Vecernje novosti,
Drustvo:
Golgota
prizrenskih Srba
Dragana ZEČEVIĆ 10.01.2005, 18:07:05
KURŠUMLIJA - Deda, nemoj da plačeš. Vratiće te se vi kući - teši mališan uplakanog starca, čije krhko telo potresaju jecaji. Lice iskrivljeno od bola govori više od reči. Brojni pokušaji da progovori, ostaju bez glasa. Samo nemoćno otvaranje usana...
Dok svuda okolo, vrvi od života i užurbanosti, Slobodanka (63) i Radojko (71) Savić iz Prizrena, ne žive u sadašnjosti. Živi su, ali kao da ne žive. Svesni su svega, ali misli su im daleko od beogradskog naselja Cerak gde sada žive. NJihova su sećanja u demoliranoj i opljačkanoj kući... iz koje ih je na sopstveni rizik, posle brojnih ubeđivanja, izvukao sin Milan (45)...
U toj kući proveli su mesec dana bez kreveta, šporeta i ogreva. Bili su uglavnom i bez hrane - priča sin o roditeljskim mukama... Govori tiho, kao da želi da ublaži njihova sećanja na preživljeno... A Savići su mnogo toga preživeli... Bezbroj tortura, batinanja i šikaniranja. Potom i svojevrsno zatočeništvo u bazi nemačkog KFOR u Prizrenu. Bili su, kažu, kao u logoru. U sopstvenom gradu, okruženi stranim vojnicima, žicama vojne baze i neprijateljski raspoloženim Albancima... - Nismo više mogli da izdržimo takav život, u sportskoj vojnoj hali, prepušteni nepoznatim vojnicima. Iako smo bili zaštićeni od Albanaca, ništa se bolje nismo osećali... Napustili smo bazu na sopstveni zahtev - uz brojne pauze, praćene udasima, pričaju Savići.
Mart prošle godine. Baza nemačkog KFOR u Prizrenu. Okružena bodljikavom žicom. Brojne građevine, ograđene metalnom ogradom skrivaju unutrašnjost od pogleda prolaznika. Ali i nevolje i patnje pedesetak prizrenskih Srba izbavljenih pred razularenom masom Albanaca. Neki, međutim, nisu ni spaseni. Nastradali su sa brojnim porušenim i spaljenim svetinjama...
- Živeli smo u blizini Bogorodice LJeviške. Toga dana u popodnevnim satima, u dvorište, a potom i kuću, upalo je bezbroj Albanaca. Nismo stigli ni da ustanemo iz kreveta. Bolesnog i šlogiranog muža, tukli su gvozdenim šipkama po glavi. Kada su pomislili da mu nema pomoći, ostavili su nas - pričala je tada Slobodanka. Modrice po licu, bile su dokaz da udarci nisu zaobišli ni nju... Sedeći na jednom u nizu kreveta, poređanih u prostranoj hali, bdela je danima nad suprugom... Bez glasa i reči, samo jedva čujni uzdasi i pokoja suza na ivici oka, ukazivali su na njegovo stanje. I modrice po licu i telu... Pretučeni, opljačkani, poniženi.., bez volje da misle na budućnost, bili su i ostali Srbi. Prolazili su dani i meseci... Vojnici i humanitarne organizacije obećavali pomoć, koja nikako da stigne. Jedini vidokrug bio im je unutrašnjost baze.... Savići su izdržali osam meseci... Više nisu mogli. Želeli su da vide svoje ognjište. Vratili su se u, navodno, renoviranu kuću... Međutim, zatekli su praznu unutrašnjost, sa doduše, postavljenim prozorima i vratima... Bez pomoći i zaštite... I tako ponovo u jednomesečnu neizvesnost...
- Noću nismo spavali od hladnoće, a danju od gladi i straha - teške su reči koje izgovara Slobodanka. Ipak, nikoga ne krive... Znaju ko im je mogao pomoći. Ali, nisu se setili. Ili nisu želeli... Pitali su se povremeno da li je život vredan tolike patnje. Razmišljali su čak i o najgorem, ali pokorili su se pred sinovljevom upornošću. Sa sobom poneli su jedino fotografije. Jedino njih su imali. Poklonio im je policajac UNMIK-a, koji se zatekao na licu mesta... Slikao je i metalnu šipku kojom su tučeni... Slike čuvaju kao podsetnik... Mada na bezbednom, sećanja na preživljeno ne prestaju. Žale i za svojim korenima. Suze na izmučenom Radojkovom licu i bolne grimase, govore više od reči... Suze i reči Savića, priča su o svim prizrenskim Srbima...
SRPSKI JERUSALIM
Dragana ZEČEVIĆ 10.01.2005, 18:07:05
KURŠUMLIJA - Deda, nemoj da plačeš. Vratiće te se vi kući - teši mališan uplakanog starca, čije krhko telo potresaju jecaji. Lice iskrivljeno od bola govori više od reči. Brojni pokušaji da progovori, ostaju bez glasa. Samo nemoćno otvaranje usana...
