kossev.info 
<http://kossev.info/strana/arhiva/tamo_dole_ti_ljudi_taj_zivot__to_je_pogled_na_sever_iz_beograda/14857>
  


"Tamo dole, ti ljudi, taj život – to je pogled na Sever iz Beograda"


18-23 minutes

  _____  

Tek tu i tamo se proteklih dana moglo pročitati nešto o Kosovu, a da nisu teme 
iz "visoke politike", malo je bilo reči o ljudima i njihovim pogledima na ono 
što se poslednjih deset (ili 18) godina dešava na Kosovu, posebno na Severu. 
Ovih dana se navršilo i mesec dana od ubistva Olivera Ivanovića, a B92.net je 
upravo o temama koje se više tiču običnih ljudi "tamo dole" ragovorao sa 
urednicom portala "KoSSev" iz Kosovske Mitrovice Tanjom Lazarević. 

Kosovo je proteklog vikenda obeležilo desetu godišnjicu jednostranog 
proglašenja nezavisnosti, a iz niza poruka sa obe strane administrativne linije 
su se izdvojile nove najave da bi ove godine mogao da bude postignut 
"istorijski sporazum" Beograda i Prištine, kao i već viđeno prepucavanje 
diplomatskih zvaničnika o tome "ko jeste, a ko nije priznao". Iza šume "velikih 
priča" ponovo je u nekoliko medija navedena potvrda i da će Milena Ivanović, 
supruga ubijenog lidera GI SDP, zauvek napustiti Kosovsku Mitrovicu.

Tanja Lazarević kaže da se Mitrovčani iseljavaju, poslednjih godina 
"upadljivo": 

"Nesrećni su svi oni koji nisu deo uske grupe privilegovanih. Nesrećni su 
intelektualci, pošten radnički svet, profesionalci, umetnici, zagovornici 
zdravog života, lokal patriote, građani. Beže od nepravde, droge, vašara, 
jeftine zabave, raspadajućih institucija, grada koji propada, simulacije 
demokratije i pravde, beže od terora nepristojnosti, najpre beže od 
nemogućnosti da mogu išta da promene ili da makar utiču na promene."

Ona navodi da se od 2008. godine do danas "krnje" veliki napori koji su u prvih 
deset godina ovog veka načinjeni kako bi Srbi opstali na Severu Kosova. 

"Robustna politika otpora i izolacije Severa prema, i u odnosu na međunarodnu 
zajednicu i kosovske Albance lokalnih lidera imala je smisla neposredno nakon 
rata, ali je posle 2008 imala kontraproduktivan rezultat da propusti priliku za 
lobiranje i dijalog. Mitrovčani su već tada, 2008.. godine, živeli u presiji - 
između pritiska takve nerealne politike i nepravednog pritiska iz Prištine i sa 
Zapada. Ni jedna, ni druga nije istinski vodila računa o interesima građana i 
uopšte, kompaktne zajednice kosovskih Srba na Severu," kaže novinarka iz 
Mitrovice. 


"Kultura nedostatka odgovornosti je zajednička i za jedne, i za druge, i za 
treće"

Kako je raditi u medijima?

U našoj maloj ženskoj redakciji, to je stresno, teško, često potresno, ali i 
adrenalinski primamljivo zabavno, i sa konkretnim rezultatom; najvažnije, 
pozitivno jer je na korist javnosti. Specifičnost ovde je ta da su naši 
Davidovi koraci kao Golijatovi. Sloboda govora i odgovornost za javni posao i 
javno izgovorenu reč ne postoji, već samo simulacija. Lokalne vlasti i odluke u 
upravljanju nisu rezultat slobodne volje birača i građana, bez obzira šta god 
oni tamburali o tome. Stvarnost i sopstvene reči, kao i postupci na kraju ih 
demantuju čim otvore usta. Mediji nisu slobodni, kao ni novinari. Novinari su 
uplašeni, samocenzurišu se i često propuste priliku čak i da pokažu elementarnu 
solidarnost. Radimo u neslobodnoj sredini, kulturi u kojoj se zlo i negativne 
pojave prikrivaju mitomanskom tišinom. Tamo gde je neznanje, tamo vladaju 
mitologije, a novinarstvo je antipod tome.

