kossev.info <https://kossev.info/status-quo-zamrznutog-konflikta/>
Status quo zamrznutog konflikta - KoSSev KoSSev - 8-9 minutes _____ Milivoje Mihajlović, rođen je 1958. godine u Prištini. O događajima na Kosovu izveštavao je za prištinsko „Jedinstvo“, Tanjug, Radio-televiziju Beograd, BBC, APTN, Agenciju Frans Press, CBS… Bio je glavni urednik Radio Prištine, osnivač Media centra, urednik informativnog programa YU-info televizije, direktor Radio Beograda. <https://kossev.info/kosovska-drzava-je-talac-nerazjasnjenih-ubistava/> Poštovani prijatelju, Sve češće se, kada je kosovska situacija u pitanju, ukazuje na opasnost od takozvanog zamrznutog konflikta ili statusa kvo. Zamrznuti konflikt je korišćen kao argument za priznavanje nezavisnosti Kosova, kao alibi za protektorat, kao problem koji se može prevazići samo etničkom podelom teritorije… „Status kvo na Kosovu je ludačka košulja i predstavlja veći rizik od proglašenja nezavisnosti.“ Ova ocena je, pre 11 godina u Bratislavi, na Konferenciji o globalnoj bezbednosti, potkrepljena strahovanjem da se na Kosovu može reprizirati martovski pogrom iz 2004. godine kada su, kako je rečeno, „mase Albanaca širom Kosova napadale Srbe i pravoslavne manastire“. „Zamrznut život u zamrznutom konfliktu“ – ovako je nedavno jedna nevladina organizacija opisala stanje srpske zajednice na Kosovu. „Građani Srbije podržavaju status kvo, što je nemoguće stanje. To ne želi ni Evropa, ni svet, ni Albanci, kojih je 92 odsto na Kosovu i Metohji, a čini mi se da ne razumemo sa čim se suočavamo. Vidim da građani ne žele rešavanje problema,“ ocenio je nedavno predsednik Srbije. “Za Kosovo je status kvo veoma opasan i ne bismo smeli da čekamo da se sukob sa Srbijom prenese i na narednu generaciju,“ izjavio je, s druge strane, kosovski predsednik. Ovim stavovima se pridružio hor analitičara (domaćih i stranih), lobista, političara i PR stručnjaka… Bauk zamrznutog konflikta se širi medijima i predstavlja kao „najveća pretnja regionalnoj stabilnosti“, a status kvo je postao sinonim za paralisanje „geopolitičke dijalektike“ ovih prostora. Nisam zagovornik zamrznutog konflikta, niti statusa kvo, ali mislim da „kosovski slučaj“ i nije primer ni jednog, ni drugog. Ima mnogo dokaza za to – nema oružanog konflikta, prisutne su međunarodna vojna (KFOR) i civilne misije (UNMIK i EULEX); „subjekti“ zamrznutog konflikta su na terenu nezavisne države, ali bez članstva u međunarodnim organizacijama i bez priznanja (što sa Kosovom nije slučaj)… Zamrznuti konflikt je postao instrument iracionalne pretnje i zastrašivanja. Niko protiv stanja status kvo ne govori bolje, više i oštrije od onih koji najiskrenije žele da se ništa ne promeni. Kada političari počnu da upozoravaju na opasnost od zamrznutog konflikta, bez obzira što to ne odgovara istini, to je siguran znak da „velike sile pokazuju interesovanje“ za to područje. Prevod ove diplomatske floskule je: dokle god se velike sile ne dogovore i ne namire sopstvene interese – konflikt neće biti rešen, a cenu će plaćati lokalno stanovništvo. Spominjanje takozvanog zamrznutog konflikta je i svojevrsno traženje alibija za održavanje krize. Zašto nema rešenja? Zato što ga niko iskreno ne traži. Ko je kriv za to? Zamrznuti konflikt ili status kvo i oni koji ga zagovaraju. Zašto elitama treba sukob? Zato što ne mogu da funkcionišu u stabilnim vremenima. U sređenim sistemima narod traži bolji život, veći standard, prosperitet, realnu nadu, uslove da može da planira budućnost, da može da investira u sebe i porodicu… To je nemoguće u carstvu kriminala, sistemske korupcije, nameštenih tendera, burazerske ekonomije… Tu vladaju „balkanska pravila“ – ljude treba držati u stalnom strahu, siromaštvu, besperspektivnosti, sa ograničenom slobodom kretanja i neograničenom željom da pobegnu što dalje… To je status kvo. Ljude koji pamte strahote rata, najlakše je uplašiti ratnom pretnjom. Oni znaju da čitaju poruke: kada se formiraju vojske ili kupuje oružje – ne spremaj se za