danas.rs
<http://www.danas.rs/dijalog/kolumnisti.1083.html?news_id=327851&title=Utjeh
a%20na%20pjenu%20od%20mora>  


Utjeha na pjenu od mora


Piše: Zoran Panović subota, 17. septembar 14:00

Već smo o tome pisali na ovom mestu: Da je Dejvid Kameron učio od Mila
Đukanovića, da je na vreme smislio 'kvalifikovanu većinu' i obezbedio
podršku neke 'Venecijanske komisije' koja bi to aminovala, Britanija bi
verovatno ostala u EU, a Kameron bi ispunio obećanje da će referendum biti
održan.

 

A, da je Zoran Milanović imao sreće da pre hrvatskih izbora vidi intervju
koji je Milo Đukanović dao TV B92, ili da ga je bar Milo posavetovao, on
možda ne bi Srbiju zvao 'šakom jada' već bi uzdrmani HDZ nazvao 'političkim
krpeljom' kako je Milo pre neki dan (ne na B92 već na Cetinju), oslikao
svoje nekadašnje partnere - Socijaldemokratsku partiju i njenog lidera Ranka
Krivokapića. Ili, je možda Milo opet imao sreće pa je on učio na
Milanovićevom iskustvu. Da li je, sad već izvesno evropski bankar Milanović,
uzidan u još jednu Milovu pobedu?

Milo se sa antifašizmom nikad nije kockao. Čak i ako bi dede bile u pitanju.
Ili, kojim bi to potezom, na primer, mogli identifikovati Mila s četništvom?
Da li je Milo ikad uvredio ili relativizovao NOB?

Vučić izgleda ne pravi greške kao Kameron i Milanović, što se tiče
uvažavanja unikatnog Milovog iskustva. U mnogim pogledima. I zato su nam
odnosi tako uzlazni. Zlonamernici, opet, to tumače kao neku vrstu
crnogorskog 'mentorstva' nad Srbijom. U famoznom intervjuu za TV B92,
crnogorski premijer, uradio je sve suprotno od Zorana Milanovića: Milo hoće
srpske glasove, a da bi to dobio na više načina je politički šarmantno
(protivnici bi rekli cinično) rekao da uvažava Srbiju i smatra je nečim
najbližim. Čak je, na marketinški prilično vešt način, samo u suštinski
novom ključu, Đukanović gotovo rehabilitovao staru miloševićevsku tezu o
'dva oka u glavi'. Nežno je o Srbiji pričao, i tešio je istovremeno,
Đukanović do te mere, da je možda to veče rasplakao i Mlađana Đorđevića,
bivšeg savetnika Borisa Tadića za Srbe u Regionu.

Đukanović razume emocije Srbije povodom Kosova, ali uverava u dobre namere i
konstruktivnost Crne Gore. Poručio je Srbiji da prestane da vodi davno
'izgubljene bitke'. Ne očekuje da će članstvo Crne Gore u NATO 'dodatno
opteretiti' odnose sa Srbijom.

Ideolog HDZ i kontroverzni ministar kulture u Oreškovićevoj Vladi - Zlatko
Hasanbegović, na izbornom skupu u Rijeci pozvao je građane da glasaju za
HDZ, podsećajući ih na bizarnu činjenicu da samo tri grada u bivšoj SFRJ -
Rijeka, Tuzla i Požarevac, nisu bili promenili vlast od 1945. godine. Dobro,
Hasanbegović je bar promašio u slučaju Požarevca jer tamo su naprednjaci,
ali mu je taj grad figurativno bio potreban zbog Slobodana Miloševića.
Takvim metodologijama očas posla se da zaključiti i da Crna Gora nije
promenila vlast od 1945. Uslovno rečeno, jer partijski raskol u DPS, kada je
Đukanović pobedio Momira Bulatovića, imao je snagu jaču od mnogih
parlamentarnih izbora i u Srbiji. U suštini - to je početak Miloševićevog
kraja.

Crna Gora se u obračunu dve frakcije DPS više strateški promenila negoli
Srbija 5. oktobra. Bar u smislu generalnih pravaca kojima država treba da
ide. Ne umanjujući pritom sve tamošnje sistemske deficite - od
kriminalizacije društva, lične vlasti, pa i viška 'rasrbljavanja' kao
potvrde novog 'mediteranskog' legitimiteta.

Ovog leta, uprkos sankcija Rusiji i koraka do NATO-a, Rusa na crnogorskom
primorju proporcionalno, bar je to moj utisak, nije bilo mnogo manje nego
Srba nakon Milovog priznanja Kosova.

Da li se sećate 'Žute grede''? Đukanovićev put od 'antibirokratske
revolucije', pa do intenzivnih evroatlantskih integracija je fascinantan.
Povlačio je rizične poteze i dobijao. Redefinisao je pojam lične vlasti do
nivoa paradigme. Čak dovodeći i sebe u apsurdnu poziciju: Lična vlast obično
teži restriktivnom shvatanju demokratije, a nekad pomisliš da u Crnoj Gori
ima demokratije u džakovima i na lopate. Ima izgleda i pojava kao što je
'parlamentarni teror'!?

Milo je odavno i teorijski izazov za sociologiju politike. Za sociologiju
tranzicije posebno. Crna Gora bez Mila na vlasti sad se već tretira kao
eshatološka kategorija. Kao što su i svaki novi CG izbori ritualizovana i
dobrovoljna potvrda monumentalne neminovnosti.