O saradnji

Ne bih delila ni na Beograd, ni na Prištinu, ni na međunarodnu zajednicu. 
Kultura nedostatka odgovornosti i transparentnosti zajednička je podjednako 
svima. Svakako da ima svetlih primera, ali onda govorimo o pojedinačnoj 
odgovornosti. Opet, svima nedostaje elementarna medijska pismenost o tome šta 
su njihove obaveze, makar formalne, ako ne suštinske.

Kako navodi, dok se "tamo negde za pregovaračkim stolom govori o normalizaciji, 
na terenu se odvija nenormalizacija". 

"Sve vreme imamo simulaciju mira, normalnosti, demokratije," kaže Tanja 
Lazarević.

Kakve promene su se dogodile, šta su bili ključni i prelomni trenuci za te 
promene? 

Četiri su pod-perioda novije istorije Kosovske Mitrovice od 1999. Zadržaću se 
na dva najprelomnija. Van bilo kakvog beogradskog plana tadašnjeg državnog 
rukovodstva i želje, Srbi su u leto poratne godine ostali i opstali u ovom 
gradu. To su uspeli zahvaljujući miksu nekoliko pogodnih okolnosti: osim 
povoljnog geostrateškog položaja većinski kompaktne srpske teritorije, tu je 
bilo iskustvo međunarodnih snaga u prethodnih nekoliko dana sa talasom naleta 
povratka nekoliko stotina hiljada Albanaca u južni i centralni deo Kosova, 
Metohiju, osvete i mržnje ekstremnih Albanaca, pred čim su bukvalno nestali 
Srbi iz gradova, kao i čitava sela. Tako su Francuzi u Kosovsku Mitrovicu 
prethodnicu uspeli da pošalju nekoliko dana pre dogovorenog ulaska. Takođe, 
francuski KFOR pokazao je više sluha od nemačkih i britanskih vojnika u 
mesecima koji su, potom, bili ključni za utvrđivanje opstanka u Mitrovici. 
Konačno, nekolimo stotina Srba koje je ostalo kao zajednica - sa malom grupom 
isturenih mladića, muškaraca ali i žena koji su se samoorganizovali kao civilna 
odbrana grada, pokazalo je srčanost i veštine da se sačuvaju domovi i to pre 
svega sprečavanjem nasilnog ulaska većih grupa Albanaca u samu Severnu 
Mitrovicu, ali i hitnim otvaranjem kanala komunikacije sa svim međunarodnim 
agencijama i misijama, uključujući i medije koji su hrlili u grad kao deo novog 
sistema i realnosti. I konačno, imali smo i tu sreću, ali i istorijsku 
privilegiju u kojoj tako mala zajednica dobije par ekselans lidera kakav je bio 
Oliver Ivanović, uz ekipu drugih jakih političara. 

U četvrtom, tzv. postbriselskom periodu, imamo potpunu destabilizaciju Srba na 
Severu, sada u obrnutim istorijskim okolnostima u kojima su Srbi pretnja u 
bukvalnom smislu opstanku srpskog građanskog društva u Kosovskoj Mitrovici - i 
dalje kao jedinom gradu u kojima Srbi žive na Kosovu, ali i samom opstanku Srba 
kao zajednice. Njihov opstanak koji je tokom prethodnih godina na terenu 
utvrđen, sada je naglo okrnjen ukidanjem jednog sistema posle sto godina i 
uvođenjem novog ali uz istovremeni institucionalni vakuum i preklapanje, 
institucionalnu i vaninstitucionalnu presiju. Međutim, ono što je razbilo 
zdravo tkivo Mitrovice nisu samo ovako bolni zahvati ukidanja srpskih 
institucija i uvođenje kosovskog sistema. 

