<< VREME | BR 737 | 17. FEBRUAR 2005. LIčNOSTI
--------------------------------------------------------------------------------
Portret savremenika - Milorad Vučelić >Poaljite komentar
redakciji Odtampajte tekstMajstor svih zanatamilo vasićOd Bačke Palanke do
eneve, iz izbledele "vijetnamke" u "armanija". Slika i prilika uspenog
renesansnog čoveka: novinar, menader, umetnik, disident, operativac,
političar, svačiji istomiljenik u civilu, neizbeni čarijski lik, čovek koji
zna svoj put. Treba ga imati u vidu: sve zna unapred, avangarda od čoveka. Kad
vidi da mu gori kuća, pali i ti svoju: nije to bez neke...
Već smo svi bili izgubili svaku nadu da će se Milorad Vučelić ikada postideti i
prestati da viče. Onda ga je Milan St. Protić onomad na televiziji nagazio
pitanjem na koje Vučela prvi put u nekom svom javnom nastupu nije imao
odgovor. Pitanje se, naravno, odnosilo na izvesne velike novce, investirane u
evropsku i iru budućnost Vučelinog potomstva. Najskuplja devojačka kola u
vajcarskoj ne kota toliko bez nekog razloga. Nekada su ozbiljni paori i
domaćini slali ensku decu u domaćičke kole u Bavanitu i Futogu, ali to je
bilo nekad, pre dijalektičkog materijalizma. Sada je najblia otmena kola čak
na studenom enevskom jezeru. Kau da je i najbolja i najskuplja, a Vučela nije
zasluio nita manje.
RANI DANI: Nije Vučela ućutao nikad, od 1973. kada je počeo da viče po
Beogradu, mladi i pametni potomak dođoa iz Bačke, ambiciozan, vredan i vet u
raznim zanatima, od kojih prijateljstvo nije najmanje vaan. Obdaren preciznim
čulima za dve glavne stvari odakle vetar duva i koliko ima sati taj
armantni, glasni i obrazovani momak bio je istomiljenik po zanimanju: sa
e'setosmaima, sa disidentima, sa nacionalistima, sa komunistima, sa
Francuskom 7, sa Patrijarijom, sa NIN-om, sa umetnicima, sa novinarima, sa
pesnicima i uopte sa celokupnom političkom faunom sedamdesetih i osamdesetih u
Beogradu. I sa Jovicom Staniićem, drugom iz detinjstva, čovekom čija je zvezda
rasla zajedno sa Vučelinom. Znao je Vučela tačno kad treba napustiti brod koji
pokazuje znake strukturnog slabljenja, brod koji je zaplovio kobnim kursem, a
najpre brod na kome je ponestalo slanine.
Iz nekog razloga, Vučela je uvek uspevao da se nađe u intimnoj blizini gotovog
novca, koji je uvek voleo nesebičnom ljubavlju.
Bačkopalanačka gimnazija obrazovala je krajem ezdesetih godina jaču ekipu
mladih ljudi: Jovica Staniić, Milorad Vučelić, Mihalj Bracika Kertes, Radovan
Pankov (sećate li ga se?), Mile Isakov... Dva od tri neodvojiva junaka ove
priče Jovica i Vučela; Bracika će se priključiti kasnije idu u Beograd na
studije. Obojica su dođoi crnogorskog porekla iz porodica moralno-politički
besprekornih, ambiciozni, bistri i vredni. Jovica se odlučuje za samozatajnu i
mirnu karijeru u Slubi dravne bezbednosti, skroman i povučen, kakav je već.
Vučela, ekstrovertan, načitan, armantan i glasan, odlučuje se za javnu
karijeru.
SLIKE IZ IVOTA: Mladi novinar,...Već 1973. Vučela se, dok si rek'o "ta bi?",
javlja kao glavni urednik "Studenta", u jednoj od tada redovnih "rekonstrukcija
redakcije", to bi rekao Slobodan Miloević. Taman je bilo najurilo jednu od
tada po pravilu potronih ekipa, pa se Vučela tu nekako naao, svojim
misterioznim putevima. Odmah se stavio do znanja ogorčenim i glasnim uvodnikom
"Ne dam Jugoslaviju!", iz kojega nije ba najjasnije kome ne da Jugoslaviju i
zato, ali je jasno da jako ne da i da se preporučuje za čuvara, kao da
ispunjava legendarni i mitoloki zavet vitekog Kralja Ujedinitelja. Uvek je
umeo da uz veliku galamu probija otvorena vrata.
