Dragoslav Bokan 
<https://www.facebook.com/dragoslav.bokan?hc_ref=ARSutpuHon138ts4cSpR4tAxHi048syPQGITAaAeJ-E9MYNDTnHTCx9LM-_BTxKTh-8&fref=nf>
 


 
<https://www.facebook.com/photo.php?fbid=10156133001939144&set=a.10150619572464144.402584.830619143&type=3>
 21 hrs · 


СРПСКИ И ОТАЏБИНСКИ ПАТРИЈАРХ


Било је у српској историји сукоба владара и народних првака са нашим 
архиепископима, митрополитима и патријарсима, али никаквог непоштовања и, не 
дај Боже, ироничног односа није било - све до доласка комунизма на власт у овој 
и дан-данас обезбоженој и, често, антицрквеној земљи. 
Поштовање према духовном рангу и црквеном чину имали су сви Срби редом, од 
најзначајнијих до оних на дну друштвене чествице, све до разбојничког уласка 
југословенства и револуционарног атеизма на нашу судбинску сцену. 

Титови првоборци и џелати поубијаше силно православно свештенство (и толике 
вернике), порушише православне цркве и олтаре, стрељаше Христове иконе у чело и 
одрекоше се јавно вере својих предака. Заменише крст и српске орлове црвеном 
петокраком, јефтино "продајући веру за вечеру". 
Укратко, довршише све оно што су, пре њих, усташе и Шиптари започели. 

Све од тада је почела некажњена и срамна хајка на српске архијереје, чуваре 
древних духовних престола и епархија, носиоце "апостолских прејемстава" и 
наследнике оних архимандрита и епископа које је Сава Немањић довео са Свете 
Горе у Србију. 

Један од неодустајних циљева наших предака беше успостављање српске 
Патријаршије (у Пећи и Сремским Карловцима, а, на крају, и у Београду). 
Хиротонија српских патријараха (све од времена Светог Јоаникија и 
блаженопочившег цара нам Душана) је била посебно свечани духовни празник, раван 
крунисању наших владара. И тако беше, и под Турцима и Аустријанцима, осим под 
Јосипом Брозом, комунистом римокатоличког порекла и некадашњим подофициром 
такозване "Вражје дивизије" (по злу запамћеној у српском Подрињу и свуда где 
је, пролазећи, за собом остављала крвави траг). 
А и након Брозове смрти, овакав непријатељски однос је остао присутан у нашој 
најширој јавности, посебно наоштреној према српским архијерејима (по логици: 
"што виши чин и утицај - то жешћи напади и омаловажавања"). 

Овом злом, новокомпонованом обичају присуствујемо, као згрожени сведоци, и 
данас. Јер се свака прилика увек изнова користи за нову и све већу хрпу камења 
бачену на лик и дело српског патријарха, без трунке дужног поштовања према 
његовом чину и годинама. Отприлике на исти онај начин на који се идеолошки 
нахушкана "скојевска" омладина острвила на наше легендарне официре, Драгутина 
Гавриловића и Петра Бојовића, одмах по "ослобођењу". 
Исто тако су пролазили и наше владике и митрополити (тучени, бодени ножевима, 
тровани, чупана им брада, стрељани, бичевани, пребијани гвозденим шипкама...) 
тих ужасних година и деценија за које тек треба да платимо, нашим ћутањем и 
саучествовањем више него заслужену цену. 

Данас се то понавља на само формално другачији начин, са још више псовки, 
клевета и вређања, уз (за сад) много мање физичког насиља. 
Па је тако и у најширу јавност вешто пласирана вест о "предлогу промене Устава 
Српске Православне Цркве" одмах искориштена за овакав обрачун и још један напад 
у низу на патријарха. 
Одмах се развукао фронт - од класичних атеиста и агностика, преко јеретика и 
расколника, па до најразличитијих злобника и корисних идиота (несвесних тога 
шта, у ствари, и за кога раде). 