Kako izgleda u Kosovskoj Mitrovici gledati kako izveštavaju o toj istoj 
Mitrovici mediji u Beogradu? Kakav utisak imate o tome koliko neko van Kosmeta 
zna šta se dešava? 

Tokom godina veoma mučno. "Tamo dole", "ti ljudi", "taj život" - ove odrednice 
opisuju ugao iz Beograda. Pokazuje se elementarno nepoznavanje terena, često 
neiskrenost, pre svega površnost i propagandistički pristup. Čak i kada nužno 
ne postoji direktna politička pozadina i uticaj na sam medijski izveštaj, 
prisutni su poznati stereotipni narativi. U godinama u kojima sam se sa stručne 
strane, tokom ranih dvehiljaditih, borila protiv nasleđene medijske agende iz 
zapadne javnosti o Srbima kao "lošim momcima" i trudila se da dokažem na 
primeru imidža o Srbima sa Severa Kosova da je taj negativni stereotip po 
automatizmu nastavljen od Hrvatske, Krajine, Bosne i Hercegovine, preko 
Miloševićevog režima u Srbiji, politike koju je vodio o Kosovu, sve do 
mitrovičkog glavnog mosta, u beogradskim agencijama sam, sa druge strane retko 
šta mogla da pročitam a da nije bila režimska limunada o "albanskim 
teroristima", "privremenim institucijama", "našoj južnoj pokrajini", 
"humanitarnoj pomoći", "narodnim kuhinjama". Za današnji primer beogradskih 
tabloida i televizija sa nacionalnom frekvencijom koji objavljuju lažne vesti, 
brutalne neistine i opasne spinove, potrebni su sati da listam. Volela bih da 
to ostane arhivirano i da timovi stručnjaka taj materijal obrade kao vrhunski 
primer krivičnih medijskih radnji i fake novinarstva. Retki su mediji i danas u 
Beogradu koji se Kosovom objektivno bave. Ali ima sjajnih primera, uključujući 
i nedavnu seriju tekstova koje počinjem da čitam, na primer, i kod vas na 
portalu B92, od skora. Aplaudiram svakom oporavku medijske scene. 

Da li srpski narod uopšte ima osećaj da ih neko pita za mišljenje o dešavanjima 
na Kosmetu? 

Ne. A mnogi to i ne traže. Skoro pa s kolena na koleno prenosi se nešto kao 
zavet šta država kaže je sveto pismo. Da se razumemo, postoji jedno opravdanje 
zašto je to tako. Srbi sa Kosova su vekovima imali težak život, u muci 
opstajali i iskonski težili identitetu sa Srbijom, bez Srbije kao matice, kao 
svoje države oni ne mogu da opstanu. I ovaj opravdan osećaj su mnoge vlasti 
zloupotrebljavale, uključujući i takozvane lokalne namesnike. Svakako da, sa 
druge strane postoji i skoro pa presudan stepen samoodgovornosti za ovakvu 
situaciju, jer se neguje kultura korišćenja privilegija i istovremenog 
nedostatka odgovornosti. U takvoj klimi na lokalu se i samovoljno bira opcija 
da se Srbi sa Kosova ne pitaju ni za šta.

"Ratna koalicija je ovde na vlasti od 1999. godine"

Kako su se menjale pozicije ključnih ličnosti u kosovskoj politici u proteklih 
desetak godina? Sada je na vlasti “ratna koalicija”, a podršku imaju od Srba 
koje je delegirao Beograd? 

