Srbija posle dr Zorana đinđića:
12. mart 2003. -12. mart 2010
SEDAM GODINA BEZ NADE
Piše: Zoran Živković
Danas, sedam godina nakon mučkog ubistva, stavovi, izjave i tekstovi
Zorana đinđića imaju više svežine, racionalnosi i nade, nego ukupna kakofonična
graja političke pačje škole koja danas popunjava mesto na kome bi trebalo da
stoluje srpska politička elita.
Zbog toga je i ubijen! Zbog toga što je bio pametan, enciklopedijski
obrazovan, prkosan i hrabar.
Želeo je da modernizuje Srbiju, da provetri memlu stogodišnje
samozadovoljne mrzovolje, da društvo okovano polupismenom konzervativnom
inercijom natera da iskoristi novu šansu koja se pojavila na početku XXI veka.
Mukotrpan proces reformisanja Srbije započeo je menjanjem samog sebe.
Početkom poslednje decenije prošlog veka, precizno 1993.godine, odbacio je
ugodnu i lagodnu poziciju najšarmantnijeg srpskog filozofa i preuzeo odgovornu
poziciju vodećeg opozicionog političkog lidera.
Njegove besprekorne višeslojne analize najvažnijih problema tadašnje
Srbije postaju elementi političke platforme koja pruža rešenja, daje odgovore i
obezbedjuje izlaz sa stranputice kojom su nas poveli tadašnji vlastodržci
potpomogniuti kvaziopozicionim liderima.
Program reformi je postao program Demokratske sranke koja je pod
Zoranovom palicom i sama morala biti reformisana. Stranka dobronamernih
intelektualaca, dobrih ljudi iz "kruga dvojke" koji rado analiziraju i
kritikuju, ali retko imaju želju da nešto praktično učine, menja se i postaje
efikasan organizam čija intelektualna nadmoć dobija i praktičnu sposobnost
energičnog delovanja.
Demokratska stranka prestaje da bude deo kulisa miloševićevske
karikarure višestranačja i postaje najveći problem režima, ali i jedina nada
mnogobrojnih građana koji priželjkuju brzo i održivo ostvarivanje standarda
evropske Srbije.
Njihovim glasovima na lokalnim izborima 1996.godine osvajamo sve velike
gradove, a u protestima nakon pokušaja prekrajanja izbornih rezultata
pokazujemo borbenu odlučnost koja đinđića dovodi do mesta gradonačelnika
Beograda.
Odmah započinje buđenje i čišćenje glavnog grada koji u narednih šest
meseci, do prve velike izdaje opozicionih saboraca, ponovo dobija lik i
karakter evropskog velegrada. Njegovi poštovaoci, ali i protivnici, u tom
kratkom periodu shvataju šta namerava da učini sa državom kada dođe na njeno
čelo. To uverenje da će pobediti i zbaciti Miloševića i preuzeti odgovornost za
vođenje ove napaćene zemlje postaje većinsko i postavlja se samo pitanje
trenutka kada će se to desiti.
Planiranje, organizacija i sprovodjenje septembarskih izbora i
petooktobarske, velike, narodne revolucije 2000. godine vrhunac je njegove
opozicione karijere i početak mukotrpnog i po život opasnog posla
upristojavanja i modernizacije Srbije.
Prvog dana na poziciji premjera Srbije donosi dve simbolične odluke -
hapsi šefa miloševićeve tajne policije i ukida sve privilegije premjera čime
poručuje da za sva iskušenja koja ga na tom mestu vrebaju - ne očekuje nikakvu
nagradu.
" Ne treba meni da me građani vole, da budem omiljen i popularan, po
cenu da zbog toga moramo odustati od neophodnih, ali nepopularnih reformi.
Ljubav porodice i prijatelja mi je sasvim dovoljna."
Ovo je njegov odgovor na pitanje novinara zašto je njegov rejting, po
istrazivanjima, daleko manji od dostignuća reformi koje sprovodi.
"Kvalitet reformi koje sprovodi prva demokratska vlada, u tranzicionim
državama, obrnuto je proporcionalan šansama te vlade na sledećim izborima. Što
su vam reforme brže i bolje toliko su vam šanse za novi mandat manje".
Ovo saznanje ga nije demotivisalo, naprotiv, proces reformi
Kako bi Srbija izgledala danas da je Zoran đinđić živ?
Srbija bi ponovo imala nadu!
Ovo pitanje danas postavljaju mnogi, većina sa nadom, neki sa strahom.
Moj odgovor na to pitanje je jednostavan - Zoran bi danas bio na polovini svog
drugog premjerskog mandata. Na redovnim izborima 2004. godine DS bi izgubila
vlast sa osvojenih pedesetak mandata u srpskom parlamentu. Vlast bi formirala
ista koalicija koja je to učinila nakon decembarskih izbora 2003.
Pre toga bila bi završena saradnja sa Haškim tribunalom. Reformisana
vojska ne bi mogla da skriva ni "dr Dabića", ni Hadžića, ni Mladića i taj
sramni deo srpske istorije bi bio okončan.
Početkom 2004. godine bi bila održana međunarodna konferencija o
konačnom rešenju kosovskog pitanja, "Mali Dejton", sa koga bi svi otišli
delimično zadovoljni usvojenim rešenjem koje bi ozakonilo podelu Kosova,
najmanje rđavo rešenje za ovaj veliki problem.
Istovremeno bi bio okončan i proces razdruživanja sa crnogorskom braćom,
uz mnogo manje kukanja i prangijanja, u normalnoj atmosferi, bez trzavica i
ožiljaka koji su ostali nakom podele koja se uistinu desila. Privatizacija
javnog sektora bi bila okončana te iste 2004. godine, NIS ne bi bio poklonjen
nikome, a Telekom i EPS ne bi bili dovedeni u današnji nezavidni položaj.
Prihodi od ovih privatizacija bi premašili sedam milijardi evra, taj novac bi
najvećim delom bio uložen u okončanje radova na Koridoru 10, a ostatak bi sa
dobijenim kreditima Svetske banke bio uložen u početak reforme penzionog fonda.
Pokrajini Vojvodini i lokalnim samoupravama bi bila vraćena imovina, bio
bi završen proces restitucije.
Nakon toga bi Koštunica pobedio na izborima, formirao istu vladu kao što
se to i desilo marta 2004. godine i za naredne nepune četri godine ta vlada bi
odradila celokupni paket gluposti koje su, u realnosti, i inače počinile
njegove dve vlade... Nakon izbora 2008.g. Demokratska stranka, dodatno
modernizovana i osnažena timom mladih kadrova vratila bi se na vlast i danas
bi, sa Zoranom na čelu, rešavala posledice svetske ekonomske krize u Srbiji
koja bi bila u dramatično boljem stanju nego što je to danas slučaj.
Srbija bi ponovo imala nadu!
http://www.svedok.rs/index.asp?show=71101
[Non-text portions of this message have been removed]
