Kad god dođem u Beograd, čujem kako se narod
žali na svakodnevicu, čak i kada nema razloga. Jer, recimo, kasirka u
samoposluzi obavlja težak posao. Ovde je upravo suprotno, svi stoje
mirno u redu i ćute, makar kasirka potezala stalno mobilni telefon.
Primera ima na odmet.
Nešto o policiji. U Beogradu me je policija zatekla nekoliko
puta u nezgodnoj situaciji da sam zaboravio kući i povlasticu za prevoz
i ličnu kartu. Niko mi nije stavljao lisice, nikada u životu, osim ovde
u NJujorku. Pušio sam cigaretu na trotoaru iznad ulaza u metro. Dole je
stajao policajac i čim sam sišao, zatražio mi je identifikacionu
karticu (ID). Nisam je imao pri sebi i odmah mi je stavio ruke iza leđa
i pritegao lisice duboko, bolno do kostiju. Beše vreo dan, 40 stepeni u
hladu. Odvedoše me u njihov kombi bez klima uređaja. Posle sat vremena,
kada su sve proverili ko sam, šta sam, pobunih se da me puste jer nisam
više mogao ni da dišem u vrelom kombiju.
Epilog: platih kaznu u oktobru 75 dolara za pušenje! Još gore,
stiže mi pretnja od šerifa da će mi oduzeti posed/imovinu ako ne platim
još 120 dolara. Odoh odmah i platih. Rekoh im sve ovo što pišem vama,
sležu u policiji ramenima, kažu da imam pravo da se žalim, da uzmem
advokata... Vidim, gomila naroda mirno čeka da plati svoje kazne.
Obećah da ću pisati o ovome, pa to i izvršavam, jer poniženje kome sam
bio izložen boli mnogo više nego masnice na zglobovima ruku.
Miodrag Bjelić, NJujork