Intelektualno obdaren, brz i vičan prepoznavanju kulturnih i umetničkih
trendova, Vučela se glatko nametnuo u razne ekipe: oko "Vidika" i već među taj
knjievničko-intelektualno-umetničarski polusvet koji je parazitirao na
komunističkim jaslama kao "crkva koja se jo nije odvojila od drave" (Duko
Radović, 1973). Pratio je modu: malo "Praksis", malo Kardelj; malo Markuze,
malo Dobrica; sve je znao, kukala mu majka. Eto ga uskoro i u Studentskom
kulturnom centru, Domu Udbe, u svojstvu sekretara. Kau da ga je tada krenulo:
sa trokovima, dnevnicama, zapoljavanjima, projektima. Pokriven nespornim
ugledom SKC-a kao avangardne institucije i ledolomca u tadanjoj zaleđenoj
brenjevljevskoj real-socijalističkoj močvarnoj kulturi, Vučela je diskretno, u
drugom planu, vredno glodao. Ne samo na finansijskom planu: bilo ga je svuda
među "disidentima", neto manje među pravim disidentima, ali "levičar" svakako;
bio je mirođija u suvie čorbi, onakav čupav i glasan, u farmerkama i
izbledeloj američkoj vojničkoj jakni M-65 ("vijetnamka"), sa svojom američkom
vojničkom torbicom o ramenu, torbicom koja će ući u legendu.
...funkcioner,..."HA, HA, HA": Kad se, početkom osamdesetih, situacija počela
da oputa i kada je javna scena ivnula u iznenadnom cvetanju svih mogućih
cvetova koji nisu svi bili crveni karanfil, Vučela je bio spreman. Dotadanje
investicije u imid počele su da donose profite: ima li nekog boljeg sa
akreditivima liberala, demokrate, disidenta, svačijeg drugara i urednika koji
im je svima pre ili kasnije objavio neto negde, levičara i armera pritom? Već
je bio ljubimac knjievne i intelektualno-političke Čarije; polako je postajao
i arbiter rerum omnium. Nita bez Vučele; izvesna zagrebačka feministkinja
opisuje ga čenjivo: "onaj libidinozni tip".
Već sredinom osamdesetih, Vučela je svuda gde treba: umetnički direktor
Zvezdara teatra, umetnički direktor Grada teatra u Budvi, glavni urednik
"Knjievnih novina", urednik kulturne rubrike "NIN"-a; sve to u jednom trenutku
zajedno i sa četiri pune plate. I dalje se oblači "levičarski" oputeno i
gaji imid "radikalno ik", ali torbica mu je već ula u legendu po količini
gotovine koja kroz nju prolazi. Politički je liberalniji nego ikad: ima ga
svuda, sve čeće oko Dobrice Ćosića, ali i među liberalno-demokratski
nastrojenim grupacijama koje se polako formiraju u Čariji. Osim, naravno, onih
mesta koja nisu higijenska u to vreme, jer brat Jovica kae. Omaklo mu se (ili
mu se nije omaklo?) da potpie neke peticije, to je tada bilo u modi i
relativno bezopasno, ako čovek nije sklon da se preterano impresionira od
informativnih razgovora u Dravnoj bezbednosti. U jednom od tih slučajeva,
vezanom za pokojnog Duana Bogavca, potpisnici su bili svečano najureni iz
Saveza komunista; svi osim Milorada Vučelića. Na pitanje kako to da njega nije
izbacilo iz Partije, Vučela je odgovorio glasnim i ovijalnim "Ha, ha, ha!". U
prevodu: ko vam je kriv boranijo. Tada su bezpartijci postali njih sedam-osam
iz redakcije NIN-a, između ostalih.
