Uloga Nemačke u raspadu Jugoslavije
Großansicht des Bildes mit der Bildunterschrift: Hans Ditrih Genšer, ministar spoljnih poslova Nemačke u vreme raspada Jugoslavije <http://www.dw-world.de/popups/popup_lupe/0,,5934596,00.html> Kada su u leto 1991. učestali sukobi srpskih milicija i hrvatskih snaga postalo je jasno da se u bivšoj Jugoslaviji ne krše samo ljudska prava, nego da su ugroženi i mir i stabilnost u celoj Evropi. Međutim, članice Evropske zajednice nisu mogle da se dogovore o zajedničkoj akciji. Koncepcija koja bi predstavljala rešenje za sve države – naslednice Jugoslavije propala je u besplodnim taktičkim borbama unutar EZ. Vodeća uloga Nemačke u priznavanju nezavisnosti Članice EZ podelile su se pre svega oko priznavanja nezavisnosti republika koje su želele da izađu iz Jugoslavije, naročito Slovenije i Hrvatske. Zemlje koje su i same imale problema sa regionalnim pokretima – Francuska, Velika Britanija i Španija – želele su da se očuva status kvo, dok se Nemačka energično zalagala za priznavanje nezavisnosti. Tadašnji nemački ministar spoljnih poslova Hans Ditrih Genšer smatrao je da, nakon što ostale članice nisu prihvatile uvođenje ekonomskih sankcija protiv Srbije, priznavanje nezavisnosti ostaje jedino političko sredstvo pritiska na srpskog predsednika Slobodana Miloševića. Genšerov cilj je bio da se zaustave borbe na hrvatskoj teritoriji, a pretpostavka za to bilo je povlačenje JNA. U suverenoj Hrvatskoj prisustvo JNA nije više bilo legitimno. Bildunterschrift: Großansicht des Bildes mit der Bildunterschrift: <http://www.dw-world.de/popups/popup_lupe/0,,5934596_ind_1,00.html> Dubrovnik 1991. Pošto se Nemačka tako energično zalagala za priznavanje Slovenije i Hrvatske, Berlin je optuživan da je jednostrano i preuranjeno podsticao razdvajanje jugoslovenskih republika. Kritičari tvrde da je time samo ubrzan raspad Jugoslavije. Međutim, raspad Jugoslavije podsticali su prvenstveno regionalni akteri. Ipak, kritički bi trebalo posmatrati činjenicu da je Nemačka priznala nezavisnost Hrvatske i Slovenije pre nego što su bili poznati rezultati rada nezavisne komisije eksperata koju je imenovala EZ i na čijem je čelu bio sudija francuskog ustavnog suda Rober Badenter. To je narušilo kredibilitet EZ. Odluka Berlina donela je Nemačkoj velike simpatije u Hrvatskoj, u srpskim medijima kritikovana je kao udarac Beogradu. U EZ nemačka politika priznavanja nezavisnosti podsticala je podozrivost da ujedinjena Nemačka, pomoću politike prema Jugoslaviji, želi ponovo da preuzme vodeću ulogu među evropskim silama. Koliko je u EZ bilo malo razumevanja za zbivanja u bivšoj Jugoslaviji pokazuje i datum izabran za priznavanje nezavisnosti BiH: 6. april. Na taj dan je Nemačka 1941. godine, u Drugom svetskom ratu, bombardovala Beograd i to je bio početak raspada prve jugoslovenske države. Prvo nemačko učešće u ratnim operacijama posle Drugog svetskog rata Bildunterschrift: Großansicht des Bildes mit der Bildunterschrift: <http://www.dw-world.de/popups/popup_lupe/0,,5934596_ind_2,00.html> Markale, Sarajevo 1994. Kada je nešto kasnije, u maju 1992. godine, u BiH počeo rat još nije bilo na vidiku zajedničke politike bezbednosti EZ. Umesto političkih ili vojnih akcija usledila je humanitarna pomoć. Ujedinjene nacije bile su potpuno nemoćne i vojnom intervencijom SAD posle tri i po godine okončan je sukob. Međutim, time još nije bio rešen i sukob na Kosovu koje je takođe želelo nezavisnost. Srpske vlasti na čelu sa Slobodanom Miloševićem nastojale su svim snagama da suzbiju te težnje i počele su da proteruju Albance. NATO je 1999. godine odlučio da se vojno umeša u sukob. Nemačko učešće u intervenciji predstavljalo je pravu prekretnicu u nemačkoj spoljnoj politici od osnivanja Savezne Republike nakon Drugog svetskog rata. Prvi put od 1949. godine, Nemačka je učestvovala u jednom vojnom sukobu i to pod crveno-zelenom vladom na čelu sa kancelarom Gerhardom Šrederom. Ustavne pretpostavke za učešće Bundesvera u oružanim sukobima van teritorije NATO stvorene su 1994. godine odlukom Ustavnog suda o angažovanju aviona-radara AWACS. Pretpostavka je bila da se saglasi parlament, Bundestag. Bildunterschrift: Großansicht des Bildes mit der Bildunterschrift: <http://www.dw-world.de/popups/popup_lupe/0,,5934596_ind_3,00.html> Region Drenice, Kosovo, 1999. Intervencija NATO protiv Srbije sa međunarodno-pravnog stanovišta bila je problematična: međunarodnim pravom nije predviđena vojna intervencija iz humanitarnih razloga na području suverene države. U skladu sa tim bile su burne i reakcije u nemačkoj javnosti. S druge strane, za zagovornike učešća u intervenciji to je bila samo logična posledica veće političke težine Nemačke u Evropi nakon ujedinjenja. U Srbiji nemačko učešće u intervenciji NATO bilo je samo deo tradicije navodne antisrpske politike Berlina. Nemačka kao motor evropskog povezivanja U javnosti onih zemalja čiju je nezavisnost podržavala Nemačka i danas uživa velike simpatije. Države-naslednice bivše Jugoslavije poštuju ulogu Nemačke kao privredne sile u EU i kao pokretačke snage evropske integracije. Čak i u medijima u Srbiji slabiji su antinemački tonovi. Imajući u vidu cilj – ulazak u EU – danas se ceni angažovanje Nemačke da za sve jugoslovenske države-naslednice otvori evropsku perspektivu. Autorka: Verica Spasovska Odgovorni urednik: Ivan Đerković http://www.dw-world.de/dw/article/0,,5934596,00.html?maca=ser-Blic%20Online-2569-xml-mrss [Non-text portions of this message have been removed]
