spisak bankarskih snova ----- http://www.politika.rs/rubrike/Svet/Dotakli-smo-dno-krize-oporavak-spor-i-dug.sr.html
Дотакли смо дно кризе, опоравак спор и дуг Србија нема другу опцију сем евроинтеграција, сматра Ерик Берглоф, главни економиста Европске банке за реконструкцију и развој и специјални саветник председника ЕБРД-а Ерик Берглоф (Фото АФП) Како ће текућа глобална криза погодити регион у коме делује Европска банка за реконструкцију и развој (ЕБРД), посебно источну Европу? Да ли ће капитализам какав данас познајемо преживети ову кризу? Шта су покретачке снаге опоравка у региону? Свет ће после кризе изгледати другачије него пре ње. Током тог процеса трансформације постоји неколико аспеката који су релевантни за регион у коме делује ЕБРД. Један је да је модел односа у коме капитал из богатије западне Европе тече у сиромашнију источну Европу – очигледно показао одређене слабости. Споменимо само неке, попут нарочито великих билансних дефицита, веома великих непокривених девизних позиција... Све је то веома погодило источну Европу током ове кризе без преседана, и то зато што је регион у међувремену постао изузетно повезан са западном Европом. У финансијском сектору сценарио је био ризичнији: да није било тако јаких веза између финансијских институција источне и западне Европе – шок би био још тежи, што је и био случај током ранијих криза економија у успону. Ипак, када боље погледате модел, његови темељи су они прави: желимо да капитал тече из богатијих земаља у оне сиромашније, као што је, на пример, био случај са економским развојем САД у 19. веку. Модел је био чврст, оно чега није било јесте оквир: регулатива, заштите... нису биле ту. Тако, ако се размишља о моделу који ће изнићи после кризе, он ће бити другачији у неколико аспеката. Капитал ће бити скупљи, вредности ризика биће другачије диференциране. Такође, биће више утицаја матичних држава на пресудне одлуке домаћих банака у погледу капиталних инвестиција у подружницама и врсте валута које банке користе када позајмљују новац. Проблем је што би такав сценарио могао да произведе више фрагментираних, нешто слабије интегрисаних финансијских система. Што се реалног сектора тиче, мислим да ћемо видети континуитет интеграција. Када је реч о финансијском сектору, барем у почетку, биће мање спремности за интеграције. Што се источне Европе тиче, и тржишна економија и демократија су чврсто укорењене – током ове кризе без преседана могло би доћи до привремених ограничавања, али не видим велики ризик од фундаменталних промена. Источна Европа изгледа нема друге опције већ да тежи ближим интеграцијама са западном Европом. Али како ова криза погађа западни део континента? Јасно је да западна Европа не постаје снажнија, можда је истина да криза подстиче и неке центрифугалне тенденције, као и разлике у начину одговора на кризу. Истовремено, сада примећујемо снажне притиске на Европску монетарну унију какве нисмо раније виђали. Све су то карактеристике које ће вероватно неко време истрајавати. Али такође је истина да то фундаментално не угрожава императив економског раста у источној Европи. Још је врло јасно куда регион источне Европе мора да иде, и ту има још толико посла. Дугорочно гледано, источна Европа треба економски да расте брже и она ће економски и расти брже од западне Европе. За сада не знамо тачно који ће модел капитализма при томе усвојити – али то је споредно у односу на корак напред ка бољем животном стандарду, политичким и финансијским интеграцијама. У ком периоду предвиђате да ће источна Европа почети да бележи бржи економски раст од западне Европе? И, ако се то деси, да ли би тај феномен могао да промени будуће услове међусобних интеграција? Са друге стране, колико је у догледној будућности реална опасност од растућих социјалних немира у источној Европи због економске кризе? Постоји одређени осећај да смо додирнули дно кризе, али ће опоравак током следеће деценије бити спор и дуг. Источна Европа вероватно неће бележити тако висок економски раст какав је имала пре кризе – као што је већ речено, капитал који ће стизати у регион биће скупљи, а могу се очекивати и даља кредитна смањивања. У међувремену, пред нама је много неизвесности: у наредних три до пет година биће јасније у ком правцу се креће свет. За сада нико стварно не зна како ће се друштвене заједнице носити са растућим бројем незапослених, да ли ће криза утицати на моделе миграција становништва... Већ смо били сведоци неких друштвених немира у источној Европи. Али ипак, када се боље размотре ти специфични случајеви, понекад узроци немира леже најпре у неспособности влада да поделе пуну информацију о ономе што се дешава. Многи лидери нису били отворени, јасни и искрени о кризи. Људи се неки пут осећају као да су преварени када је реч о силини кризе – Летонија је недавно била очигледни пример за то. Раст незапослености могао би да изазове велики притисак на буџете погођених земаља, да изазове сукоб између оних који имају посао и оних који га немају, да подстакне политичке немире, да изазове могуће обарање влада. Све то могло би да изазове политичке тешкоће, па ипак, демократија је добро утемељена у већини источноевропских земаља. На крају, са толико много неизвесности пред нама, банке су изгледа једини преостали „фактор стабилности”? Банке су одиграле веома важну улогу у унапређењу животног стандарда многих људи. У појединим државама банке су веома поштоване. У међувремену је дошло до губитка одређених илузија, бриге и забринутости за финансијске институције. Ипак, могло би се стварно десити да у овом прелазном добу банке буду једини извор капитала у многим државама, истакао је у разговору за „Политику” Ерик Берглоф. Тања Вујић [објављено: 30/05/2009]
