http://www.novosti.rs/code/navigate.php?Id=4&status=jedna&vest=147801&title_add=Srbija%20hoda%20%20po%20mrtvima&kword_add=draza%20mihailovic%2C%20komunisti
Srbija hoda po mrtvima
08.06.2009 20:30:09
LJUDSKO je pravo i na dostojnu sahranu. I obeležavanje grobnog mesta.
Kultura jednog naroda, a posebno kultura sećanja, može se sagledati i
preko našeg odnosa prema mrtvima. Posebno prema onima koji su nastradali
u ratnim sukobima, odnosno u unutrašnjim obračunima, kao što su oni,
koji su kao poražena strana nastradali na početku uspostavljanja nove
revolucionarne vlasti 1944-1945. godine.
Brojni su razlozi koji su naveli pobednike, da se u tzv. divljim
čišćenjima, surovo obračunaju sa svojim stvarnim ili pretpostavljanim
protivnicima, označenim kao „neprijatelji NOP“, „saradnici okupatora“,
„reakcija“, „narodni neprijatelji“ i „domaći izdajnici“. Ako veliki broj
streljanih nije mogao da se podvede ni pod jednu od ovih kategorija koje
su pobednici na svoj način tumačili, onda je označen kao nosilac starog
nenarodnog režima.
Te surove likvidacije i zločini antifašista pravdani su brojnim
razlozima od političkih, vojnih, pa do najobičnije osvete i mržnje koju
su pobednici nosili sa sobom ulazeći u gradove i sela kao oslobodioci.
Hiljade građana Srbije likvidirano je bez suđenja. Mnogima su presude
iskonstruisane i napisane posle njihove likvidacije. Neki su stvarno
suđeni u velikim procesima uz bučnu propagandu i dovođenjem svedoka iz
naroda („Narod mu sudi“). Naravno da je bilo i onih koje nijedan, pa ni
partizanski sud, nije mogao da pomiluje zbog svojih stvarnih zločina
tokom okupacije, ali većina je onih koje ni najnepravedniji sud ne bi
mogao da osudi, niti da im nađe stvarnu krivicu.
Ono što nas zanima ovde, nije utvrđivanje krivice niti stepena vinosti
ili nevinosti, već činjenica da većina porodica čiji su članovi
streljani, nikada nisu dobile ni, kakve-takve presude, a mnogim
streljanim ne zna se ni grobno mesto.
Gotovo čitava Srbija je prekrivena manjim ili većim stratištima -
mestima gde su antipartizanske snage likvidirane.
Svaki grad, ili veće mesto u Srbiji, nosi u sećanju takvo mesto: Slavnik
pored Leskovca, Metino brdo kod Kragujevca,Vistad u Valjevu, Banjica,
Lisičji potok i mnogobrojna druga mesta u Beogradu, Kraljevica kod
Zaječara, Dečani na Kosovu, Bubanj kod Niša, Paraćin, Šabac i mnoga
druga mesta.
Ponekad, to su bila ista mesta na kojima su stradali partizani ili
njihovi simpatizeri, gde su pogubljeni Jevreji, pripadnici pokreta
otpora Dragoljuba Mihailovića, ali i obični seljaci i građani koji su
kao taoci uzimani za surove nemačke odmazde. U većini slučajeva
streljanja su vršena u mestima izvan gradskih naselja.
Ne postoji sistematično istraživanje ovih lokacija. Pisani tragovi o
tome su do današnjih dana pažljivo skrivani. Većina tih mesta ni na koji
način nije obeležena, sem ponegde, što su uradile porodice ili lokalni
odbori pojedinih stranaka.
Institut za savremenu istoriju, koji prednjači u istraživanjima događaja
na kraju Drugog svetskog rata i „Večernje novosti“ pokreću akciju
otkrivanja lokacija stradanja i njihovog dostojnog obeležavanja.
Ne ulazeći u utvrđivanje krivice žrtava, smatramo da je elementarno
pravo i naš civilizacijski odnos prema nastradalima da se takva mesta
obeleže, a da nadležni organi pokažu minimum razumevanja za ovakve napore.
Narednih dana će „Novosti“ čitaoce upoznati o ovim lokacijama, načinima
na koji su zlodela izvedena, koristeći dokumenta, iskaze svedoka i
familija, spiskove pogubljenih... i stvarno stanje na terenu.
To je jedno novo suočavanje sa prošlošću i istinom. Može biti bolno, ali
i otrežnjujuće. I za srpsku politiku i za srpske međusobne odnose, i za
srpsku mirniju i čistiju sutrašnjicu.
Dr Momčilo Pavlović,
direktor Instituta
za savremenu istoriju
* * * * *
RADMILO GOJGIĆ, ČIJI JE OTAC SEKULA LIKVIDIRAN 1944. GODINE I BAČEN
U MASOVNU GROBNICU KOD KRUŠEVCA:
ZAKOPAN JE KAO PSETO
„Vuko, hranu mi nemoj više donositi. Prilazi kraj života. Komšiluku se
zahvali što svoj mladi život prerano dajem. Radeta mi dovedi da ga tata
poslednji put vidi i čuvaj ga i voli kao što sam ga ja voleo.“
Na poleđini izgužvane hartije u koju je bila umotana hrana, napisao je
to Sekula Gojgić. Imao je 29 godina i dva metra visine. Oficir kraljeve
garde. Oktobar, 1944. godine, odmah posle oslobođenja Kruševca.
