dw.com
<http://www.dw.com/sr/izbegli%C4%8Dka-kriza-se-mo%C5%BEe-savladati/a-1956082
5?maca=ser-newsletter_serbian-2425-html-newsletter>  


"Izbeglička kriza se može savladati!" | Politika | DW.COM | 19.09.2016


Deutsche Welle (www.dw.com)

DW: O čemu će biti reči na konferenciji o izbeglicama koja se održava u
Ujedinjenim nacijama?

Vinsent Kočetel: Očekujemo da ćemo predstavnike država iz kojih izbeglice
dolaze i u koje odlaze, predstavnike tzv. zemalja azila, ali i tranzitnih
zemalja, uspeti da uverimo da se obavežu na pridržavanje osnovnih smernica,
ali i na bolju saradnju u prevladavanju ovakvih kriza. Ako pogledamo Evropu
i sagledamo lekcije koje smo naučili iz krize 2015, ponekad nam se nameće
osećaj da države nisu zaista spremne da izvuku pouke iz onoga što se
dogodilo. To je nešto poput mamurluka i glavobolje. Probudite se ujutro i
zapitate: bože, šta sam to sinoć uradio?

Koja pitanja bi zemlje Evropske unije trebalo same sebi da postave?

Jedno od pitanja jeste da li smo sigurni da je Evropa bolje pripremljena
nego što je bila sredinom 2015. godine i šta je to što bi moglo da ponovo
izazove masovni priliv izbeglica u Evropu. Nakon izbijanja krize, ključni
pokretači i razlozi prisilnog raseljavanja i ekonomskih migracija i dalje su
tu i deluju. Problem Avganistana nije rešen - još uvek imate rat u toj
zemlji. Ni konflikt u Siriji nije rešen. Još uvek imate rat u Libiji, ali i
niz drugih konflikata koji bi mogli da dovedu do raseljavanja ljudi. Zašto
je trebalo toliko dugo vremena da se krene sa preraspodelom izbeglica. Nakon
godinu dana od dogovora, samo je 13 odsto ciljeva ispunjeno za Grčku i svega
pet procenata za Italiju.

Što konkretno podrazumevate pod pripremama?

Verujemo da nam je kriza pokazala da moramo da imamo zajednički sistem
registracije u Evropi - ne samo otiske prstiju, već i dosijee. To bi
olakšalo planiranje i sprovođenje Dablinskog sporazuma, preraspodelu
izbeglica i spajanje porodica, ali bi i preduhitrilo gubitak podataka o
deci-izbeglicama koja se kreću po Evropi bez pratnje. Da li je to tehnički
izvodljivo? Jeste. Da li je to moguće napraviti u Evropi? Jeste. Potrebno
nam je malo zajedničke volje, ali tako bismo dobili zajednički sistem
registracije.

Da li je Evropa sada bolje pripremljena za izbeglice? Da li su se izvukle
pouke?

 

Vinsent Kočetel: Ne bi trebalo da paničimo, nije ovo prvi put da se Evropa
susreće s ovakvom seobom ljudi

Nisu. Ne vidimo da su lekcije naučene. Postoji čitav niz predloga koje je
Evropska komisija podnela u junu i julu. Neki od njih idu u pravom smeru,
ali su nekako bojažljivi i ne dodiruju velike probleme. Zapravo,
demonstriraju da možemo da proglasimo mnoge zemlje bezbednim zemljama za
tranzit širom Evrope, čime se opet omogućava brzo vraćanje izbeglica u
susedne zemlje, što im je bolja opcija nego da ispituju njihove molbe za
azil. U suštini, to vam je kao kad dođete do brzih, ali ne i pravih rešenja
koja funkcionišu. Čarobnog recepta nema. Potreban je zajednički alat i više
zajedničkog pristupa rešavanju problema - a to je Evropski centar za
registraciju izbeglica i migranata koji dolaze u EU. To ne mora da bude
stalni centar. On bi mogao da bude otvoren u Grčkoj ili Italiji, ili jednog
dana u Poljskoj, ako bi recimo došlo do priliva izbeglica iz Ukrajine.
Potrebni su nam kapaciteti u zonama gde postoje migracije i pritisak ljudi
koji traže azil, kako bi se pomoglo članicama EU koje su suočene s takvom
situacijom.

