veoma brzo priznati i gotovo sve islamske zemlje. Ako navedemo da Organizacija islamske konferencije ima 56 članica, onda je jasno da bi u tom slučaju u ovom trenutku Kosovo imalo priznanje od bezmalo dve trećine članica UN i time bilo na pragu da i samo postane punopravna članica Svetske organizacije. Razlozi za to su jasni, islamske zemlje su prepoznale da narušavanje sistema međunarodnog prava ide direktno protiv interesa islamskog sveta, kao i da pan-Albanska ideja nema mnogo veze za religioznim uverenjima kosovskih Albanaca. Stoga je velika većina islamskih zemalja odbila da prizna Kosovo, ne zato što im je do Srbije, već isključivo da ne bi legalizovala opasan presedan, koji bi jednog dana mogao i njih da dovede u situaciju u kojoj se danas nalazi Srbija. Tu ni sav novac Bedžeta Pacolija zasad ne može da pomogne. Srpski partneri Bedžeta Pacolija Prilikom posete Beogradu, 1998. godine Bedžet Pacoli je pokušao da u Beogradu, zajedno sa kontroverznim srpskim biznismenom Brankom Crnogorcem otvori predstavništvo svoje firme. Ono nikada nije zaživelo, ali je tom prilikom Pacoli grupi novinara rekao da „Mabeteks" zapošljava značajan broj Srba. Naveo je da je šef firme ćerke njegove kompanije, koja je specijalizovana za projektovanje, izgrađu i opremanje bolnica i farmaceutskih postrojenja, izvesni Beograđanin Boris Duduković. Takođe je istakao da u građevinskim radovima koje je tada izvodio u Rusiji i Kazahstanu često koristi usluge specijalizovane beogradske firme za projektovanje i izvođenje elektro-instalacionih radova „Montaža". Iako je i sam istakao da najviše na izvođenju radova zapošljava svoje albanske zemljake, dodao je da posle turskih zidara, veoma rado angažuje i srpske majstore, pre svega za izvođenje završnih radova. Ipak, dvojica Srba sa kojima se Pacoli najviše dovodi u vezu su Bogoljub Karić i Branko Crnogorac. Karićeve firme su godinama aktivne u post-sovjetskom svetu, tako da su njih dvojica, osim zemljačkih uspomena, sigurno imali mnogo tema za razgovor prilikom svojih susreta od kojih su neki održani i u Beogradu. Oni su svakako dosta razgovarali te 1998. godine, ali i prilikom koncerta koji je njegova tadašnja supruga Ana Oksa održala u Centru „Sava". Što se Branka Crnogorca tiče, on je očigledno još uvek u kontaktima s Pacolijem, jer se BiH prošle godine podiglo dosta prašine oko izbora konzorcijuma JSC KazTransGas i BMG AG za strateškog partnera za planiranje, izgradnju i upravljanje termo elektranom Kakanj. Mediji su došli do podatka da se ne radi ni o kakvoj velikoj kazahstanskoj korporaciji, već o firmi koja se u Švajcarskoj može registrovati za nekoliko hiljada evra, a na čijem su čelu Bedžet Pacoli i Branko Crnogorac. Crnogorac je bio vlasnik BC Pacific grupe koja je u periodu sankcija i rata između BiH i Srbije trgovala naftnim derivatima. Bio je i vlasnik nekoliko BC pumpi u Beogradu. Posedovao je i BC banku, kojoj je 2001. godine tadašnji guverner Mlađan Dinkić oduzeo dozvolu za rad. Banka je više puta, baš kao i Karićeva Astra Banka, dobijala presude o poništenju odluke, ali joj zbog falsifikovanja i zloupotrebe dokumentacije, Narodna banka nikada nije dopustila da obnovi svoj rad, Crnogorac se u Srbiji poslednji put pominje u vezi afere ustupanja zgrade Vojno-tehničkog instituta u Katanićevoj ulici na Vračaru za dovršetak radova na vojnim stanovima na Bežanijskoj Kosi. Protiv njega su u više navrata podnošene krivične prijave, ali se on elegantno preselio u Švajcarsku i svoje karakteristično prezime Crnogorac, promenio u Montenegro. Da li se radi o odsustvu mašte ili svojevrsnom ego-tripu, ali njegove bivše firme su uglavnom nosile ime BC, a sadašnja se zove BM Grup. Dušan Vojnović http://www.borba.rs/content/view/3673/123/ [Non-text portions of this message have been removed]