Ne vidim da se uopšte menjala pozicija, sigurno ne suštinski. PDK je od '99 na 
vlasti. Od '99 je ratna koalicija na vlasti, tu se ništa nije menjalo, ako 
izuzmemo odlazak Ibrahima Rugove koji jeste zagovarao mirnu opciju i postepeno 
neutralisanje politike koju je on zagovarao. Tači je bio i danas je 
najuticajnija politička figura. Što se podrške Srba tiče, tu imam samo jednu 
rečenicu da ponovim: Srbi su u koaliciji sa onim Albancima protiv kojih se u 
Srbiji vodi sudski postupak, i još uz to imamo čitavu seriju istupa u javnosti 
onih koji su deo te koalicije i podržali koaliciju a protiv svojih koalicionih 
partnera. 

Čini se da je tek posle ubistva Olivera Ivanovića postalo jasno kolike su 
njegove zasluge za opstanak Srba na Kosmetu. Zašto je moralo da se desi sve 
tako kako se desilo? 

U tekstu u Vremenu napisla sam da je ubistvo Olivera Ivanovića paradigma svih 
nas i svega što se o Kosovu i Metohiji dešava. Osim što se već sada može reći 
da njegovo ubistvo jeste uzrok dalje destabilizacije i strahovitog jačanja 
straha u zajednici, ono je svakako posledica te drastične nebezbednosti i 
propadanja kvaliteta života kojima smo izloženi. Ne verujem da se atentat na 
poznatog političara izvrši u maloj zajednici a da mu ne prethodi određena klima 
i ovde naravno ne prejudiciram ni na počinioca ni na nalogodavca. To zaista 
može biti bilo ko i sa bilo koje strrane, naročito kada se analiziraju motivi. 
Imali smo u novijoj srpskoj istoriji dva takva primera - na premijera Đinđića i 
na Olivera Ivanovića. 

Ivanović je u poslednjim intervjuima govorio da se Srbi uglavnom plaše samo 
Srba. Da li je i ranije bilo tako? 

Ne. 

Takođe, govorio je i o nekakvim paralelnim strukturama na severu Kosmeta, čije 
postojanje je praktično evidentno, ali je i dalje pod velom tajne. Da li je 
tako bilo i ranije? 

Paralelnih struktura je uvek bilo ukoliko se misli na centre moći, često sa one 
strane zakona. Kamo sreće da smo imali centre moći časti i vrline. One nisu 
'privilegija' samo ove vlasti. Na neki način, utisak je, da se na Kosovu uvek 
više vladalo preko paralenih struktura nego preko zvanične vlasti. I to nije 
samo specifičnost za Sever. Sada je taj utisak utoliko opasniji što se sve 
manje vidi razlika između paralelnog i institucionalnog, već njihovo 
preklapanje i prožimanje na štetu samih građana. Institucije su sve manje 
servisi građanima, a sve više njihovi mali diktatori. Takav utisak imaju ljudi 
i u Beogradu i u Prištini, Tirani, širom Balkana.

O strancima i pravdi, dobrim i lošim momcima

Kako vi gledate na ono što je pričala Rada Trajković, a u vezi je sa 
dešavanjima u jednom restoranu u Kosovskoj Mitrovici i ličnostima poput Milana 
Radojičića i Zvonka Veselinovića? 

Ime Milana Radojičića se od ubistva Olivera Ivanovića danima provlači u 
medijima u izuzetno snažno-negativnom svetlu, i to ne samo u Srbiji i kosovskim 
medijima, već i u regionu i međunarodnoj štampi. Ja sam mu se u dva navrata 
obratila i zamolila sam ga za komentar ili intervju poštujući pravilo druge 
strane, ali pre svega, obavezu medija da se na objektivan način izveštava. 
Uprkos tome što mi je u jednom odgovoru, Radojičić najavio da će se uskoro 
obratiti javnosti, to se nije još uvek dogodilo. S obzirom na to da se još 
nijednom nije u javnosti čula Radojičićeva, da se tako izrazim, strana priče, 
kao i toga da mi nemamo nijedan zvaničan relevantan izvor koji potvrđuje ili 
osporava sve ono što se piše o njemu, osim dela oslobađajuće presude iz 
Beograda za njega i Veselinovića, ne osećam se novinarski komotno da u takvim 
okolnostima komentarišem ono što još uvek, u najvećem delu jeste u domenu 
spekulacija. Svakako iskazujem puno poštovanje za nastupe Rade Trajković da 
progovori o onom o čemu čaršija govori. Ona kao političarka na to ima puno 
pravo. 