...opozicionarKao urednik kulturne rubrike NIN-a, to je oduvek bilo mesto od
posebne bezbednosno-političke osetljivosti, Vučela se pokazao kao prorok, mada
neki ninovci to nisu razumeli; tadanji glavni urednik Teodor Anđelić jeste,
valjda zato to su on i Vučela radili zajedno na istom projektu. Lepo im je
Vučela na sav glas propovedao 1988. i 1989. da će se Jugoslavija raspasti u
krvavom ratu; da će se Srbija otcepiti, ako treba, a oni nek' vide ta će; da
Srbe svi mrze itd. Na svako pitanje imao je glasan odgovor; kad ga pitaju ta
se nas tiču njihove komunističke svađe između republičkih partija, Vučela se
smejao: "Vi ćete da ginete u tom ratu, a ne mi." Na dovoljno puta ponovljeno
pitanje zato svi "mrze Srbe", pa i nai saveznici iz dva svetska rata, Vučela
bi na kraju, kad se iznervira, odgovorio: "Zato to imamo duu onu stvar!" I
tako dalje, a niko mu nije verovao; pouka glasi: iako viče, moda je u pravu. I
bio je u pravu: sve se obistinilo. A kad se sve obistinilo, Vučelića je krenulo
ozbiljno: SPS, RTS itd. Iz Bačke Palanke dolazi Bracika Kertes, zanimanje
Mađar, koji je video svetlost; Jovica postaje Načelnik. Iz izbledele američke
jakne M-65 Vučela glatko, kao zmija koja menja svlak, prelazi u odela i
kravate; ulogu legendarne otrcane zelene torbice uskoro će preuzeti računi u
vajcarskim bankama. Vikao je Vučela sa TV ekrana tih godina; bilo ga je svuda;
vozao se u crnim limuzinama i leteo u aeroplanima; nije čovek od njega mogao ni
peglu da uključi, a kamoli radio ili televizor; "libidinozni tip" uao je čak i
u estradu i tamo ostavio utisak. Ali, izgleda da mu je opreznost popustila u
jednom trenutku (ili nije popustila, nego je video dalje?): Miloević ga
demonstrativno izbacuje iz SPS-a iz razloga neke političke svađe, čiji je
predmet uostalom, irelevantan, kao to je sve za Vučelu irelevantno, ako nije
novac. Nije da je Vučeli tu neto mnogo falilo: iz poslova ga nije isteralo, a
to mu je, kao i uvek, bilo najvanije.
SANKCIJE, KVOTE, KONTINGENTI: Tu sad dolazimo na najvaniji deo priče: na
Jovicu i Braciku i na pojavu poznatu kao "ugrađivanje", ono to Hercegovci zovu
"IMT sistem": imal' mene tute? To je doba sankcija, kvota i kontingenata; doba
verca kao jedine industrijske grane koja donosi neki profit; lepe nae
sankcije... Sluba dravne bezbednosti već je prela na samofinansiranje: prvo
su reketirali svakoga ko neto ima po principu "bespovratnog kredita" (to ima
samo u nas); onda su stavili kopito na verc cigareta, tečnih goriva i
stratekih roba svih vrsta. Uspene firme taj parazit dovodio je do smrti od
iskrvarenja, a zanimanje "zic-prezidenta" (videti Zlatno tele Iljfa i Petrova)
postalo je sve popularnije: ti sedi i potpisuj, a mi ćemo paziti da iz zatvora
izađe to pre. Po neizbenoj prirodi stvari, oruje i heroin bili su sledeći.
Uspostavljaju se izvesni vazduni mostovi; Bracikina carina pleni i isporučuje
heroin Staniićevoj Slubi; iznajmljeni avioni lete okolo sa lanim tovarnim
manifestima; bratske slube mirkaju na jedno ili oba oka. Sve se plaća u
gotovom, naravno. To bi bio generalni, kako da kaemo, privredni kontekst.