Овог пута је у први план истакнута идеја наводног "патријарховог одбијања да 
столује у Пећи" (уместо, као од 1920. године па све до данас, у Београду). Што 
је био само идеални окидач за нову салву увреда, све до етикетирања нашег 
патријарха као будућег и пожељног "шиптарског Деда Мраза"?! 
Ни мање, ни више него тако - и то из уста српских патриота и, иначе (у другим 
приликама), сасвим нормалних и национално опредељених Срба, али у овом случају 
острашћено критичних према свему што патријарх представља и говори. 

Што не замерише, рецимо, патријарху Варнави или његовом наследнику Гаврилу што 
не столоваше у Пећкој Патријаршији и њеним конацима, и то у за тако нешто 
неупоредиво лакшој ситуацији у односу на ову данашњу? Зашто Србима у то време 
чинодејствовање из српске престонице није сметало, а и данас им нико то нешто 
посебно не замера, а камоли да их вређа (називајући их, успут и злобно, њиховим 
световним именима, као што то данас раде са "Мирославом Гавриловићем из 
Чачка")? 

И шта би то свакодневно могао да ради српски патријарх, као немоћни заточеник 
на (данас од Шиптара) окупираној територији Метохије? Како би то добио дозволу 
окупационих власти и њихових страних ментора да уопште дође и борави у Пећи, 
сада скоро без Срба? 
На који начин би могао да одатле (а у оквиру својих овлаштења) управља Црквом и 
свакодневно делује као наш патријарх? 

То све као да никога ни не занима, па се један неприкосновено родољубиви и 
племенити предложени гест - убацивање назива "Пећка Патријаршија" у само име 
наше цркве - очас претворио, у овој ђаволској манипулацији, у нови разлог за 
исмевање и понижавање "првог међу једнакима" из нашег Светог Архијерејског 
Сабора. 

Кога овде (у већини постојећих медија), уосталом, и занима права истина? Кад се 
добро зна (и још боље сада види) ко је и због чега главна, заједничка мета и 
шиптарских и екс-југословенских и квази-српских новинара и политичара, блогера 
и твитераша, подмуклих лукаваца и самопоричућих наиваца. 

Српски патријарх и наша Црква су остали главна, најјача и најважнија препрека 
одавно планираном, завршном одвајању и коначној отмици Косова и Метохије из 
интегралног састава Србије. И зато морају бити оклеветани и исмејани да би 
отмица срца Србије прошла лакше, успешније и много безболније. 
Изгубивши неприкосновени ауторитет у народу (што је крајњи циљ удружених 
богобораца и антисрба), Српска Православна Црква губи и ранију моћ утицаја на 
спречавање издаје и срамне капитулације наше државе (уз слагање и подршку, по 
том питању, великог дела овдашње опозиције). 

То и јесте суштински разлог највећег дела ових напада, прецизно усмерених на 
последњи сачувани стуб српског светосавља: на Цркву и њеног првојерарха. 

Не тражи се ту никаква "боља реакција" или "снажније показано родољубље" од 
патријарха Иринеја, напротив. Овде се он руши, заједно са Црквом, а начини 
рушења се увек дају наћи, измонтирати, погрешно интерпретирати и адекватно 
преувеличати. 

А, што је најцрње и најапсурдније у свему, Његова Светост патријарх Иринеј 
лично нема ништа против свог преласка у Пећ, ако је то могуће конкретно 
извести. Па макар тиме ишао на руку и онима (у Цркви и ван ње) који само желе 
да га овако изолују, практично развласте и одвоје од његових дужности и 
овлаштења. 

Чудан смо ми свет. Посебно од када се између нас и наших предака нашао онај 
југословенско-комунистички и "просветитељско"-атеистички зид, постављен током 
садистичког обезличавања и дегенерације Србије након Великог рата (и све до 
данас).

Дођосмо до ивице провалије. До тренутка пред добровољни скок у бездан узрокован 
неописивом глупошћу и нечим сасвим сличним колективном самоубиству.

 

Одговори путем е-поште