Beba je spavala u kolevci kad su došli po njega. U gluvu noć. Kuća u
centru Kruševca. U dugačkim gaćama, golog do pojasa, proveli su kroz grad.
Vodili su dvojicu po dvojicu. Tukli su ih maljem po glavi da ne puštaju
glas. Hrabrije komšije puštale su glas iz tmine mračnih prozora: „Srbi
nemojte ubijati Srbe...“
- Hapsili su ga dva puta i puštali - priča nam Radmilo - Rade Gojgić,
sin. - Treći put kad su ga odveli, više se nije vratio.
A puštali su ga, priča, jer su morali. Ništa mu nisu našli. Nikakav
zločin. Bio je čestit vojnik. Bio je pun života. Voleo je svoju Vuku,
svog Radeta i Srbiju.
- Čim ga puste iz zatvora, išao je u kafanu da se napije, iako nikada
nije pio. Onda je tako pripit procedio psovku. Psovao im majku
komunističku. Vikao je „živeo kralj“! Takav je bio moj otac - ne skriva
Rade.
Sekula je bio zatamničen u zatvoru gde je sada Kruševačka gimnazija.
Ubijen je bez suđenja. Po kratkom postupku.
Grob nikad nije pronađen. Zakopan je kao pseto. U noći, u šumi. Kao da
nikada nije postojao. Vojni sud je posle ubistva objavio presudu - „na
smrt“!
- Rastao sam bez oca. Volela me majka kako joj je moj Sekula i rekao.
Hteo sam da budem vojnik kao on. Ali, komunisti mi nisu dozvolili da se
upišem u vojnu školu jer mi je otac „bio zločinac“ - priča nam Rade,
diplomirani pravnik, koji danas živi u Beogradu.
Rade danas ima 65 godina. Njegov otac Sekula video ga je poslednji put
pred streljanje. Donela ga majka Vuka u posetu, kako joj je muž i
napisao. Poljubio ga je poslednji put. Četrnaestomesečna beba je toplo
tatu gledala. Poslednji put.
P. VASILJEVIĆ
KOSTURNICA
MOJ otac je najverovatnije zakopan u masovnoj grobnici Pakašnica kod
Kruševca. U mestu Velike šumice, gde je odmah posle zločina na kostima
podignuta kasarna - priča nam Radmilo Gojgić.
- Sada je na tom mestu obraslo rastinje. Ali usred rastinja, u šumi,
postoji jedna nestvarna čistina bez trave, ispod koje se nalaze leševi
oko 6.000 ubijenih ljudi. To mesto je osveštano. Moja velika životna
želja je da se tu podigne i kosturnica. Da zapalim sveću mom ocu Sekuli
- kaže sin Rade.
* * * * *
EKSKLUZIVNO - “NOVOSTI“ OBJAVLJUJU SVEDOČENJA GRAĐANA KOJI SU SE JAVILI
OKRUŽNOM TUŽILAŠTVU
OD ADE DO RATNOG OSTRVA
DA bi se sklopile sve kockice mozaika tajni o izvršenju smrtne kazne nad
generalom Dragoljubom - Dražom Mihailovićem, Okružno javno tužilaštvo u
Beogradu otvorilo je telefonsku liniju za sve građane koji imaju bilo
kakva saznanja o tom činu.
Specijalni tim iz tužilaštva primio je do sada desetine poziva, a
„Novosti“ ekskluzivno objavljuju deo tih telefonskih svedočenja ljudi
koji veruju da imaju neke podatke o likvidaciji četničkog vođe.
U iscrpnom izveštaju tužilaštva, u koji smo imali uvid, navode se
detalji svih razgovora sa građanima svedocima, a između ostalog piše:
* A. M. iz Despotovca saopštio je da mu je Jevremović Radosav iz Milive
pričao da mu je Branković (četnički komandant) rekao da je Draža sa još
9 ljudi sahranjen u Pionirskom parku naspram ulaza u Narodnu skupštinu.
* N. N. lice iz Vojvodine saopštilo je da je od svog prijatelja, čiji
identitet ne želi da otkrije, čuo da je njegov deda učestvovao u
egzekuciji nad Dražom Mihailovićem, nakon čega su mu izvadili zube,
odsekli ruke ili šake, a potom ga sahranili u grobnicu, iz koje su
prethodno izvadili posmrtne ostatke već sahranjenih lica. Ova grobnica
se nalazi na Jevrejskom groblju u Beogradu.
* Ž. U. je saopštio da je Draža Mihailović streljan na Adi huji i da je
njegov leš bačen u Dunav, što je čuo od Miloša Minića, sudije koji je
sudio i prisustvovao streljanju Draže Mihailovića.
* K. D. je saopštio da mu je kum Borislav Grubački pred smrt ispričao da
je Draža Mihailović ubijen na Velikom ratnom ostrvu u njegovom gornjem
delu kod barake, tako što su ga 1946. godine zarobljeni Nemci streljali
i ubacili u jamu sa krečom i zatrpali zemljom i travom. Naveo je da je
njegov kum kritične noći bio u susednoj baraci, gde je boravio kao vozač
jednog od komandira JA. Takođe je dao i broj svog mobilnog telefona i
rekao da će pokušati da dostavi skicu. (P. V.)