žetvu. Kada se na naslovnim stranicama novina probude vampiri prošlosti – strah počinje da šeta ulicama…Tada se sve menja, samo ne centri moći. U udžbenicima piše da je „stvaranje i eksploatacija straha, nasiljem i pretnjama, efikasan metod demonstracije moći“ i da je strah „psihološka kategorija koja se podstiče kako bi se dostigao stepen opšte nesigurnosti i postigao najveći uticaj“. Ovo nije opis stanja u našem regionu, već definicija – ciljeva terorizma. „Cilj i motiv terorističkog akta predstavljaju nameru da se određeni kolektivitet natera na određeno ponašanje, odnosno iznuđivanje konkretnih ustupaka“. Mnogo sličnosti sa „mirnom“ svakodnevicom? Zamrznuti konflikt ne mora da znači bekstvo od svakog rešenja. Može da znači bekstvo od lošeg rešenja ili odlaganje rešenja koje preti da dovede do većih problema. To nekada predstavlja priliku za kupovinu vremena, ali i da velike sile redefinišu metode (pošto ciljeve i interese teško menjaju). Zašto je teško pronaći rešenje? Zašto političari podstiču mržnju? Zašto im odgovara da se ljudi mrze? Zašto se održava međunacionalna napetost kao da će sutra izbiti rat? Da li im taj sukob, odnosno pretnja sukobom, obezbeđuje kontrolu situacije ili omogućava da vladaju i da „nekome“ ko odlučuje o tome ko će biti na vlasti mogu da kažu – samo ja mogu ovo da kontrolišem da ne izbije rat. „Mirotvorci“ neguju atmosferu sukoba. Ovakvo stanje, haosa i beznađa, odgovara samo političko – tajkunskoj mafiji za koju javni fondovi nestaju u industrijskoj korupciji, privatizacijama, besmislenim i beskonačnim kapitalnim investicijama. Oni nisu za promene, a i kada dođe do promena, oni se ukače na novi voz. Oni kontrolišu javnost u kojoj dominiraju laži i propaganda. Manipuliše se brojem mrtvih, brojem kidnapovanih, brojem povređenih, brojem silovanih, brojem izbeglica… Kao da i samo jedan ubijeni nije dovoljan, kao da nije dovoljno bilo ubijanje u ratu, pa treba ponovo lažima da ih ubijamo… Ova generacija nije dorasla i nema kapacitet da donese pošteno i pravedno rešenje. Preambiciozno je očekivati od njih da dovedu do pomirenja. Oni su pokazali da lakše kontrolišu napetosti i nestabilnost… Umesto jakih institucija, građanima nude krizu i osećaj razočarenja mirom. Takozvani međunarodni protektori takođe su nesposobni. Pogubljeni u magli korupcije, nemaju volje ni snage da postave i znakove pored puta u našem regionu. Izveštaj Dika Martija je, na svoj način, uticao na određivanje političkog kursa Kosova, pa će u vremenima koja su pred nama Hag, po svoj prilici, biti neka vrsta „administrativnog centra“ Kosova, kao što je u bliskoj prošlosti snažno uticao na politička kretanja u Beogradu. Nema sumnje da će mnogi nastojati da izbrišu sopstvene prljave tragove iz rata. Nije investicija u budućnost ako im bilo ko pomaže u tome. Ako posmatramo takozvane međunarodne faktore i njihove ciljeve, onda iz zapadnih medija saznajemo da zamrznuti konflikt odgovara Rusiji. Možda. A, možda Rusiji treba etnička podela kao rešenje, kako bi obezbedila međunarodni legitimitet za podršku separatističkim tendencijama u bivšim sovjetskim republikama? Status kvo definitivno odgovara Evropskoj uniji. EU je deklarativno protiv zamrznutog konflikta, a u praksi sve čini da se ništa ne menja. Da li SAD želi rešenje i kakvo rešenje hoće? Hoće li se kosovski čvor odrešiti ili preseći u dogovoru Vašingtona i Moskve, a našim lokalnim vođama biti naloženo da to završe kako znaju i umeju, svesni da posle obavljenog posla neće biti potrebni nikome? Ključ dugoročne stabilnost je da se izbegnu mogući sukobi, da se otklone bezbednosne pretnje i iz procesa odlučivanja isključe ekstremisti i političko-tajkunski centri moći, uvedu civilizacijska pravila…Taj proces će dovesti do rešenja koje je potrebno građanima, koje su previše plašili ratom, a sada i zamrznutim konfliktom. Comments comments _____ Preuzimanje i objavljivanje tekstova sa portala KoSSev nije dozvoljeno bez navođenja izvora. Hvala na poštovanju etike novinarske profesije.