Mnogi ljudi smatraju da je kriza prošla. Zašto izvlačimo pouke iz kriza samo
kada mislimo da su prošle? 

Kako možemo da budemo sigurni da se kriza neće ponoviti? Uveren sam da će
ljudi nastaviti da se sele. Evropa se stavila u položaj zavisnosti od
zemalja koje su smeštene na njenim spoljnim granicama. Možemo samo da se
nadamo da će sprovođenje sporazuma EU-Turska biti nastavljeno. Ali ako ne,
ili ako se ne sprovodi u potpunosti, onda moramo da imamo Plan B za
rešavanje takve vrste kriza na nivou Evrope. I dalje postoji veliki priliv
ljudi koji dolaze u Italiju. Većina njih su ekonomski migranti. Italija sama
ne može da reši taj problem. Geografski položaj ne može da bude osnova za
davanje odgovornosti pojedinim zemljama za rešavanje takvih problema.

Kakva je uloga UNHCR u svemu tome? Rešava li Vaš komesarijat izbegličku
krizu ? 

Ne mislim da smo mi u poziciji da rešavamo taj problem, ali mi smo u
poziciji da pomažemo zemljama i pronađemo pragmatične načine delovanja.

Koji su to pragmatični načini delovanja u kontekstu izbegličke krize?

Mi danas u Grčkoj imamo oko 50.000 potražilaca azila. To ne bi trebalo da
bude vanredna situacija, niti kriza. Mi moramo da objasnimo ljudima i
vladama da se to može savladati. Moramo dobro da snimimo situaciju, dobro da
obavimo registraciju, dobro da odredimo status izbeglice ili migranta, da
vratimo one kojima zaštita nije potrebna, neke bi trebalo ostaviti da se
integrišu u Grčkoj. Sve se to da organizovati i sve to je izvodljivo. Zbog
toga ne bi trebalo da bude krize. Kriza nije izbila zbog tolikog broja
izbeglica, već zbog nedostatka solidarnosti među zemljama članicama Evropske
unije.

Imaju li slike dece, poput one koja prikazuje mrtvog Alana Kurdija, moć da
promene percepciju ljudi i navedu ih da nešto preduzmu? 

Slika Alana Kurdija pokazala nam je da moramo da učinimo nešto kako bismo
spasavali te ljude na moru. Deca ne bi smela da se izlažu takvoj opasnosti i
prevoze čamcima. Naravno da takve slike izazivaju emocije koje dovode do
povećanja stepena solidarnosti, a s vremenom to ponovo iščezne. Percepcija
ljudi bila je da njihove vlade više nemaju kontrolu nad situacijom. Onda
ljudi počinju da razvijaju strah od toga šta se događa. Svakom sistemu azila
potrebna je podrška javnosti, a javnost opet mora da bude uverena da se
sistemom na pravi način upravlja i da taj sistem služi ljudima koji su u
nevolji i kojima je potrebna zaštita. To bi trebalo da objasnimo javnosti.
Oni, kojima ne treba naša zaštita, moraju da budu vraćeni - drugog rešenja
nema.

Kako možete da uverite ljude u Nemačkoj i Evropi da je moguće organizovati
sadašnji priliv izbeglica?

Ne bi trebalo da paničimo. Nije ovo prvi put da se Evropa susreće s ovakvom
seobom ljudi. Nije svako izbeglica. Moramo da obezbedimo bolje
funkcionisanje sistema vraćanja onih koji nisu izbeglice, ali i da
integracija onih koji ostaju ne bude prepuštena slučaju. I to se mora
investirati. To je investicija za budućnost. Ljudima ne treba zaštita ua ceo
život. Pogledajte izbeglice iz Bosne i Hercegovine. Mnogi su se vratili u
svoju zemlju, poneki čak i sa pasošem druge zemlje. Oni uvek ostaju jednom
nogom u zemlji iz koje dolaze, drugom u zemlji u kojoj su našli utočište.
Ali to je u redu, oni su tako pokretljivi - mobilni.

Vinsent Kočetel je direktor Visokog povereništva Ujedinjenih nacija za
izbeglice (UNHCR) za Evropu.

 

Одговори путем е-поште