Posle smrti Ivanovića u javnosti smo mogli češće da vidimo Radu Trajković i 
Momčila Trajkovića, koji su proteklih godina bili potpuno skrajnuti? 

Pa i ne vide se više toliko. Doduše, ostaje nam da vidimo sada hoće li se i 
kako ispuniti najava Momčila Trajkovića da će biti zajedničkih sastanaka svih 
srpskih predstavnika s KiM-a, kako mu je obećao predsednik Vučić na sastanku 
koji su imali u Beogradu posle Ivanovićevog ubistva. Pošto se radi o 
autentičnim srpskim političarima sa Kosova i Metohije koji decenijama opstaju 
kao poznata imena, ja verujem u njihove iskrene namere, a to je odgovornost da 
se u odsutnom trenutku po srpski narod na Kosovu i Metohiji progovori o 
problemima, bez obzira da li se ja slagala sa njihovim stranačkim politikama 
ili ne, ukoliko ih imaju. Ja verujem da su sva njihova poslednja istupanja, i 
to radikalno direktna i samim tim hrabra, mislim pre svega na Radu Trajković, 
imala dobru nameru. Nisu normalne okolnosti u kojoj se dogodi atentat, pri tom, 
atentat na najeksponiranijeg srpskog političara. Ako se ubistvo nije već moglo 
da spreči, onda u takvim okolnostima se kao društveno odgovoran potez i lični 
moralni čin barem smatra to da intelektualci, pojedinci i političari istupe i 
pokušaju da upozore na trenutak u kojem se narod nalazi i kuda se zajednica 
dalje kreće. 

Iz javnosti je skoro praktično nestao i iguman manastira Visoki Dečani Sava 
Janjić – kakav je položaj srpske crkve i da li je išta krenulo na bolje? 

Otac Sava Janjić živi hrišćanskim životom, u svom manastiru. Poznajem ga lično, 
i nadam se da mi neće zameriti ako kažem da mislim da sve što je hteo u životu 
je da povučeno slavi Gospoda i bude sa narodom u manastiru van javne sfere. On 
je mudar čovek, sa snažnim ličnim integritetom. Kad pritisne teška muka i nad 
narodom se nadviju crni oblaci, mislim da tada zna da to više nije stvar 
njegove pojedinačne volje tihovanja, već da mora da progovori. Otac Sava uživa 
ogromno poštovanje u međunarodnoj javnosti upravo zbog svoje dosadašnje 
skromnosti, pravičnosti i raskošne snage argumenata i znanja kojima raspolaže. 
Nije nikada zloupotrebio javni prostor. Ovih dana se oglašava protiveći se 
idejama navodne podele, razmene teritorija. Poručio je da bi tzv. podelom i 
razmenom teritorija, novim crtanjem granica na Balkanu, Srbi sa Kosova i 
Metohije nestali.


"ZSO može da popravi krvnu sliku, ali dug je put..."

Pre godinu dana je rečeno da će Srbi sami formirati ZSO, da li srpski narod 
uopšte zna šta znači taj projekat i da li veruju da bi to moglo da bude rešenje 
za njihov položaj?

Ja sam ZSO svih ovih godina opisivala kao "Čekajući Godoa", "Čardak ni na Nebu 
ni na Zemlji", "manje za više", ali je ta priča u 2018. - passe i ukoliko se 
čak, kojim slučajem može i da desi da se to nešto formira baš ove godine. Mi 
smo u takvoj dubokoj destabilizaciji da nam taj jedan instrument ne može 
upumpati krv. Ona može da bude potrebna u jednom trenutku i ona će možda moći 
da popravi krvnu sliku, ali do tog trenutka dug je sled koraka.

