politika.rs <http://www.politika.rs/scc/clanak/420216/Pogledi/Bilo-jednom-u-Crnoj-Gori?f bclid=IwAR0diD9jV8l0YORT8pS5niHfGLyEeibHWgHVIsZ6aGs6_JXQ84rB_1eavqs#.XDuZL5W HAQU.facebook>
Било једном у Црној Гори Александар Апостоловски 6-7 minutes _____ Ватромет је обасјавао Подгорицу, док су се с монтажне бине чули гласови народњачких звезда из Београда. Потом је почело одбројавање. Хиљаде људи дочекали су Православну нову годину уз загрљаје, пољупце и понеку експлозију. Било је, међутим, много занимљивије седети у митском хотелу „Црна Гора” и посматрати главни штаб Мила Ђукановића. Расположен, у црвеном џемперу, седео је за столом с конселијереом Бором Кривокапићем, чувеним новинаром који се недавно преселио у вечна ловишта. Шармантни Боро никада није завршио књигу о Деји Савићевићу, али, свеједно, живео ја на путу између Подгорице, Милана и Београда, повезујући интересе крупних играча, а нарочито њихове новчанике. У црногорску „Казабланку”, пре 17 година, ушао је и Боша Тањевић. Последњег дана 2000. године, Милови људи убедили су легендарног кошаркашког тренера да преузме подгоричку Будућност, како би се и под рекетом одржавала равнотежа с Партизаном и Звездом. С Јевремом Брковићем разговарао сам о будућности Србије и Црне Горе, а лице старог писца, с косом везаном у реп, почело је током ноћи да поприма обрисе Нострадамуса. Све је погодио, вођен дукљанском идеологијом. Показао ми је и кубуру коју је носио. Пола сата после поноћи отишао сам у тоалет, али се у ту институцију где и цареви иду пешке упутио Мило Ђукановић. Избећи ћу непотребне описе и задржаћу се на нашем кратком разговору, док су нас пажљиво осматрала двојица телохранитеља: – Славите ли Српску нову годину? – Не, али немам ништа против људи који је прослављају – насмејао се господар Брда и Приморја. Опрали смо руке и поздравили се. Није било цинизма на лицу Доријана Греја балканске политике. Победничка коалиција Демократске опозиције Србије формирала је неколико месеци раније дил са СНП-ом на савезном нивоу, а премијер СРЈ постао је Зоран Жижић. Ко се данас сећа магистра права с масивним сребрним прстеном? Мило је бојкотовао септембарске изборе 2000. године, а у федералној скупштини комотну већину су имали СПС с ЈУЛ-ом и СНП, те је, у таквој комбинаторици, премијер могао да постане Слободан Милошевић. Међутим, партија Момира Булатовића схватила је да би том фузијом довела у питање не само сопствени опстанак, већ и угрозила будућност Савезне Републике Југославије, па су у игру ускочили оперативци ДОС-а, потом прагматични Предраг Пеђа Булатовић уместо Момира, који се држао по страни, док су Амфилохије, Матија Бећковић и странци, свако на свој начин, допринели да се Мило, за извесно време, избаци из игре. Било је логично што се осећао изданим. Управо је тај хотел био сигурна кућа за лидере ДОС-а током последњих година Милошевићеве власти, осим за Коштуницу, који се осећао једнако безбедно и на Дорћолу и у Белановици. Те ноћи, усред Миловог краљевства, СНП је уз логистичку и медијску подршку ДОС-а, пред његовим очима, организовао спектакуларан дочек Српске нове године. Мило не би био то што јесте да убрзо није уследила слатка освета. Око два часа после поноћи екипа извештача и гостију из Београда стигла је на подгорички аеродром, али су врата била закључана. Двојица полицајаца су ипак отворили капије. Игром случаја, није радило ни грејање. Требало је сачекати јутро. Очигледно је да су у Београду побеснели, па су пред зору по нас послали специјални авион. Био је то аероплан Републике Српске! Наравно да су Милу већ израдили наталну карту и свакако му је није цртала Клеопатра, већ аналитичари у Ленглију, али после слетања у Београд обриси његовог смиреног лица у тоалету постали су ми јаснији. Отуда ме не чуди што су, управо у хотелу „Црна Гора”, без нервозе његови најповерљивији људи чекали вести о резултату референдума о независности. Као што ме није нарочито изненадила одлука подгоричких власти да забрани дочек Православне нове године у организацији опозиционог Демократског фронта. Планиран је наступ трубача и фолк певача из Црне Горе и Србије, који би симулирали музичко фолк заједништво, док је митрополит Амфилохије у Храму Христовог васкрсења намеравао да одржи молебан. Познавајући Амфилохија, он ће већ смислити нешто, али се Црногорски покрет већ потрудио да му поквари славље, подносећи кривичну пријаву тужилаштву у Подгорици. Оптужују га да својим изјавама жели да у Црну Гору уведе „сиријски сценарио”. Заиста су га увредили, акумулирајући му функције, па су му у систематизацију уметнули и ову: да је инструмент великосрпске политике која од Монтенегра жели да створи Сирију! Али, следећи логику поменутог покрета, Мило би онда представљао црногорску верзију Башара ел Асада, који је, после шуровања с руским олигарсима, ушао у НАТО. Ко, међутим, тражи свој прави одраз у овдашњим кривим огледалима може видети само лица под маскама. Некоме изгледају страшна, некоме гротескна. Седамнаест година после дочека Православне нове године у Подгорици, хотел изграђен 1953. године више не постоји, а на месту „Црне Горе” саграђене су две велике коцке, из слагалице „Хилтон”. Пеђа Булатовић је и даље сива еминенција просрпског опозиционог блока кога не примећујете, али његово присуство увек осећате. Кумови Мило Ђукановић и Момир Булатовић понекад се сретну у згради у Подгорици, где имају станове. Момир је рекао да прозборе понеку куртоазну реченицу. Ако кажу: „Било једном у Црној Гори”, можда ће онима који поштују режисера Серђа Леонеа, творца шпагети вестерна, догађаји који су уследили после њиховог разлаза постати много јаснији. Чак и ако овај први још влада земљом у којој је предложен закон по којем ће полиција одређивати шта су историјске истине. Можда се и за Његоша спрема кривична пријава?