Dok svuda okolo, vrvi od života i užurbanosti, Slobodanka (63) i Radojko (71) Savić iz Prizrena, ne žive u sadašnjosti. Živi su, ali kao da ne žive. Svesni su svega, ali misli su im daleko od beogradskog naselja Cerak gde sada žive. NJihova su sećanja u demoliranoj i opljačkanoj kući... iz koje ih je na sopstveni rizik, posle brojnih ubeđivanja, izvukao sin Milan (45)...
U toj kući proveli su mesec dana bez kreveta, šporeta i ogreva. Bili su uglavnom i bez hrane - priča sin o roditeljskim mukama... Govori tiho, kao da želi da ublaži njihova sećanja na preživljeno... A Savići su mnogo toga preživeli... Bezbroj tortura, batinanja i šikaniranja. Potom i svojevrsno zatočeništvo u bazi nemačkog KFOR u Prizrenu. Bili su, kažu, kao u logoru. U sopstvenom gradu, okruženi stranim vojnicima, žicama vojne baze i neprijateljski raspoloženim Albancima... - Nismo više mogli da izdržimo takav život, u sportskoj vojnoj hali, prepušteni nepoznatim vojnicima. Iako smo bili zaštićeni od Albanaca, ništa se bolje nismo osećali... Napustili smo bazu na sopstveni zahtev - uz brojne pauze, praćene udasima, pričaju Savići.
Mart prošle godine. Baza nemačkog KFOR u Prizrenu. Okružena bodljikavom žicom. Brojne građevine, ograđene metalnom ogradom skrivaju unutrašnjost od pogleda prolaznika. Ali i nevolje i patnje pedesetak prizrenskih Srba izbavljenih pred razularenom masom Albanaca. Neki, međutim, nisu ni spaseni. Nastradali su sa brojnim porušenim i spaljenim svetinjama...
- Živeli smo u blizini Bogorodice LJeviške. Toga dana u popodnevnim satima, u dvorište, a potom i kuću, upalo je bezbroj Albanaca. Nismo stigli ni da ustanemo iz kreveta. Bolesnog i šlogiranog muža, tukli su gvozdenim šipkama po glavi. Kada su pomislili da mu nema pomoći, ostavili su nas - pričala je tada Slobodanka. Modrice po licu, bile su dokaz da udarci nisu zaobišli ni nju... Sedeći na jednom u nizu kreveta, poređanih u prostranoj hali, bdela je danima nad suprugom... Bez glasa i reči, samo jedva čujni uzdasi i pokoja suza na ivici oka, ukazivali su na njegovo stanje. I modrice po licu i telu... Pretučeni, opljačkani, poniženi.., bez volje da misle na budućnost, bili su i ostali Srbi. Prolazili su dani i meseci... Vojnici i humanitarne organizacije obećavali pomoć, koja nikako da stigne. Jedini vidokrug bio im je unutrašnjost baze.... Savići su izdržali osam meseci... Više nisu mogli. Želeli su da vide svoje ognjište. Vratili su se u, navodno, renoviranu kuću... Međutim, zatekli su praznu unutrašnjost, sa doduše, postavljenim prozorima i vratima... Bez pomoći i zaštite... I tako ponovo u jednomesečnu neizvesnost...
- Noću nismo spavali od hladnoće, a danju od gladi i straha - teške su reči koje izgovara Slobodanka. Ipak, nikoga ne krive... Znaju ko im je mogao pomoći. Ali, nisu se setili. Ili nisu želeli... Pitali su se povremeno da li je život vredan tolike patnje. Razmišljali su čak i o najgorem, ali pokorili su se pred sinovljevom upornošću. Sa sobom poneli su jedino fotografije. Jedino njih su imali. Poklonio im je policajac UNMIK-a, koji se zatekao na licu mesta... Slikao je i metalnu šipku kojom su tučeni... Slike čuvaju kao podsetnik... Mada na bezbednom, sećanja na preživljeno ne prestaju. Žale i za svojim korenima. Suze na izmučenom Radojkovom licu i bolne grimase, govore više od reči... Suze i reči Savića, priča su o svim prizrenskim Srbima...
SRPSKI JERUSALIM
OD dvanaest hiljada Srba, koliko ih je do dolaska KFOR živeli u Prizrenu, sada u ovom metohijskom gradu živo jedva četrdeset. Tridesetak ih je i dalje u bazi KFOR, dok su ostali raštrkani po kućama. Bez sigurnosti, pomoći i pred neizvesnom budućnošću...
- Poručite svima da Srbi hoće i žele da se vrate. Ko se ne bi vratio u Carski grad, u naš srpski Jerusalim. Ali na nadležnima je da nam stvore uslove za život - uz vidan napor, jasno i razgovetno, reče nam na kraju posete Radojko Savić...
Yahoo! Groups Links
- To visit your group on the web, go to:
http://groups.yahoo.com/group/SrpskaInformativnaMreza/
- To unsubscribe from this group, send an email to:
[EMAIL PROTECTED]
- Your use of Yahoo! Groups is subject to the Yahoo! Terms of Service.