Uz crkvu i Beograd, Srbi bi na raspolaganju trebalo da imaju i pomoć 
institucija međunarodne zajednice. Da li je to tako? Kako Srbi to vide i kakav 
je uzajamni odnos međunarodne zajednice i srpskog naroda? 

Mnogo negativnog iskustva su doživeli od onog što Srbi definišu kao subjekat 
međunarodna zajednica: bombardovanje, ukidanje Srbije na KiM-u, gašenje srpskih 
državnih institucija, podrška državi koju Srbi prirodno ne podržavaju i protiv 
čega su se borili, nedovoljnom sluhu za njihove nedaće, za sveopštu 
diskriminaciju i netoleranciji kojima su izloženi, nekažnjivost zločina. U 
jednu reč bi vam Srbi to naveli kao nepravda ili ironično i gorko - 
"međunarodna pravda". Sa druge strane ako sam se lično borila protiv 
stereotipizacije Srba kao loših momaka u zapadnoj štampi, onda sam svakako 
protiv stereotipizacije međunarodnih predstavnika kao neprijatelja Srba. Mnogo 
sam kultivisanih, pravičnih i požrtvovanih, kako Srbi to popularno nazivaju, 
stranaca sretala, radila sa njima i učila od njih od 1998. godine, za koje mogu 
da kažem da su do kraja u svojim poslovima, bili odani istini, a mnogi su se i 
emotivno vezali za tragediju srpskog naroda na Kosovu i Metohiji. Svakako sam 
sretala i one druge. Ipak, danas u svetu, u Prištini i Beogradu postoji 
značajna internacionalna zajednica prijatelja srpskog naroda i žao mi je što je 
svih ovih godina propuštana šansa državnog i patriotskog lobiranja i negovanja 
takvih prijateljstava, već su se i prema njima, srpske vlasti i diplomate 
poneli i odnosili bezobzirno, nezainteresovano i čak, vrlo loše. 

Međunarodna zajednica je tokom svog boravka na KiM učinila sve da ingerencije 
prenese na kosovske institucije čiji je tvorac ona i bila.. Jedan od merila 
uspeha međunarodne zajednice jeste bio upravo stepen prenesenih nadležnosti na 
kosovske institucije. Tako je međunarodna zajednica od proglašenja 
nezavisnostii 2008. krenula u sumanutu trku prenošenja nadležnosti bez 
ispunjavanja objektivnih uslova za to i bez funkcionalne spremnosti kosovskih 
institucija da tu obavezu I preuzmu na sebe. Ovo utrkivanje i jednih i drugih u 
razmeni nadležnosti dovelo je do urušavanja institucija sistema i vladavine 
prava čiji su se efekti najpogubnije odrazili na srpsku zajednicu. 

Da li ikome, i ako da, kome veruje srpski narod na Kosmetu? Da li u njima 
postoji nada za boljim životom? 

Da ne postoji, narod bi kolektivno nestao. Svidela mi se rečenica Arnoa Gujona 
koju je dao  <http://kossev.info/strana/arhiva/gujon/14797> u intervjuu za vaš 
portal o tome da se kosovskometohijski Srbi nadaju, ali ne kažu više - biće 
uskoro, već kažu – biće valjda. I to je tačno. Ja na Severu čujem sve češće 
"sačekaj", "polako", "čekaj". Sama govorim ove reči, a prirodno sam brza i 
nepopravljivo optimistična osoba. Sada ja opominjem svoje okruženje, dok prave 
planove, čak i one banalne, o kraćem putu narednog dana, kažem "polako". 
Realizam ubija nadu, prirodna vezanost za kosovskometohijsku zemlju je 
podgreva. Dokle ćemo tako? 

Spasoje Veselinović 
<https://www.b92.net/info/intervju/index.php?yyyy=2018&nav_id=1361232>  B92

VESTI <http://kossev.info/strana/arhiva/vesti/>  

 

Одговори путем е-поште