Šta je sve Milo preturio preko glave: Ko se više baš dobro seća 'narodnih
veća' (plemenske skupštine), i ozbiljnog Sedmog bataljona vojne policije,
instaliranja limene crkve na Rumiji uz pomoć Vojske, pa Ustavne povelje,
'skrivene kamere' i simpatičnog nepotkupljivog Mašana, 'neverenduma i
neferenduma' (M. Bećković), loženja dva badnjaka, razne vrste 'udružene
opozicije', demonstracije... Čega sve nije bilo.

Ostale su i još neke bizarne istine. Maja ove godine obeležavala se decenija
obnovljenje crnogorske suverenosti, ali ne toliko i srpske. Iako baš nije
politički korektna, ostaje surova istina da su državnost Srbije
referendumski kolateralno obnovili Albanci i Bošnjaci iz Crne Gore.

Jeste li zaboravili da se Šešelj nekada obradovao Berluskoniju kao što bi se
sutra obradovao Trampu. Šešelj se naivno svojevremeno ponadao u Hagu: 'Sad
je došao srpski prijatelj na vlast u Italiji. Berluskoni je srpski
prijatelj.' Eto, taj srpski prijatelj je u proleće 2009. bio stigao u
zvaničnu posetu Crnoj Gori. I to baš kod onoga kome je Šešelj predviđao
sudbinu panamskog diktatora Norijege. Tačnije, Šešelj je davnih dana rekao
da će Amerika i Zapad iskoristiti Mila Đukanovića, pa da će ga pustiti niz
vodu, baš kao i Norijegu kad im više nije bio potreban.

Ali, koliko traje to 'puštanje Mila niz vodu'? U jednom trenutku takva
licitiranja postaju zaista besmislena.

Đukanović na nove parlamentarne izbore zakazane za 16. oktobar kreće sa
sloganom 'Siguran korak'. Istovetan slogan koristio je Ivica Dačić pre šest
godina za osmi kongres SPS kad je po drugi put izabran za predsednika svoje
partije.

U susret osmom Kongresu, Dačić poentira opaskom kako je apsurdno da su sad
protiv EU i neki od onih koji su Petog oktobra rušili Miloševića zbog EU.
Lepa pouka za one koji misle da je danas opet pametno praviti
(ne)principijelni savez 'protiv Vučićeve diktature' po matricama iz
devedesetih. Možda zvuči banalno, ali za Srbiju bi najproduktivnije bilo da
proevropska opozicija i Vučić imaju zajedničkog predsedničkog kandidata.
Koji, naravno, nije Vučić. To sigurno povlači bolne kompromise, ali šta ako
je interes države u pitanju.

Inače, tom osmom Kongresu SPS u 'Centru Sava', glavni gost bio je predsednik
Srbije i lider DS Boris Tadić. Bila su to mnogo bolja vremena za 'modernu
levicu' od ovih današnjih.

Dačić je sigurno svestan da je 'socijalizam kao svetski proces' u ozbiljnoj
krizi. Pazite, putinizam nije socijalizam. To prost čovek lako pomeša.
Predsednik Venecuele Nikolas Maduro je sve nepopularniji, čavesovski
socijalizam je izgleda na izdisaju, ali ministar spoljnih poslova Dačić je
učesnik 17. samita Pokreta nesvrstanih u Venecueli.

Neke zemlje (Malta i Kipar) odrekle su se Nesvrstanih zbog članstva u EU,
mada još nije poznato da je jedna zemlja postala aktivna Nesvrstana da bi
ubrzala svoj put ka punopravnom članstvu u EU. Konsolidacija razgrađenog
kapitala iz vremena SFRJ, u šta je terminološki vešto Vuk Jeremić još u
vreme dok je bio ministar spoljnih poslova smestio Srbiju u kontekstu
nesvrstanih, je nešto drugo.

Jeremićeva stara teza o 'konsolidaciji kapitala' sigurno je delom imala uzor
u hrvatskom receptu opservacije po kome je ex YU ministar spoljnih poslova
Budimir Lončar, postao Mesićev savetnik za spoljne poslove, da bi lobiranjem
nesvrstanih, Hrvatska sebi obezbedila mesto nestalne članice Saveta
bezbednosti UN. Cinična opaska je ta da je 'razgrađeni kapital' za Srbiju
moglo biti i diskretno pripadanje Jugoslavije pedesetih NATO-u, preko
Balkanskog pakta s Turskom i Grčkom.

Predsednik Venecuele Maduro, najavio je da će iskoristiti ovaj 'istorijski
samit i predsedavanje (preuzeli ga od Irana), Pokretom da nastavi da osuđuje
'ovu proimperijalističku desnicu koja kleči pred interesima imperije (SAD)'.
On optužuje opoziciju da podstiče državni udar uz podršku Vašingtona. Da li
smo sigurno da je baš ovo muzika za zvanične srpske uši u ovom trenutku? I
da li je baš to pravi način da 'vratimo Kosovo?'

Današnje ideološke hibride u Srbiji - 'nesvrstane rusofile', treba podsetiti
ne samo na lidersku već i na korektivnu Titovu ulogu u tom pokretu. Upravo
je Tito bio glavna kočnica stalnim aspiracijama Fidela Kastra da pokret
uvuče u sovjetsku sferu uticaja. To sam čuo od Mirka Tepavca, bivšeg
ministra spoljnih poslova Jugoslavije. Pri tome ne treba zaboraviti ni
jugoslovensko nesvrstano licemerstvo - namensku (vojnu) industriju koja je
prodavala oružje i zaraćenoj nesvrstanoj braći.

Još jedna bizarnost za kraj: Proruska opozicija u Crnoj Gori bi želela da
ima snage kao desničarska proamerička u Venecueli - da natera Madura u beg.
I kad bi to još nekako moglo na izborima, bilo bi najlepše.

 

Одговори путем е-поште