E sad: brat Vučela tu se ugrađuje kao pouzdani saradnik i prijatelj iz
detinjstva. Opredelio se koliko se do sada zna za problematiku duvana. Kao
lice trenutno marginalizovano iz politike i sa pokrićem suvlasnika producentske
kuće Komuna, ali sa nenaruenim kredibilitetom pouzdanog saradnika i
prijatelja, Vučelić se javlja kao neka vrsta posrednika i poverljivog lica
Jovice Staniića s jedne i izvesnih međunarodnih veletrgovaca duvanom, s druge
strane. U tom opisanom stanju potpunog bezdravlja i bezakonja, kad drava ivi
od verca i inflacije, a Sluba od ilegalne trgovine heroinom, neoporezovanim
duvanom i naftnim derivatima, nema vie sistema vrednosti; "nema Boga, pa je
sve dozvoljeno", to reče Brana Crnčević pre neko veče na televiziji; on
najbolje zna o čemu govori, jer je bio usred te priče, kao najbolji drug
Slobin, Bracin, Jovicin i Vučelin. Kad je već tome tako i kad se radi sa
gotovinom, bez papira i na "đemtido", mere opreznosti nikad nisu preterane; zna
Jovica. Niko tu ne radi besplatno, iz patriotizma i ideala: svako se ugrađuje
po nekoj postojećoj tarifi, pa i pouzdani posrednici. U ljudskoj je prirodi da
apetit raste kad se čovek nađe u intimnoj blizini velikog novca; ta je čovek
nego krhka posuda puna mana?
"BEZBEDNOSNO-OBAVETAJNE" LEGENDE: U jednom trenutku 1997, u Budvi, dolazi do
aljenja dostojnog incidenta: dva nepoznata počinioca izreetali su iz
automatskog oruja jedan lep putnički automobil marke "audi"; povređenih,
srećom, nije bilo. Vozilo je pripadalo Miloradu Vučeliću.
Nije bitno ko je izreetao tako lep i skup automobil; to se dade naslutiti.
Bitno je zato?
Legenda koja krui po "bezbednosno-obavetajnoj zajednici", to jest među onima
koji su preiveli, kae da je bilo dolo do izvesnog nesporazuma između tri
ugovorne strane umeane u izvestan ozbiljan posao. Jedna strana trebalo je da
drugoj strani posredstvom treće strane isplati znatnu sumu gotovog novca za
pruenu uslugu; usluga je bila povlaćena prodaja cigareta na teritoriji pod
kontrolom prve strane. Treća strana kasnila je u svom delu transakcije due
nego to je to pristojno, pa je prva strana bila prinuđena da zatrai
objanjenje od druge strane. Poto je reč o ljudima svetskim i civilizovanim,
niko nije bio ubijen u sačekui, niti je dolo do telesnih povreda. Dva dosta
neprijatna telefonska razgovora razreila su taj mali trenutni problem, a kao
"ukor razrednog stareine" stradalo je izvesno motorno vozilo. U odnosu na
tadanje događaje i običaje nita, zanemarljivi nesporazum među svetskim
ljudima, izglađen za tren oka i svi zadovoljni. Uostalom, skupe su te
vajcarske devojačke kole, treba razumeti starog prijatelja i poverljivo lice.
Milorad Vučelić nastavio je da viče i da se kurči okolo kao to je navikao
tokom ovih tridesetak godina na javnoj sceni, u svojim "armanijevim" odelima,
maući debelim kubanskim cigarama, sve dok nije naleteo na Milana St. Protića.
Posle ga je Vladimir Beba Popović optuio da je od Slube klepio nekih
četrdesetak miliona maraka, mnogo vie od sporne sume u opisanoj nesrećnoj i
nepotrebnoj epizodi, ali to će oni da vide između sebe.
Jedina pouka ove priče ako neke pouke uopte ima jeste da se čak i Miloradu
Vučeliću mogu začepiti usta, makar nakratko i da čak i on moe da se postidi,
makar i na minut-dva; treba samo dobrih argumenata.
------------------------------------
===============
Group Moderator: [email protected]
page at http://magazine.sorabia.net
for more informations about current situation in Serbia http://www.sorabia.net
Slusajte GLAS SORABIJE nas talk internet-radio (Serbian Only)
http://radio.sorabia.net
Yahoo! Groups Links
<*> To visit your group on the web, go to:
http://groups.yahoo.com/group/sorabia/
<*> Your email settings:
Individual Email | Traditional
<*> To change settings online go to:
http://groups.yahoo.com/group/sorabia/join
(Yahoo! ID required)
<*> To change settings via email:
mailto:[email protected]
mailto:[email protected]
<*> To unsubscribe from this group, send an email to:
[email protected]
<*> Your use of Yahoo! Groups is subject to:
http://docs.yahoo.com/info/terms/
