http://www.politika.rs/rubrike/Drustvo/Enigma-Dragishe-Vasica.sr.html
Енигма Драгише Васића Да ли ће судска рехабилитација прве политичке личности равногорског покрета подстаћи истраживаче да одговоре на питање о Васићевим везама са совјетском обавештајном службом Драгиша Васић Судска рехабилитација Драгише Васића, главног идеолога и прве политичке личности Равногорског покрета – Чиче бр. 2 – још једном је покренула питање историјске истине о том великом српском писцу, утицајном културном и националном раднику, адвокату и политичару. Васић је рехабилитован 3. децембра на захтев његове кћерке Тање Васић-Јанићијевић јер је њен отац 24. марта 1945. проглашен за „издајника народа” одлуком Земаљске комисије Србије за утврђивање злочина окупатора и његових помагача. Први захтеви за Васићеву рехабилитацију изречени су пре више од 20 година, када су 1988. објављивана дела Слободана Јовановића и најављен излазак из штампе приповедака Драгише Васића. Упркос свему што се од онда догодило, историјска истина о Васићу као да је и даље заробљена, с једне стране идеолошким, а с друге стране правосудним стегама. Рођен у Горњем Милановцу 2. септембра 1885. године, Васић је завршио Правни факултет у Београду, у балканским ратовима био је резервни пешадијски официр, учесник је Колубарске битке, повлачио се преко Албаније и био солунски борац, а после рата, као уверени републиканац, главни уредник често забрањиваног дневног листа „Прогрес”. Као адвокат је бранио комунисте, уз остале и Спасоја Стејића, неуспешног атентатора на краља Александра Карађорђевића. Већ тада, 1922. године, Васић је постао блиски пријатељ Мирослава Крлеже, сарадник у његовом часопису „Књижевна република”, а 1927. посетио је СССР с Владиславом Рибникаром и вајаром Сретеном Стојановићем. Од краја 1928. је члан редакције новопокренутог левичарског часописа „Нова литература” браће Павла и Ота Бихаљија. Своју блискост с комунистима потврдио је и 1931. када је преко генерала Петра Живковића издејствовао пуштање из затвора Ђуке Цвијића, ранијег генералног секретара КП Југославије, за кога је власт већ донела одлуку да буде ликвидиран. Оснивањем Српског културног клуба 1936. Васић је постао један од водећих припадника ове организације, а у рату кључна политичка личност и пуковник четничког покрета. Енигма о његовом животном крају није разрешена до данас. Према једној верзији, у мају 1945. ликвидирале су га усташе, према другој то су учинили партизани, а према трећој био је пребачен у СССР. Када се Мирослав Крлежа 1961. враћао у Београд с прославе двадесетогодишњице Ужичке републике, у повратку је прошао кроз Горњи Милановац, да види родно место и кућу свог пријатеља Васића, за коју нико није могао да му каже где се она налази. Крлежа је потом посетио Добрицу Ћосића и сведочио о свом друговању с Васићем, наглашавајући да не разуме „шта се све догодило у Драгиши да би завршио у Српском културном клубу са... прононсираним националистима” и како је Васић „могао да оде у четнике”. Ћосић је Крлежи испричао да се овај разишао с Дражом почетком 1943. јер се супротставио Дражиној одлуци да у сарадњи с Италијанима и Немцима нападне партизане на Неретви. Осим тога, био је „разочаран четничким клањима партизанских и руских присталица, пљачком и силеџијством четничких команданата”, због чега је написао и шест писама Дражи, упозоравајући га на морални слом Равногорског покрета у Србији. Крлежа је Васића често помињао у дневницима а 1974. је написао да су му „неки поуздани људи на основи низа аргумената рекли да је он био цијело вријеме руски човјек у Дражиној команди”. Владимир Дедијер је питање питање „веза Драгише Васића са совјетским центром за обавештајну службу у Прагу” отворио још 1970. у књизи „Историја Југославије”, коауторском делу са Иваном Божићем, Симом Ћирковићем и Милорадом Екмеџићем. Васић је то „радио из убеђења а не за новац”, а „специјализовао се за рад међу белогардејском емиграцијом у Београду”, наводи Дедијер, позивајући се и на неке чланове КПЈ „који су деловали као курири за совјетску обавештајну службу” и „носили Васићеве извештаје у Праг”. „Када је 1940. Мустафа Голубић дошао у Југославију, где је преузео дужност шефа совјетске војне обавештајне службе, био је у уском контакту са Драгишом Васићем. Овај му је крио радио-станицу у Београду”, писао је Дедијер. И код песника Владимира Зоговића наилазимо на тврђење „да се причало како је Драгиша Васић био руски агент код Драже”. Ове тврдње до данас нису потврђене изворним архивским документима, чак ни код руских аутора у њиховим новијим историографским радовима, иако ти писци помињу приличан број познатих личности с ових простора као совјетске обавештајце. Један од ових аутора је и Артјом Улунјан, аутор књиге „Геополитика Коминтерне на Балкану”, који тврди да је „већ у довољној мери показано да је и код Михаиловића било људи који су имали блиске односе са совјетским обавештајним апаратом” и наводи управо Драгишу Васића и Александра Мишића, сина војводе Мишића у тим улогама. Руски архиви очито и даље крију многе тајне. Све у свему, судска рехабилитација Драгише Васића очигледно би требало да буде подстицај историјској науци да пружи одговоре на нека важна питања о сложеним разлозима који су га учинили Чичом бр. 2 и првом политичком личношћу Равногорског покрета. Слободан Кљакић [објављено: 21/12/2009] stampanje posalji prijatelju
